Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


četrti period.
V. Obnova pećske Patrijaršije.

1. Srpsko sveštenstvo prema turskoj vlasti. — 2. Srpska crkva pod ohridskom arhiepiskopijom. — 3. Buna smederevskoga episkopa Pavla. — 4. Srpske štamparije. — 5. Obnova pećske Patrijaršije. — 6. Srpsko pravoslavlje. — 7. Katolički redovi u Jugoslaviji. — 8. Franjevci. — 9. Crkvena umetnost.


Od propasti srpske države i srpske patrijaršije, što je oboje bilo u uzajamnoj vezi, srpsko sveštenstvo nije nikako moglo da se pomiri sa turskim osvajačima. Ima za to više uzroka; a jedan od glavnih mi smo već naveli: to je tradicija nemanjićske srednjovekovne Srbije tesno vezane sa tradicijom slave i ugleda crkve. Do danas je u našoj nauci, zbog oskudice domaćih izvora, još uvek ostalo tamno pitanje zašto je nestalo srpske patrijaršije posle propasti Despotovine. Ko je ukinuo, i da li je uopšte formalno ukidana? Da li su Turci imali kakva razloga da to učine? Šta su Srbi radili da dobiju svoga vrhovnoga verskoga poglavicu i kome su se za to obraćali? To su sve važna pitanja, na koja se još danas ne može dati odgovor. Sigurno je samo da patrijaršije nije bilo i da je to u prvoj polovini XVI veka znatno doprinosilo da ogorčenje sveštenstva dobije nove hrane.

Zanimljivo je pratiti preko naših zapisa po starim rukopisima kako je ta mržnja sveštenstva bila duboka i nepomirljiva i kako se izražavala ne samo javno, nego i u saopštenjima pisanim za sabraću-čitaoce i crkvene ljude, odnosno za najuži manastirski i crkveni krug. Nikola dijak piše god. 1488. jednu knjigu »u dane prokletog cara Bajazita«; god. 1494. tuži se Makarije, štampar cetinjskoga Oktoiha, kako »agarenska čeda« raznose i razdiru svete knjige; starac Eutimije god. 1494. piše »u dane nečastivih Ismailćana«. Mileševski đak Vladislav navodi god. 1508. kako i tad vlada »zakonoprestupni i trojicu hulni i hrišćanima dosaditelni zločestivi turski car Bajazit«. Te će reči god. 1524. ponoviti i jedan trebinjski jeromonah. U trebinjskome manastiru pisan je jedan zapis u god. 1509. i u njemu se kaže: »radi naših grehova postiže nas izmailska železna palica, koja neštedno poražava ustanove pravoslavne vere, i razrušiše se svete crkve i izmeniše predanja svetih ktitora, tako te se umališe i zakon i knjige«. Pop Vuk god. 1516. u Sarajevu zove turskoga cara »nečastivim«. Jedan pisar god. 1528. tužio se kako ih turski vojnici »obdržavahu najljuće«. God. 1537. zabeležio je jedan pisar iz manastira Sv. Trojice kod Plevalja kako Turci nasrtahu na hrišćane »kao lavi svirepi«, od njihova straha, veli, »smutih sa umom«, i »velika nam nužda od njih beše«. Slične se tužbe protiv Turaka nalaze i u hrvatskim glagoljaškim rukopisima, kao, primera radi, u novljanskom časoslovu iz god. 1493.

Posle prvih udaraca izazvanih borbama na srpskome tlu, kad je stradanja bilo i suviše, Turci su osetno izmenili svoju politiku prema pravoslavnoj crkvi, a naročito od vremena njihovih ofanziva protiv katolika. Oni su u Srbima gledali da dobiju saradnike, delom kao vojnike delije i martoloze, a delom kao zemljoradnike, koji će im osiguravati ishranu. Više putnika beleži da su od XVI veka na svojim putovanjima viđali očuvane srpske manastire i kaluđere s izvesnim povlasticama. U malome manastiru Dobrunu našao je Kuripečić god. 1530. osam kaluđera, a na Kosovu, veli on, »u svakom selu je crkva i svećenik«. B. Ramberti kazuje god. 1534. da manastiru Mileševu »veću milostinju daju Turci i Židovi negoli kršćani«. Tu, u Mileševu, Katarin Zen god. 1550. pominje 50 kaluđera. M. Pigafeta god. 1567. pominje povlastice manastira Ravanice i kazuje da ga Turci nisu nikad dirali. Velik broj manastira Bosne i Hercegovine podignut je za vreme turske vlade XVI stoleća, kao trebinjski manastir (oko god. 1508.), Žitomišljić (1563.), Ozren, Lomnica, Vozuća, Moštanica. Od god. 1524. do god. 1537. podignuto je u osvojenoj turskoj Dalmaciji devet crkava; »od toga vremena«, piše N. Milaš po S. Končareviću, »počeo se bujnije razvijati crkveni život i pravoslavna vjerska svijest u Dalmaciji«. Najveći deo fruškogorskih manastira potiče, isto tako, iz turskoga perioda: Gakovac, Beočin, Šišatovac, Petkovica, Vrdnik i možda Velika Remeta. Čak je u budimskoj eparhiji manastir Grabovac iz toga perioda, iz god. 1585. Svetogorskom Hilandaru priznata su sva njegova dobra. Kaluđeri koji su išli u »pisaniju« mogli su slobodno da se kreću ne samo po celom carstvu nego i preko njegovih granica. U XVI veku česte su pomoći vlaških gospodara našim manastirima, a otada počinju i putovanja naših kaluđera u Rusiju, da tamo na dvoru i kod bogatih boljara kupe priloge za svoje manastire.

Tursku dobru volju da zadovolji Srbe pokazuje ponajbolje obnavljanje pećske Patrijaršije. Ohridska arhiepiskopija uspela je, ne znamo tačno kad, da srpsku crkvu potčini svojoj vlasti. Sve srpske eparhije pod Turcima došle su u njenu jurisdikciju i otud je ime Ohrida i Maćedonije postalo u srpskim zemljama izuzetno popularno. U onoj lepoj narodnoj pesmi o pogibiji Kajice vojvode nalaze se često puta navođeni stihovi:


Podite se gospodine kralju,

Od prekrasne od Maćedonije

Iz pitoma mjesta Smedereva.


U drugoj jednoj pesmi veli se:


Vo sveta Peća, vo srpska zemlja,

Srpska zemlja, ta Maćedonija.


Božidar Vuković, srpski štampar u Mlecima, god. 1519. kazivao je za sebe da je otačastvom »od dioklitiskih strana, u predelima maćedonskim, od grada Podgorice«; god. 1566. jedan pisar iz hercegovačkog manastira Zavale navodi da se nalazi »u stranama makedonskim«; god. 1615. navodi se za manastir Moraču da je »u zapadnim stranama, u predelima maćedonskim«, a god. 1661. neke hadžije u Jerusalimu govore za se da su »od predela maćedonskih, od zemlje Bosne, od mesta Sarajeva«. Ovo proširivanje geografskog pojma Maćedonije došlo je, nesumnjivo, po tom obuhvatanju celog srpskog područja pod vlast ohridske maćedonske crkve.

Neki naši crkveni krugovi, posebno viši, nisu dobro primili tu ohridsku vlast. Oni čak nisu ni pristajali da vrše ohridske naredbe, nego su i bez svog patrijarha radili po ranije utvrđenoj tradiciji. To je dalo povoda ohridskome arhiepiskopu Prohoru da je god. 1528.—1529. sazvao crkveni sabor u Ohrid, koji je osudio tu pojavu i tražio vaspostavljanje reda u crkvi. Na tome saboru bilo je i nekoliko episkopa iz srpskih oblasti, i to iz krajeva južno od Morave. Protiv ohridske crkve i njenih odluka vodio je energičnu borbu smederevski episkop Pavle, koji, pomagan od mnogih pristalica, proglasi otcepljenje pećske crkve, t. j. oblasti pećske Patrijaršije od Ohrida. Njegove pristalice izabrale su njega za arhiepiskopa srpske crkve, i on je kao takav počeo vršiti svoju dužnost. Novi ohridski sabor od god. 1532. odlučio je Pavla iz crkve i sve one episkope i sveštenike koje je on rukopoložio. Na tome saboru, tako nepovoljnome po Pavla, učestvovali su gotovo svi srpski episkopi, verovatno nezadovoljni Pavlovim držanjem, a možda i uplašeni energičnim stavom ohridskih crkvenih vlasti. Ljut zbog toga, Pavle je poveo besnu borbu. Dokopao se nekako samog ohridskog arhiepiskopa Prohora, pa ga je bacio u tamnicu, a neke protivnike episkope otrgao ili, takođe, pozatvarao (»uzama teškim i tamnicama ljuto ozlobio«). Očevidno je da je za takvu neobičnu silovitost morao imati ili neposrednu pomoć vlasti ili jak oslonac u narodu. O ovom, uostalom, ima jasnih dokaza i u tužbi protiv Pavla. Kada se nekako spasao tamnice, došao je Prohor na tužbu u Carigrad, gde mu je sultan dao puno zadovoljenje. Novi sabor u Ohridu osudio je ponovo Pavla i zajedno sa njim i tri od njega posvećena episkopa, lesnovskoga, zvorničkoga i kratovskoga.

Zašto se pobuna Srba protiv ohridske vlasti javila tako kasno, tek oko god. 1529.? Lj. Stojanović pokušao je na to dati odgovor, koji je ponajverovatniji. On, naime, misli da srpska crkva nije bila podvrgnuta ohridskoj sve do vremena oko god. 1523., a da je tada to izradio, možda, poturčeni Grk, Ibrahim-paša, ljubimac i zet Sulejmanov, koji je god. 1523. postao veliki vezir. Kad je, dobivši carski ferman, ohridski arhiepiskop Prohor počeo vršiti vlast, izazvalo je to uzbunu u srpskoj crkvi. »Naročito bi bilo teško inače objasniti akciju i uspeh episkopa Pavla. Veliki broj pristalica i pomagača koje je dobio i među svetovnjacima i crkvenim ljudima, lakše je objasniti kao spontani revolt protiv zavođenja novoga poretka nego kao rezultat dugo i naširoko pripremane zavere da se sruši jedan poredak zasnovan pre 50 do 60 godina«. Arhiepiskop Pavle bio je čovek od akcije i inače. Očuvano je jedno pismo vlaškoga gospodara Jovana Radula, na žalost bez datuma, u kojem se on preporučuje vlastima, na osnovu pisma poljskoga kralja, da mu se ne prave smetnje kad kupi milostinju, »jer je čovek prav i veran«. Radi skupljanja priloga proputovao je Rusiju, Poljsku i Vlašku; a kupio je priloge, veli se, »jer je imao veliku nuždu i plenenje od Turaka«.

Sukob pećske crkve sa ohridskom nije se završio ni posle zaključenja ohridskoga sabora. Videći to, a želeći da zadovolji Srbe, koji su Turcima u poslednje vreme, kao pri zauzimanju Temišvara, činili čak i znatne usluge, rešio se sultan da obnovi pećsku patrijaršiju. Na njegovu dvoru za to se najtoplije zauzimao vezir Mehmed Sokolović, koji je hteo da se oduži svome poreklu. God. 1557. izdano je carsko odobrenje za obnovu, a za prvog patrijarha bi izabran i postavljen Mehmedov brat Makarije Sokolović.

Aktivnost srpske crkve i njenih pretstavnika bila je u XVI veku vrlo živa. Sem obnove patrijaršije i borbe za nju, sem velikog podizanja manastira, sem čestih putovanja, treba naročito istaći još živo prepisivanje rukopisa i otvaranje štamparija. U XVI veku prepisan je najveći broj naših rukopisa, po mojim beleškama oko 700; srpska recenzija osvaja tada i po Bugarskoj, a ima mnogo uticaja i u Vlaškoj. Javlja se i nešto književnoga rada, i ako ne mnogo (neki letopisi, žitija poslednjih Brankovića, Đorđa Kratovca, Stevana Štiljanovića). Štamparskoj radinosti obratila se velika pažnja. Podgoričanin Božidar Vuković osnovao je u Mlecima jednu štampariju za crkvene knjige, koja je počela rad god. 1520. i zadugo, do god. 1566., snabdevala srpske crkve. Nema verovatno danas nijednog našeg važnijeg manastira gde se neće naći knjiga iz te štamparije; ja sam ih nalazio čak i u ubogoj Zavali, u Hercegovini, i u manastiru Sv. Trojice kod Plevalja. U toj štampariji radili su ponajviše naši kaluđeri. Učeći u Mlecima štamparski zanat, oni su dolazili na misao da taj svoj posao prenesu i nastave i u otadžbini, gde za to nije bilo teško zadobiti uviđavne ljude u manastirskim bratstvima. Jedna štamparija prenesena je iz Mletaka u Goražde god. 1519. i radila je tu do god. 1523. Male štamparije pominju se otad po svojim knjigama u manastiru Rujnu god. 1537., Gračanici god. 1539., Mileševu od god. 1544. do god. 1557., Beogradu god. 1552., Mrkšinoj crkvi god. 1562.—1566., Skadru god. 1563.

Za delo našeg narodnog ujedinjenja pećska Patrijaršija učinila je nesumnjivo najviše i najtrajnije. Više nacionalna nego čisto crkvenska, sva vezana za stare tradicije srpske državne slobode, sa jasnim pogledima o potrebi zbijanja naroda pod jedno duhovno vođstvo, Patrijaršija je sistematski razvijala kod Srba osećanje verske solidarnosti, s obzirom na opasnost od islamizacije, i sa tim tesno u vezi i misao narodne zajednice. Kada su god. 1597. dva srpska monaha krenula u Rim, da pregovaraju o jednom ustanku balkanskih hrišćana, oni su u jednom pismu papi najpre izložili pregled srpske istorije, kazujući kako je »pleme Nemanjića staro i dobro«, i kako su pod njima bili »bosanski bani i hercezi i Crnojevići«, pa onda naglašavaju kako »od toga roda u našoj zemlji ne nahodimo človeka« i »za to velmi naša zemlja plače«. Može li biti rečitijeg dokumenta o njihovu osećanju i o idejama u kojima su oni vaspitavali narod? Pod vlašću obnovljene pećske Patrijaršije bio je ujedinjen, prvi put u svojoj istoriji, ceo srpski narod. Organizacija crkve sv. Save zastala je na bosanskoj granici; ni pod Dušanovu pećsku Patrijaršiju bosanska crkva nije ulazila, jer su ih rastavljale oštre političke međe. Kad je Grigorije Camblak u službi Stevanu Dečanskome pisao: »Sva se srpska plemena raduju u sećanju na te«, to je bila tada više književna fraza nego stvarnost; pod pećskom Patrijaršijom sada, kad su pale sve političke granice, to je moglo postati delo. Među Srbima, koje je, posle despota, u unutrašnjosti srpskih zemalja, vodilo jedino sveštenstvo, kao ono koje je imalo socijalno uvažen položaj i koje je bilo najobrazovanije, prestale su sve razlike. Vlastele, one velike i ambiciozne, nestalo je potpuno; a vlastela mala, lokalni knezovi, vojvode i spahije, živeći među narodom, bez oslonca na veće, približavala mu se sve više i postajala njegov sastavni deo u punom i pravom smislu reči. Nivelacija je izvedena do kraja. Narod je, za razliku od stanja u Srednjem veku, postao jedinstveniji kolektivan pojam, iz kojega se odvajalo samo ono što nije čisto i prekaljeno, a u kojem se ništa nije isticalo nekim svojim posebnim težnjama i osobinama, koje bi stršile iznad celine.

U oblastima pod Turcima Srbi, svakako sa pristankom Turaka, podižu svoje episkopije gotovo na samoj granici Carstva, kao budimsku sa središtem u samom Budimu, i u Slavoniji sa sedištem u manastiru Orahovici. Uskoro, god. 1609., potvrdiće jedan pećski patrijarh jednog episkopa i sa tim jednu episkopiju i na samom austriskom tlu, kojoj će biti podložni svi Srbi na toj strani. To je marčanska episkopija, kojoj je dan neobični naslov Vretanije, po pomućenom geografskom znanju o Britaniji. Tako su stupili u veze sa pećskom Patrijaršijom, što bi Vuk rekao, Srbi svi i ovuda. Pod našim političkim vođama mi nismo mogli izvršiti svoje ujedinjenje usled protivnosti njihovih interesa; pod vođstvom Patrijaršije mi smo ga, eto, izvodili u dve protivničke države. Duh decentralizacije, koji je kod nas bio ujedno i duh dekompozicije i koji je u XIV i XV veku doveo do pada naše carstvo i našu državu, iščezao je »kao dim« i mesto njega se moćno razvija centralistička snaga Peći. Ostvarila se, bukvalno, evanđeoska slika jednog stada i jednog pastira. Nikad više nijedan srpski pokret ne može da se održi, čak ni da se javi ozbiljno, sa jasnim partikularističkim težnjama; ukoliko se stvaraju novi organizmi državni, oni se smatraju samo kao začetak i prva faza za dalje razvijanje koje će imati da obuhvati celinu.

Ono što je činilo glavnu snagu srpskoga pravoslavlja, »srpsku veru«, nije vera ortodoksije ili uopšte neka dublja religija, nego je to ono što je spojeno uz veru kao jednu od najvidnijih manifestacija opredeljivanja, sve duhovno nasleđe starine. Tradicionalizam je opšta i jaka osobenost patrijarhalnih i primitivnih naroda, a za čitavo vreme našega robovanja pod Turcima on je bio naše glavno duhovno obeležje. Čuvanje tradicija i običaja, koje mu crkva ne samo što nije ometala, nego ih je trpela i, šta više, pomagala; posle, identifikovanje crkve i stare naše države po Jedinstvu vere, po dinastičkom učestvovanju u unapređivanju crkvenih interesa, po sjaju koji je imala crkva za vremena narodnih vladalaca; sve to učinilo je da pojam o srpskom pravoslavlju i »časnom krstu« postane širokom asocijacijom ideja izrađen pojam o tome da ta njegova crkva nije sama sebi cilj nego da je organski deo velike celine u prošlosti, časne i svakako idealisane, koju treba oživeti. Stoga i pušta jedan naš vladika, najrasniji među svima, da se njegovi junaci sa ponosom kunu »verom Obilića«. Kaluđer i guslar išli su uporedo, oni su dva najglavnija činioca srpskog duhovnog života u vreme robovanja. Nije nimalo teško dokazati da je čak i jedan velik deo naše epske poezije kaluđerskog porekla, odnosno proizvod kulture stečene u manastirima; a vredi istaći činjenicu da nije bilo nijednog zbora kod manastira ili crkava bez učešća guslara. Manastiri su naša glavna zborišta kroz čitavo vreme od XVI do XIX veka; nijedna veća akcija u narodu tih vremena nije se krenula bez njihova učešća.

Često puta u verskim debatama iznošeno je pitanje: ne da li crkva ima postati državom, nego država crkvom. Rasprava je o tome bila vođena ponajviše u idejama socijalno-moralnim, možda ponegde čak i moralističkim. U nas se, međutim, dogodilo nešto što je u osnovi najbliže pravom hrišćanstvu, a ipak tako retko; u nas je, eto, po tim opštim shvatanjima, crkva doista postala narod, a narod crkva, istina ne u teološkom i moralističkom nego u nacionalno-političkom smislu. Naše pravoslavlje, »srpska vera«, postalo je ovaploćenje naše nacionalno-državne tradicije, a naša nacionalna psiha dala je mitologisanoj veri hrišćanstva izvesne elemente pravog verovanja.

Mi smo napred istakli činjenicu kako je u Bosni i Hercegovini iščilela uspomena na njihove vladare, a kako je u narodu potpuno prevladao kult junaka iz raške države. Srpska prošlost identifikovala se sa sudbinom Nemanjića i njihovih naslednika, a ne sa sudbinom Kotromanića. Ta shvatanja unela su, nema sumnje, lica iz oblasti raške države; ali, bosanski puk ih je potpuno prihvatio. Zašto to? Razloga, svakako, ima više; ali, mi ovde naročito ukazujemo na ovaj. Nijedan od bosanskih vladara, sem hercega Stjepana, nije ostavio iza sebe onakav jedan spomenik kakvi su, primera radi, Studenica, Gračanica ili Dečani, i nijedan se, kako se danas čini, nije u onolikoj meri brinuo »za dušu«, koliko su to, u nepokolebivoj tradiciji, činili Nemanjići i njihovi neposredni naslednici. Zadužbine Nemanjića bile su koliko kulturna središta izvesnog kraja toliko i čuvari pomena svojih osnivača. U pesmi Zidanje Dečana narodni pevač daje svesno pravi značaj starim zadužbinama, kada govori kako će se one održati, i to, što je važno, održati pod Turcima:


U njoj će se pjevat’ liturđija

I kupit’ se narod Srbadija.


Ovaj poslednji stih je od naročite važnosti. Narodni pevač, inspirisan kaluđerskim pričanjima, videći od kolikog su značaja te stare bogomolje za narodnu svest i otpornu energiju, slavio je onda sa naročitom ljubavlju vitezove kosovskoga mučenika i ranije nemanjićske dinastije. Bosanskim vladarima to je nedostajalo. Katolička, više kozmopolitska nego nacionalna, crkva nije nigde mnogo negovala takav lajički kult. Drugi, koji su bili pravoslavni, a umrli bez tih spomenika, otišli su prilično bez traga. Ne prošavši kroz crkvu, oni nisu ušli u narodnu tradiciju guslarsku, pa, prema tome, ni u sam narod. Samo tako nama se čini da možemo razumeti kako se moglo dogoditi da u onom delu naroda čija je tradicija živa i gde je očuvan gotovo najlepši deo i nemanjićske i kosovske epopeje nije zapamćeno gotovo ništa o velikim podvizima Tvrtkovim, ili o ljutim borbama Hrvoja Vukčića, ili o neobičnoj pogibiji kneza Pavla Radenovića, i svemu što se u Bosni zbivalo posle toga.

U kulturi koju su u jugoslovenskim katoličkim oblastima razvijali razni katolički redovi mogu se, gotovo u dosta oštrim linijama, povući vidne granice. Prvi nosioci katoličke obrazovanosti u našim zemljama bili su aktivni benediktinci, tvorci naše latinske pismenosti i osnivači prvih manastirskih sredina. Oni su, došavši među nas rano iz svog montekasinokog središta, uživali naročitu milost i pažnju hrvatskog dvora, a u dobroj meri i zetskoga. Najstarije naše pismo, scriptura beneventana, njihova je porekla, a najstariji naš književni spomenik, Hronika popa Dukljanina, nosi jasne tragove benediktinskog uticaja. Njihovo delovanje najduže se osećalo u Zadru, gde je postojao od početka X veka (prvi očuvani spomen je iz god. 918.) slavni njihov manastir Sv. Krševana i gde i danas postoji ženski manastir Sv. Marije, podignut god. 1066. Od kraja XII veka, pored benediktinaca, na Hrvate vrše uticaj i novi, iz benediktinske matice proizišli, redovi: cisterciti, templari i hospitalci, koje je doveo herceg i kralj Andrija i koji razvijaju svoju glavnu delatnost u XIII veku na području Slavonije. Od njih su templari bili najaktivniji, ali i najnepogodniji, sa jakom organizacijom ratnika, spremni na borbe, i to ne samo na našem području; stoga im je papa god. 1312., pod pritiskom francuskoga kralja, i ukinuo red. I u nas su hospitalce ivanovce god. 1350. izopštili sveštenici zagrebačke biskupije, ali ih je 1355. kralj izuzeo ispod banske vlasti pod svoju. Ivanovce, krstaše, sjajno je pretstavljao krajem XIV veka Ivan Paližna. I cisterciti, čuveni zbog svoje delatnosti među Slovenima u Nemačkoj, i hospitalci, koji su nasledili templare i držali njihov slavni manastir Vranu, napuštali su slavonsko područje pod navalom Turaka, ne brinući se mnogo za dalju sudbinu poverenog im naroda. Održali su se još cistvrciti samo u Stični, ljubljanske biskupije, i nešto reformisani, kao trapisti, došli su posle u nekoliko mesta naše države. Pojava cistercita, koji su došli god. 1205. iz francuskoga Klervoa, značajna je naročito u istoriji naše umetnosti. Njihova gotska crkva u Topuskom, koja, nažalost, postoji samo u ruševinama, ide među prve crkve zidane u tome stilu. Francuski uticaj u arhitekturi oseća se tokom XIV veka i među Slovencima, a u najstarijim freskama nađenim na slovenskom području, u crkvi na Vrzdencu, koje potiču iz prve polovine XIV veka, izvesni naučnici nalaze isto tako francuske obrasce.

Trinaesti vek doveo je u naše krajeve mračne dominikance, prve inkvizitore u rimskoj crkvi i borbene propovednike protiv nevernika i jeretika. Trebalo je suzbijati pravoslavlje i naročito bogumile. Oni su bili aktivni, učeni, ali često bezobzirni i borbeni, i to ne samo protiv nevernika, nego i protiv svoje braće drugih redova. Njihovi sukobi sa franjevcima, prve polovine XIV veka, ko od njih ima prava da deluje protiv nekatolika, nisu bili nimalo u interesu crkve. U Dalmaciji su dominikanci god. 1380. osnovali svoju redodržavu; u toj pokrajini i razvijao se i cvao uglavnom njihov rad. U Dubrovniku, gde su razvijali obilatu naučnu aktivnost, podigli su lepu crkvu 1348., koja, kao sve u arhitekturi njihova manastira, ima pretežno gotski stil. Uostalom, dominikanski manastiri su glavni pretstavnici toga stila kod nas (na primer, u Trogiru crkva Sv. Dominika, na Hvaru crkva Sv. Marka). Za naše dominikance je, kažu, rekao papa Benedikt XIV: »Da nestanu Summa i svi opisi sv. Tome, ja držim da bi sami dubrovački dominikanci bili kadri da to obnove«. Sem u nauci, oni su rado učestvovali i u diplomatiji. Dominikanac, hvarski biskup, Mlečanin Toma Tomazini bio je glavni pretstavnik papske kurije na bosanskome dvoru, i to od vremena Tvrtka II pa sve do bosanske propasti; od god. 1439. do god. 1463. vršio je on ogroman, ali ne i srećan uticaj u toj zemlji. U Slavoniji, u dubičkom manastiru, njih su već u XIII veku smenili pavlićani, koji su se u XIV veku veoma raširili po toj oblasti. Glavna im se centrala u tome veku nalazila u Lepoglavi, koju su osnovali grofovi Celjski. Među Hrvatima toga područja pavlićani su stekli mnogo i lepih zasluga kao školski vaspitači; prva javna gimnazija, otvorena u Hrvatskoj god. 1503., bila je njihova. Zanimljivo je zabeležiti kako se u narodnim pričama iz bosanske i hrvatske Krajine javlja dosta često motiv borbe sv. Save sa sv. Pavlom, odnosno pravoslavnih ljudi sa ovim ljudima Sv. Pavla, t. j. pavlićanima koji su bili pod zaštitom sv. Pavla Tivljanina. Inače, pavlićani su živeli po reguli sv. Avgustina.

Najaktivniji i najzaslužniji red u našim zemljama bili su nesumnjivo franjevci ili »mala braća«. Nekako u ono vreme kad je sv. Sava organizovao pravoslavnu crkvu u Srbiji javljaju se i prvi franjevački redovnici u našim zemljama. Njihova začetnika sv. Franju Asiškoga, prijatelja ptica, bacila je, kažu, god. 1212. bura na dalmatinsku obalu; na tu stranu dolaze i prvi njegovi sledbenici, u Zadar i Dubrovnik. Jedan član njihova reda, barski biskup Jovan de Plano Karpini, pripremao je sredinom XIII veka rešenje u dugogodišnjem sporu o prvenstvu barske i dubrovačke arhiepiskopije u srpskim zemljama. Franjevci su već tada razumevali da dovedu u sklad interese katoličke crkve sa državnim razlozima mladoga srpskoga kraljevstva. Razumljivo je stoga što se iz njihova reda uzima nekoliko nadbiskupa i biskupa za dieceze po Srbiji i što im srpski dvor poverava raznovrsne misije. U Bosni je oko god. 1340. osnovana franjevačka vikarija; otad pa sve do danas oni su tamo bez prekida vršili ne samo svoju plodnu misiju, nego su bili i glavni kulturni i književni radnici te pokrajine. Istorija Bosne ne može se uopšte izlagati bez veze sa franjevačkim redom. Kada je trebalo, franjevci su ulazili i u bojne redove, kao Ivan Kapistran god. 1456. braneći Beograd. Za turske vladavine oni su jedini ostali na porobljenom području, da se brinu o svome narodu; cisterciti, hospitalci, dominikanci svi su se spasavali postepeno na sigurnije područje. Sasvim je pojmljivo stoga što je popularnost franjevaca postala tako velika, što ih narod zove intimno »ujacima« i »daidžama«, i što je njihov red u punom smislu reči postao narodni red.

Bosanska vikarija obuhvatala je krajem XIV veka sve zemlje od Crnoga Mora do Istre, sa delovima Ugarske i Vlaške; bio joj je dodeljen čak i jedan deo apulskih manastira. Od sredine XV veka počela su odvajanja od nje, najpre ugarskih (god. 1447.), pa posle dalmatinskih manastira (god. 1469.). God. 1514. izvedena je podela bosanske vikarije u dva dela: u jedan pod turskom, i drugi pod hrišćanskom vlašću, u Bosnu Srebrenu (zbog centrale u Srebrenici), i u Bosnu-Hrvatsku. Oba dela tom prilikom proglašena su za redodržave. Sa turskim prodiranjem širilo se, naravno, područje prve redodržave, tako da se i kod njih dogodilo nešto slično kao i kod pravoslavnih: bosanski franjevci postali su glavni stožer za gotovo sav katolički svet Turske. Druga redodržava, znatno smanjivana, napustila je god. 1688. svoje ime i postala »redodržava Kranjska«. God. 1591. imali su franjevci Bosne Srebrene pod svojom upravom 16 manastira sa svega 165 braće; od tih su se 3 manastira nalazila u Slavoniji, 3 u Dalmaciji, a 10 u Bosni. Taj mali broj kazuje jasno da je katolički elemenat, usled bežanja pred Turcima, znatno opao, i da ovima koji su ostali život nije bio nimalo lak. Pa, ipak, god. 1600. bosanski franjevci preneli su svoju delatnost i u Bugarsku, gde su osnovali četiri svoja manastira, od kojih je onaj u Ćipravcu bio najznamenitiji kao sedište novoosnovane biskupije. Prvi biskup u toj biskupiji postao je Bosanac, fra Petar Zlojutro. On i njegovi drugovi služili su se tamo, u književnom i drugom svom radu, svojim srpskohrvatskim jezikom, koji su pokušali da uvedu i u bugarsku književnost.

Privlačna crta franjevaca, nastala dobrim delom od nevolje, beše u tome što su se od XVI veka unapred zanavljali uglavnom domaćim elementom, što nije bio uvek slučaj kod drugih redova. Čak i na vrhovima crkve stranci su veoma retki. U izvesnim krajevima južne Dalmacije i Bosne i Hercegovine gotovo svaka uglednija katolička kuća dala je poneko lice franjevačkom redu. Tako su franjevci postajali narodni ljudi ne samo po svom delovanju nego i po krvnim vezama. Kao narodni ljudi, živeći na našem verski izmešanom i osetljivom području, franjevci su u sebi mudro vaspitali liberalnu toleranciju prema pripadnicima drugih vera. Fratar Vita gradio je Dečane, a katoličku katedralu u Kotoru slikali su grčki slikari. Kad u svojoj hronici fra Nikola Lašvanin opisuje kosovsku bitku, on žali srpski poraz, jer je to bila hrišćanska pogibija, a Miloš se tu istakao »za pokazati tvardu viru krstjansku«. Za fra Andriju Kačića čak je naš pravoslavni sv. Sava »kruna, dika, poštenje i slava«.

*

Karakteristična je činjenica da na području Bosne i Hercegovine ni katolici ni pravoslavni nisu ostavili nijednog umetničkog dela veće vrednosti, koje bi se moglo meriti sa raškim crkvama na istoku, ili sa zapadnim u Hrvatskoj i Dalmaciji. Jedini izuzetak pretstavlja umetnički doista neobičan rad, kakav nema nikoja druga naša oblast, ono nadgrobno kamenje iz Zgošće, podignuto, izgleda, na grobu bana Stevana II, koje se sad nalazi u sarajevskom muzeju. Verovatno je bogumilski pokret svojom težnjom za skromnošću imao veliki uticaj, jer drugog, dovoljno ubedljivog, razloga za to otsustvo ne možemo da vidimo. Oskudica umetnosti hrišćanske pod turskom vlašću i kod pravoslavnih i kod katolika, u svima oblastima, stvar je posle sasvim razumljiva. Ukoliko Turci i ne bi činili smetnje podizanju i obnavljanju crkava, nije za više umetničke poslove bilo potrebnih sredstava niti uvek osećanja sigurnosti, bezuslovno nužnog za stvaranje monumentalnih dela. U Slovenačkoj, međutim, gde je bilo verske revnosti oduvek, a gde, ipak, nije nedostajalo i sigurnosti, podignuti i očuvani hramovi nisu uvek izraz samog slovenačkog naroda. Siroti njegov puk nije imao ni sredstava ni smisla za dela veće umetnosti, a ono što je stvaralo plemstvo tuđe kulture, ma koliko da je od interesa, nije znak našeg umetničkog duha.

Najbolje i umetnički najlepše građevine podižu se u to vreme samo u mletačkoj Dalmaciji, gde su odranije postojale stare tradicije u tome pravcu i imponujući obrasci. Zar sjajni trogirski dom, nakit Dalmacije, koji postoji od XIII veka i koji se dograđivao decenijama i čak vekovima, kao i splitski zvonik Sv. Dujma, da ne izazove i druge gradove da dobiju sličan hram? Tu građevinsku ambiciju, punu verske rvvnosti i težnje da ne izostanu iza drugih, pokazuju dalmatinski gradovi još i u XVI veku, pred Turčinom, istina u najviše slučajeva ne u početnoj nego u završnoj fazi posla. Tako je do god. 1518. dovršavan jedan veliki deo posla na splitskom zvoniku, a god. 1536. završena je ona vanredno lepa katedrala u Šibeniku koja je početa god. 1431. i koja pretstavlja jedan od najlepših spomenika Obnove na našem području. U XV—XVI veku Šibenik, zbog te katedrale, postaje najvažnije umetničko središte Dalmacije, sa umetnicima koji tu stižu i iz Italije i sa naših strana. U sadanjoj Hrvatskoj, gotska katedrala Sv. Stevana u Zagrebu izgrađivala se gotovo dva veka, sporo i nejednako, i ne pretstavlja jedinstven umetnički spomenik.

U XVI veku, u veku njihovog snažnog poleta, aktivni su u gradnji i Turci. Skoplje je već u XV veku puno njihovih spomenika, kao što su lepa Isakija džamija (iz god. 1438.—1439.) ili u hrišćanskom stilu građena Burmali džamija iz god. 1495., koja je srušena nedavno, god. 1925. Veličanstvena Husref-begova džamija u Sarajevu, dovršena god. 1530., najlepši turski umetnički spomenik u našim zemljama, Aladža džamija u Foči sa bogatom slikarskom dekoracijom, po kojoj je dobila i ime (god. 1549.), Ferhadija u Banjoj Luci (god. 1580.), pa mostarski kameni most, sa svojim jedinim smelim i visokim lukom iznad Neretve (god. 1566.), i višegradski most Mehmed-paše Sokolovića (god. 1571.), nastradao za vreme svetskoga rata, pored toliko drugih građevina, najbolja su dokaz umetničkog smisla i stvaralačke snage majstora sa kojima je Turska podizala svoje građevine, dajući im ovoj naročiti stil, sa finim kombinacijama mavarske i drugih istočnjačkih umetnosti.