Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.18
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Austrofilska politika kralja Milana. — 2. Borba radikala protiv kralja Milana. — 3. Kralj Aleksandar Obrenović.
Uspesi postignuti na Berlinskome kongresu znatno su podigli ranijim porazima poljuljani ugled Austro-Ugarske na Balkanu. Njen savez sa Nemačkom god. 1879., kojem će posle tri godine pristupiti i Italija, pojačao joj je značaj i u evropskoj politici. Dotle nesigurna i tučena u dva poslednja rata (god. 1859. i 1866.), Austro-Ugarska počinje opet verovati u sebe i voditi aktivniju i u krajnjoj liniji ofanzivnu politiku.
U Srbiji njen uticaj postaje presudan. Ogorčen držanjem Rusije u sanstefanskim pregovorima, i videći očigledne austriske uspehe u politici u Berlinu i inače, knez Milan se od god. 1878. sasvim obrnuo prema Beču. God. 1880. oduzeo je vladu od rusofilskih liberala, koje je vodio Jovan Ristić, i doveo je na upravu novoorganizovanu »naprednu stranku« intelektualaca i bogate beogradske čaršije koja je, više iz oportunizma nego iz uverenja, povela austrofilsku politiku. Kada je, marta god. 1881. poginuo ruski car Aleksandar II od nihilističke bombe, knez Milan i dobar deo Srba sa njim poverovali su da će Rusija dugo bolovati od unutarnjih nereda i da neće moći sa ranijim interesom uticati na prilike u Evropi. To, kao i proglas Rumunije za kraljevinu, uticali su znatno na kneza Milana da 16. juna god. 1881. dovrši pregovore i oklopi Tajnu konvenciju s Austro-Ugarskom. Tom konvencijom Srbija se obavezivala da neće trpeti nikakve agitacije na svome području u korist srpskog elementa koji se nalazio pod habzburškom dinastijom, uračunavajući tu i Bosnu i Hercegovinu, a Austro-Ugarska je opet uzimala na se da štiti dinastiju, pomaže srpsko širenje prema jugu, ali ne u pravcu Novoga Pazara, i da prizna proglas srpske kraljevine. Prema jednoj tačci te konvencije, Srbija se obavezala da neće sklapati nikakva novog ugovora sa kojom drugom državom bez prethodnog sporazuma sa Bečom, i da neće dozvoliti dolazak na svoje područje nijednoj tuđoj vojsci. Za te pregovore, vođene u najvećoj tajnosti, nije znala ni sama srpska vlada, sve do poslednjeg časa. Ova Tajna konvencija dovodila je Srbiju u gotovo poluvazalan položaj prema Dunavskoj Monarhiji, a kompenzacije koje je donosila bile su više ličnog i sujetnog karaktera nego stvarne dobiti. Možda se najpozitivnija tekovina te Tajne konvencije sastojala prosto u tome što nam je uštedela austrisko neprijateljstvo za izvestan niz godina, punih unutarnjih kriza u Srbiji. U spoljašnjoj politici ona je, s druge strane, bila vidna opomena Rusiji i njenoj prema Srbima nepravednoj i neuviđavnoj politici poslednjih godina. Ali, zato je morala biti napuštena svaka akcija u tradiciji Načertanija i kneza Mihaila; naročito je morala biti žrtvovana i svaka pomisao o aktivnijem radu na jugoslovenskom jedinstvu. To još ne znači da knez Milan nije vodio nikakve nacionalne politike. Naprotiv, baš za njegova vremena počinje življi rad Srba u Staroj Srbiji i Maćedoniji. Knez Mihailo je mislio u prvom redu na Bosnu, dok knez Milan upire oči na jug. Kao glavni radnik u tim oblastima postalo je Društvo sv. Save, osnovano u leto god. 1886.
Kao nezavisna i proširena, Srbija se 22. februara god. 1882. proglasila za kraljevinu. Ali, u svojoj državnoj i ekonomskoj politici dugo je bila pod utiscima nepovoljnoga bilansa ratovanja za oslobođenje i odluka Berlinskoga kongresa. Finansisku i političku konsolidaciju zemlje otežavala je svojevoljna politika kralja Milana, koja mu je donela oštru i u našoj istoriji dotad nikad tako popularnu opoziciju jedne nove stranke, čiji je program tražio radikalne promene i pun suverenitet naroda. Ta nova stranka sa radikalnim programom brzo je osvojila celu Srbiju i potisla potpuno naprednjake, a svela na petinu stare liberale. Duhovni otac stranke bio je mladi socijalista Svetozar Marković, koji je umro pre nego što je stranka organizovana, god. 1875., a glavni uspeh imala je da zahvali, sem svojoj načelnosti i borbenosti, ponajviše veštoj agitaciji, perom i rečju, Pere Todorovića i istrajnosti i sistematskom radu u narodu njenog vođa Nikole Pašića, koji će od god. 1876. pa sve do smrti, god. 1926., za puno pola veka, biti meću glavnim političkim ljudima Srbije, a četvrt veka jedno od najodgovornijih lica za njenu sudbinu. Prvi put se radikalna stranka javno istakla god. 1876. u Kragujevcu, gde je odnela pobedu na opštinskim izborima, i tom prilikom razvila borbeni crveni barjak sa natpisom Samouprava, kako će se posle, od god. 1880., zvati i njen glavni partiski organ. God. 1882. pozivao je već Todorović, na prvoj smotri mlade stranke u Kragujevcu, narod da zasuče rukave, »pa juriš u politiku«. Nagli i neočekivani uspeh stranke naterao je kralja Milana na nepromišljene i nasilne mere protiv nje, koje su god. 1883. dovele do bune u timočkom kraju, oko Zaječara i Knjaževca. Preki sud je izrekao tom prilikom 21 smrtnu presudu i lišio stranku mnogih vođa, ali je nije slomio. Naprotiv, ona je znatno doprinela da padne sam kralj.
Kad je 6. septembra god. 1885. proglašeno u Plovdivu ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije, kralj Milan je našao da se time povređuju Berlinski kongres i balkanska ravnoteža na štetu Srbije, i, potican od izvesnih krugova u Austriji a naročito u Mađarskoj, gde se slušala reč ministra Kalaja, objavio je 2. novembra rat Bugarima, na koje je bio kivan iz više razloga. Ali, u tome ratu nije dobro prošao. U borbama na Slivnici, 5.—7. novembra, Srbi su, ušavši u rat potpuno nespremni i bez imalo oduševljenja, pretrpeli poraz i bili odbačeni iz Bugarske. Bugarska vojska pređe potom sama u napad i posede Pirot. Dalje ratovanje prekinulo je posredovanje Austrije 16. novembra. Mir je malo posle toga sklopljen u Bukureštu (februara god. 1886.) na osnovu stanja kakvo je bilo pre rata. Srbija nije izgubila ništa teritorijalno; ali, izgubila je mnogo od svoga ugleda.
Posle ovoga velikog neuspeha, koji je uglavnom bio neuspeh lično kralja Milana i njegove politike, opozicija diže glavu. Pod pritiskom narodnoga nezadovoljstva, koje je osvajalo gotovo sve redove u zemlji; uzbuđen sukobima sa kraljicom Natalijom, svojom ženom suviše svoje glave i upornom, sa kojom se, sa puno skandala, i rastavio; u momentima gotovo živčano rastrojen do lakomislenosti u postupcima, kralj je 22. februara god. 1889. objavio svoju ostavku na presto, pošto je nekoliko nedelja pre toga, 22. decembra god. 1888., proglasio novi, od Skupštine primljeni, veoma slobodoumni ustav, sa punim suverenitetom naroda. Kralj Milan se odrekao u korist svoga sina Aleksandra, jedinoga zakonitoga potomka dinastije Obrenovića. Kako je mladi kralj bio još maloletan (rođ. god. 1876.), to su umesto njega vršila suverensku vlast tri namesnika, koja je prema ustavu imenovao kralj Milan: Jovan Ristić i đenerali Kosta Protić i Jovan Belimarković.
Vladavina poslednjega Obrenovića bila je bez imalo sreće. Dok je kralj Milan imao ipak izvesnih uspeha, i to vidnih, kao što su nezavisnost i proširenje Srbije, dotle je vlada njegovoga sina donela samo niz državnih udara i raznih dvorskih skandala. Neprijatelji naše narodne stvari obilato su iskoristili česte krize u Srbiji, a naročito Bugari u Maćedoniji, koji su tamo razvijali veoma živu propagandu pomoću svoje Egzarhije. Čak se bilo počelo da gubi i srpsko ime. U nufuskim tefterima Turci su pristalice Patrijaršije: Grke, Srbe, Jermene i Rumune, zvali prosto »urum-milet« ili ih trpali u Grke, dok su pristalice Egzarhije zvali Bugarima.
Mladi kralj počeo je svoju vladu jednim državnim udarom, 1. aprila god. 1893., kada je zbacio, smrću Koste Protića okrnjeno i suviše strančarski u isključivo liberalnom smislu opredeljeno, Namesništvo, i kada je sam sebe pre vremena proglasio punoletnim. Potom je god. 1894. ukinuo ustav od god. 1888. i vratio stari Namesnički ustav od god. 1869., kojim je Kruni davano pravo da imenovanjem poslanika (na dva narodna po jednog svog) ispravlja izraz narodne volje. Posle je kralj, 6. aprila god. 1901., dao novi ustav, kojim je prvi put u Srbiji uveden dvodomni sistem. Ali, uskoro je i taj ustav privremeno ukinuo, 24. marta god. 1903., da bi izveo izvesne promene po svojoj volji. Povratak kralja Milana u Srbiju na trajan boravak, 7. oktobra 1897., doveo je do nove zaoštrenosti između dinastije i radikala. Jedan atentat, izvršen na kralja Milana na Ivanj-dan god. 1899., dade prilike obojici kraljeva da iskale svoju mržnju na radikale i da najveći deo radikalnih vođa stave pred preki sud, i da ih dadu osuditi na robijanje, mada sa atentatom nisu imali nikakve veze. D-r Vladan Đorđević, mnogo-pisac i nepouzdani istoričar ovoga vremena, čovek sa mnogo inicijative i aktivnosti, ali i sa puno poze i razmetljivosti, bio je kao pretsednik vlade od 1897.—1900. poslušan organ za sve kraljevske ćudi do jedne, i to poslednje. Po mladoga kralja beše najkobnija veza i ženidba sa Dragom Mašin, dvorskom damom njegove majke, udovicom jednoga inženjera, ženom problematične prošlosti, koja ni po svojim moralnim ni po svojim intelektualnim osobinama nije bila za tako visoko mesto. Kralj Aleksandar se njom oženio 23. jula god. 1900. Zbog tog braka kralj Milan je raskinuo sve veze sa sinom i povukao se u Beč, gde je naskoro i umro (29. januara god. 1901.). Sa njime se u tome pitanju složio i pretsednik vlade. Obojica i svi im prijatelji osećali su dobro da je tim nerazumnim korakom mladi kralj izgubio najveći deo već prilično pokolebanoga ugleda i da je doveo u pitanje i sam opstanak dinastije. Javna sramota sa lažnom bremenitošću kraljičinom, koju je nemilosrdno utvrdio jedan ruski stručnjak poslan u Srbiju od samog carskog dvora, samovolja kraljeva u postupcima ličnim i državnim njegova nestalnost i nepouzdanost u državnoj politici; zatim nametljivo i skorojevićsko držanje kraljičine rodbine, glasovi da će jedan od kraljičine braće, iz porodice Lunjevica, doći za naslednika prestola, — sve to izazva protiv Dvora ogromno nezadovoljstvo u narodu. Kraj tome režimu, koji Srbiji nije doneo gotovo nikakva uspeha, nego samo niz izlišnih potresa, učinila je jedna oficirska zavera. U noći 28./29. maja god. 1903. izvestan broj oficira, ponajviše mlađih, upao je u Dvor i ubio tamo i kralja i kraljicu.
Dinastija Obrenovića bila je tako iskorenjena i Srbija je imala da bira sebi novoga kralja. Bez ikakva predomišljanja za novoga kralja bi izabran 2. juna knez Petar Karađorđević, koji se u to vreme bavio u Ženevi. Devet dana potom stigao je kralj Petar u Beograd, praćen simpatijama gotovo svih Srba, i 12. juna položio je zakletvu na ustav od god. 1888., koji je Skupština, sa malim izmenama, povratila u život.