Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.12

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


četrti period.
XII. Poslednji Zrinski i Frankopani.

1. Hrvatska opozicija prema politici bečkog dvora. — 2. Braća Nikola i Petar Zrinjski. — 3. Austrisko-turski rat god. 1663.—1664. — 4. Mađarsko-hrvatska opozicija posle Vašvarskog mira. — 5. Zavera Petra Zrinjskog i Krsta Frankopana. — 6. Njihova pogibija.


Mi smo već ranije pomenuli dugu borbu između bečkoga dvora, Ratnoga veća i nemačkih đenerala sa jedne i hrvatskih sabora i banova sa druge strane. Hrvati su ljubomorno čuvali prava i jedinstvo svoga područja sa tradicijama nekadanjega kraljevstva; Habzburzi su, međutim, išli zatim da od Hrvatske naprave običnu pokrajinu Carevine kakve behu Kranjska, Štajerska, Koruška i njihove nasledne zemlje. Austriski dvorski krugovi insistirali su na svojim težnjama utoliko više ukoliko su Hrvati, pritešnjeni od Turaka, bivali jedino upućivani na njih i njihovu pomoć. Ali, zato su Hrvati bili osetljiviji i uporniji u odbrani. Da slomiju njihovu samosvest i da lakše provedu svoje namere, vojni krugovi su, organizujući Vojnu Granicu, glavna zapovednička mesta poveravali samo svojim đeneralima, a Hrvatima su retko i izuzetno dodeljivali te dužnosti. Prema Hrvatima je ponašanje bečke gospode bilo često uvredljivo, a ponekad i nipodaštavajuće. Carevi (odnosno hrvatski kraljevi) dopuštali su sebi slobodu da gaze reč davanu svečano i uz zakletvu, kao kralj Matija god. 1608. ili kralj Ferdinad god. 1618., koji su obećavali uspostavljanje banske vlasti od mora do Drave i zamenjivanje tuđih zapovednika na hrvatskome području domaćim ljudima.

Te borbe, koje su počele u drugoj polovini XVI veka, trajale su, neoslabljene, i kroz čitavo XVII stoleće. Vladari Evrope toga vremena rade svi manje-više u duhu apsolutizma, dok taj najzad potpuno ne prevlada. Primer daje Francuska, koja od vaspitnog apsolutizma Rišeljeova prelazi u lični i gotovo istočnjački apsolutizam Luja XIV. I austriski dvor gre istim putem. Francuskoj je već u XVI veku prilično uspelo da savlada oštre pokrajinske separatizme, opasne po celinu, i da od Pariza stvori priznato državno središte, tako da je Luj XIV došao uglavnom na svršen posao. U Austriji to ni iz daleka nije bilo gotovo. Mađarska, Češka, Hrvatska nisu bile obične pokrajine Carstva, nego zemlje sa još živom državnom tradicijom, kraljevstva koja su se sama osećala kao neke manje-više završene i zbog toga izrazitije celine. Te zemlje nisu htele da dođu pod Austriju, nego samo da se udruže s njom. U državopravnoj terminologiji brižljivo se pravi razlika između »delova udruženih« (partes sociae) i »delova pokorenih« (partes subjectae). U svima tim zemljama podvlačila se činjenica da su one habzburšku dinastiju izabrale kao svoju, a da im ona nije došla »po božjoj milosti« ili po nekom nesumnjivom porodičnom pravu. One stoga, u istoj logici, i nisu pristajale da habzburšku dinastiju priznadu kao naslednu, nego su, mada čisto formalno, svaki put vršile izbor prestolonaslednika za svoga kralja. Bečki dvor išao je postepeno zatim da i njih niveliše kao i ostale nasledne pokrajine, a kao glavno sredstvo služilo im je vojničko posedanje glavnih tvrđava u zemlji i stavljanje njihovih zapovednika ne pod organe dotičnih zemalja, nego pod neposrednu vlast određenih članova dinastije ili samoga cara. Tako je, kako videsmo, bilo učinjeno i sa Srbima graničarima koji su smatrani kao vojnički organi carstva. Prva od tih kraljevskih zemalja stradala je Češka. Porazom na Beloj Gori (1620.), za vreme Tridesetogodišnjega rata, skrhan je češki otpor za dug niz decenija. Austriskome dvoru ostalo je posle toga da se nosi samo sa Mađarima i Hrvatima. God. 1630. zadan je osetan udarac i Hrvatskoj izdvajanjem Vojničke Granice kao posebnog područja, da uskoro za njim dođe i novi.

Braća Nikola i Petar Zrinjski bili su u pitanju starih prava svoje domovine na istom stanovištu na kojem i većina njihovih prethodnika. Nikola, koji je živeo ponajviše u Čakovcu, u susedstvu Mađara, i koji se, sa bratom zajedno, rodio od majke Mađarice i vaspitavao jedno vreme na mađarskome području, imao je, mnogo intimnih veza sa Mađarima, i za svoje držanje nalazio je mnogo primera i podrške kod isto tako nezadovoljne mađarske vlastele. Vredi istaći da se Nikola bavio i pesništvom i da je, baš na mađarskom, dao junački ep o pogibiji svoga deda, Sirena Jadranskoga Mora (1651.), rađen po Tasovu herojskom epu Oslobođeni Jerusalim. Taj ep preneo je god. 1660. na srpskohrvatski njegov brat Petar, inače ogrezao vojnik koji se samo u dokolici mogao baviti i pesništvom. Oduševljen njegovim vojničkim i pesničkim delom, kliktao mu je Dubrovčanin Vladislav Menčetić:


Prebroji prvo morske vale

Tko tve slave ište izriti.

- - -

Nadaren si svijem darima

Najvećega od uresa,

Ki u sebi zdrži i ima

Nauk, narav i nebesa.


U porodici Zrinjskoga bilo je još literature. Petrova žena Katarina, kći đenerala Vuka Frankopana, prevela je sa nemačkog jedan molitvenik, Putni tovaruš (1661.); a i njen brat, Franjo Krsto Frankopan, pisao je pesme, originalne ili po tuđoj ideji (Gartlic), od kojih mu je Pozvanje na vojsku sa dosta snage i sa simpatičnim viteškim stavom:


Dražje nam budi glas, ime, poštenje

Neg hip, nagnutje, sramotno živlenje.

Navik on živi ki zgine pošteno!


Kad je god. 1663. započeo pravi rat između Turske i Austrije, izazvan ponovo pitanjem erdeljskog nasleđa, koje su Turci hteli konačno da reše u svoju korist, braća Zrinjski su se i opet pokazali kao odlični junaci. Petar je kod Otočca 6. oktobra god. 1663. razbio bosansku vojsku, koja se beše krenula prema Kranjskoj i pred kojom se kukavički sklonio karlovački đeneral. Ban Nikola je, januara god. 1664., prodro ove do Osijeka i spalio tu veliki drveni prelazni most za tursku vojsku. Za taj podvig Nikola je dobio orden Zlatnoga runa od španjolskoga kralja Filipa IV, a Luj XIV mu dade, uz titulu francuskoga pera, još i 10.000 talira za dalju vojnu. I marčanski vladika Gavrilo Mijakić beše oduševljen tim uspehom, koji će ohrabriti sve potištene hrišćane. »Ako izide doli gospodin ban (pisao je on, misleći tim na Bosnu) pristat će k njemu sto jezer Hristijana, Vlaha i Bošnjaka i hoće se biti sa Turčinom«. To, kao i austrisko spremanje da pomoću Francuza krenu veću ofanzivu, izazva Turke na energične mere. Krajem maja god. 1664. stiže veliki vezir Ahmet Ćuprilić sa velikom vojskom pod Novi Zrinj, da slomije otpor Zrinjskih, a uspe da 20. juna zauzme i sruši taj grad. Carska vojska, u kojoj je bilo i francuskih i nemačkih vojnih odreda, pod vođstvom Rajkmunda Montekukulija, nije priskočila opsednutom gradu sa svom ili bar većom snagom u pomoć. Ogorčeni ban otišao je caru da se požali na taj postupak, a kad mu car ne dade tražene zadovoljštine, on, ljut, dade ostavku na položaj zapovednika vojske. Isto tako Dvor nije hteo ni da dade karlovačku đeneraliju njegovu bratu Petru, motivišući, u intimnim razgovorima, svoje držanje time da ne bi bilo nimalo mudro dati toliku vlast dvojici već i inače moćne i ambiciozne braće, jer bi je mogli iskoristiti u lične svrhe.

Za to vreme, 22. jula (1. avgusta) god. 1664., zadala je saveznička hrišćanska vojska snažan udarac Turcima kod Sv. Gotarda i prisilila ih na povlačenje; ali, nije mogla da ih satre. Turci su, i posle poraza, bili brojem daleko nadmoćniji, i hrišćani se nisu usuđivali da ih gone, mada se to sa mnogo strana očekivalo. Car Leopold (1657.—1705.), čovek bez energije i podozriv, nije verovao mnogo u trajnost te pobede, a zazirao je i od svoga saveznika, Luja XIV. Stoga, bukvalno rečeno, da čas pre skine Turke s vrata, car je, u najvećoj tajnosti, 17./27. septembra sa njima sklopio mir u Vašvaru, i to tako kao da je on pretrpeo poraz. Imao je, naime, da dade sultanu jedan »dar« u vrednosti od 200.000 forinti; Turci su zadržali neka osvojena mesta u Mađarskoj; a za Novi Zrinj bi izrično ugovoreno da se ne ome obnavljati.

Takav mir posle onakve pobede zaprepastio je gotovo sve ljude i izazvao oštru osudu. Mađarski velikaši uložiše i formalan protest. Oni i Hrvati smatrali su da je držanje dvora ovog puta prema njima i njihovoj zemlji bilo nelojalno; izvesni ljudi čak su mislili da Beč i nema nikakva računa da ih potpuno oslobodi od Turaka. U makazama između Turaka i Austrije oni još moraju da slušaju i da se naslanjaju na Beč; oslobođeni, oni bi mogli jednog dana zauzeti sasvim drukčiji stav. Kao vođe hrvatske opozicije istakoše se braća Zrinjski, koji su imali i ličnih razloga da budu nezadovoljni. Sa njima zajedno dizahu svoj glas: mađarski palatin Franjo Veselenji, ostrogonski nadbiskup Lipaj, vrhovni sudac Franjo Nadaždi. Braća Zrinjski pomišljali su na otvorenu pobunu još i pre Vašvarskoga mira, a posle njega ta odluka je u njih potpuno sazrela. Bilo je samo pitanje na koju bi silu mogli da se naslone i ko će ih, uopšte, u tom otporu hteti prihvatiti. Njihova prva misao bila je da se obrate Luju XIV, koji je znao njihovu vrednost i koji je nedavno bana Nikolu onako kraljevski nagradio. Francuski kralj je spočetka, doista, i prihvatao njihovu ponudu i preko svoga poslanika u Mlecima počeo pregovore o tajnom sporazumu. Ali, usred toga posla pogibe Nikola Zrinjski 8. novembra god. 1664. ludim slučajem, u lovu, ranjen od jednog pogođenog vepra.

Videći koliko je nezadovoljstvo izazvalo naglo sklapanje Vašvarskoga mira sa onako nepovoljnim ishodom, sazvao je car Leopold 15. novembra mađarske i hrvatske velikaše u Beč, sa namerom da im se objasni ceo postupak i da se tako ublaže. Tamo je, u januaru 1665., Petar Zrinjski bio imenovan za hrvatskoga bana na mesto umrloga brata, ali, i opet, ne htedoše da mu ispune želje i predadu mu uz banstvo i karlovački đeneralat. Nije se htelo, očevidno, da se banska i đeneralska vlast usredsrede u jednoj ličnosti i da se tako, posrednim putem, Vojna Krajina orijentiše prema Zagrebu ili Čakovcu mesto prema Gracu. To, naravno, nije moglo da umirujući deluje na Petra. On stoga nastavlja pregovore sa Lujom XIV, preko francuskog bečkog poslanika, a održava i sastanke sa mađarskom opozicijom. Njegove veze sa Mađarima pojačala je udaja njegove kćeri Jelene za mađarskog magnata, kneza Franju Rakocija (u februaru god. 1666.). Mađarska i hrvatska opozicija tražila je od cara Leopolda saziv sabora i reparaciju svih pogaženih zakona i učinjenih nepravdi. Kako Leopold, znajući dobro šta će se sve od njega tražiti, to nije hteo da ispuni, počeli su formalni pregovori između opozicije i francuskoga poslanstva u Beču o podizanju bune. Ali, Luj XIV nije hteo da se suviše uplete u tu stvar. Od njega se tražilo: da on postane kralj Mađarske i Hrvatske i da zato podnese glavni trošak za organizaciju vojske od 30.000 ljudi, pola pešaka a pola konjanika. Toliko zauzimanje na toj dalekoj strani kralju nije moglo biti ni u kakvom interesu. Luju XIV je mađarsko-hrvatska opozicija, čak i sa malim pobunama, dobro došla da njom veže Austriju za istok i da je natera na popuštanje u pitanju budućega španskoga nasledstva; ali, da ide dalje od toga i da šalje toliku vojsku čak tamo na Dunav, značilo bi da napusti sve svoje planove na zapadu, gde je bio njegov glavni interes i radi čega je on upravo jedino i mogao doći u sukob sa Habzburzima. On bi se na takav korak rešio tek onda kad ne bi na drugi način mogao nagnati bečki dvor na popuštanje. Kada se to, najzad, uvidelo, nasta među Mađarima i Hrvatima načelan razlaz u pitanju o daljim koracima. Mađari nisu imali mnogo izbora. Kada neće s Austrijom, i kada ne mogu sa Francuskom, onda im ne ostaje drugo nego da se pridruže svojim saplemenicima u Erdelju i sa njima zajedno da priznaju tursku vrhovnu vlast. Zrinjski se na takvu odluku još nije mogao da reši. Ona bi značila potpuno demantovanje ne samo svoje lične prošlosti nego i najlepše tradicije porodice Zrinjskih. Šta bi rekao stari Nikola Zrinjski na takav korak? Kako bi ga primili njegovi Hrvati, koji se sa Turcima nose puna dva veka i koji su slične ponude odbili davno, već toliko puta?

Turci nisu ovog puta pristali na mađarske ponude. Želeći da Kandiski rat dokrajče sa porazom Mletaka, oni nisu hteli dopustiti mogućnost da se Austrija pojavi kao saveznik Mlečana, što bi ona verovatno učinila, kad bi Turska prihvatila njene mađarske nezadovoljnike i ugrozila austriski posed Ugarske. Turska ovoga puta nije samo odbila ponude nego je uradila i nešto više; obavestila je, kao lojalan sused, bečki dvor o učinjenim predlozima i tako tokom god. 1667.—1668. otkrila zaveru, ne kazujući, istina, imena zaverenika. Ova su u Beču dobili na drugi način, saopštenjem nekih Mađara i podmićivanjem udovice palatina Veselenjija, koji je umro god. 1667. Mada su saznali za zaveru, dvorski krugovi ne pristupiše odmah progonima; hteli su da zaverenike uhvate na delu i da ih prate pri daljim akcijama, da bi tako pohvatali sve konce. Možda je u Beču bilo i uverenja da je sve to učinjeno u prvoj srdžbi i da će opozicija vremenom popustiti, pa da je ne treba dražiti. Za to bi donekle govorila činjenica što Petar Zrinjski ne samo nije bio smenjen sa banske časti nego je, šta više, krajem oktobra god. 1668., bio svečano instalisan. Možda bi stvar s austriske strane doista i zaspala, da joj Zrinjski sam nije dao nove hrane. Tokom aprila i maja 1669. on je uzalud radio na sve načine da dobije upražnjeno karlovačko zapovedništvo. Posle je iste godine pokušao da odvrati poljskoga kralja Mihaila Višnjovjeckoga od ženidbe sa jednom austriskom princezom i od naumljenog saveza s Austrijom. »Nema na svijetu vlade (pisao je on kralju) koja bi bila tako pokvarena i koja bi gajila tako opakih osjećaja spram Boga i prava naroda, kao što austriska, a kod toga najgore je to što nema nade da će se to ikad popraviti«. (Navod kod F. Šišića). Na ovom poslu sarađivao je sa Petrom od leta 1669. i mladi njegov šurak Krsto Frankopan, koga je on uveo u krug zaverenika, a koga je dvor uvredio što mu nije dao senjsko kapetanstvo, na koje je bio imenovan. Petrova opomena kod Poljaka nije bila primljena, i to je na nj, koga su, kao i ostalu opoziciju, malo pre toga napustili Francuzi, teško delovalo. Na iscrpene Mlečane, koji su jedva čekali da odahnu od dugog rata, nije mogao ništa računati. Nadaždi je u oktobru god. 1669. molio cara za milost. Sa kim, dakle, da se sad sveti Beču? Nije ostao niko drugi nego Turci, i on se najposle rešio za njih.

Početkom novembra god. 1669. otišao je Petrov poslanik preko Bosne na Portu, a na katolički badnji dan izneo je pred sultana predloge svoga gospodara. Oni su se sastojali uglavnom u ovom: 1. Hrvati i Mađari priznaće vrhovnu vlast sultanovu i plaćaće mu 12.000 talira godišnjeg danka; i 2. u Hrvatskoj i Mađarskoj Petar Zrinjski postaće nasledni vladar. Druge su tačke govorile o turskoj pomoći za ovo preduzeće, o povratku osvojenih hrvatskih i mađarskih gradova njegovoj državi i dr. Jedna je tačka predviđala da za erdeljskog kneza dođe Petrov zet, Franjo Rakoci. Međutim, jedan Grk, službeni tumač na Porti, odade za pare celu stvar Austriji. Kroz Hrvatsku puče naskoro glas da je Petar Zrinjski ušao u pregovore sa Turcima, i da je postao hrišćanski izdajnik. Da njegova nesreća bude veća, treba dodati još i to da Porta, po predlogu velikoga vezira Ahmeta Ćuprilića, nije primila njegove ponude, nego mu je, da ga zavara lepim rečima i nadama, i da ga, za svaki slučaj, održi kao neprijatelja Beča u dobrom raspoloženju prema sebi, poslala samo pismenu poruku kao »knezu Mađarske, Hrvatske, Erdelja i Moldavske i vrhovnom zapovedniku sve otomanske vojske«. Mladi Frankopan, oduševljen tom porukom, pisao je jednom prijatelju kako jedva čeka »da naše kape pomešamo sa čalmami«. Sam Petar počeo je s izvesnim planom dozivanje i obrađivanje svojih ljudi; ušao je u pregovore i sa Srbima u Varaždinskoj Krajini; a već je ranije bio sklopio utovar sa štajerskim grofom Erazmom Tatenbahom.

Kada videše ta sumnjiva kretanja, bečke vlasti energično poteraše stvar. Zatvoreni Tatenbah priznade odmah sve. Vest o njegovom zatvaranju i ustručavanje susednih paša da mu pošalju pomoć, s izvinom da nemaju o tom nikakve naredbe sa Porte, zbuniše Zrinjskoga, i on izgubi prvašnje samouverenje i energiju. Po njegovoj želji ode zagrebački biskup u Beč, da tamo izradi obustavljanje progona i milost za nj. Ali, u Beču ne htedoše više da popuštaju. Izdaja Zrinjskoga bila je, sa njihova gledišta, utvrđena stvar, a što nije potpuno uspela to nije zavisilo od njega već od uzdržavanja samih Turaka. Da im ne bi umakao, oni su se, sve do poslednjeg časa, pokazivali kao skloni da oproste Petru, dok su ustvari bili tvrdo rešeni da ga potpuno unište. Sam car uzeo je na se ulogu toga zavaravanja i lično je uputio Zrinjskome jedno pismo sa ljubaznim apostrofiranjem, koje je moglo ovoga da potpuno zavede.

U to vreme bilo je nekog vrenja i među Srbima, koje je moglo biti od koristi po Zrinjskoga. God. 1668. beše se rešilo u Beču da se svrgne marčanski vladika Gavrilo Mijakić, što nije hteo da pristane na uniju, i mada to nije bilo izvršeno, ipak je uznemirilo duhove. Mijakić je, videli smo, visoko cenio hrabrost Zrinjskoga; ništa, dakle, ne bi bilo prirodnije nego da on pređe na njegovu stranu, kada Beč ugrožava njegovu veru. Osetivši tu opasnost, bečki krugovi dadoše aprila 1670. zatvoriti vladiku i odvedoše ga u Grac, gde bi optužen i osuđen zbog veleizdaje.

Dok je Zrinjski, zbunjen svim što se već desilo i onim što se imalo desiti, stojao još neaktivan, kao kolebajući se, krenuo je impulzivni Frankopan sa triestak konjanika da pridobija ljude i gradove na njihovu stranu, da, kako sam kaže, »insurguva« narod. On je 10. marta, ušavši sa četom u Zagreb, pozvao građane, sa sabljom u ruci, da pristanu uz Zrinjskoga. Dok su zagrebački građani dosta politički izjavljivali da će učiniti ono isto što i ostala zemlja, oprlo se sveštenstvo tome pozivu, doduše sa izvesnim kolebanjem. A hrvatsko plemstvo, na zboru u Brezovici, 14. marta god. 1670., pristade u većini uz Zrinjskoga, oslanjajući se na Frankopanov prikaz, koji je stvar izlagao ovako: da su Turci stavili Hrvatsku pred dilemu ili sa njima ili protiv njih; da je Beč ostao neaktivan i da je Zrinjski, kao jedini izlaz da spase zemlju od težih potresa, pristao sa njima na »pošten savez«. Banov poverenik na Porti, kapetan Franjo Bukovački, govorio je otvoreno o banovom prilasku Turcima, počeo okupljati jednomišljenike i činiti nezgode carskim ljudima i garnizonima. To izazva karlovačkoga đenerala na reakciju. Pokret se morao ugušiti pre nego uzme maha. Sa 700 ljudi krenuo je on brzo i odrešito za Frankopanom, u Zagreb, i protiv Bukovačkoga. Kanjiški paša, koga Zrinjski, na vest o tome, pozva u pomoć, izvini se i opet kako usled izostanka ovlašćenja sultanova ne može krenuti sa vojskom u borbu. Baš u taj čas kada su se Zrinjski i Frankopan spremali da razviju barjak pobune, stiže iz Beča vaspitač banove dece, isusovac Forstal, donoseći im poruke da tamo ima još uvek dobrog raspoloženja prema njima i da, stoga, treba da se pokore. Car je, međutim, 19. marta svrgao Petra sa banske časti i objavio da je »nevernik postal naše korune, proti njoj puntarskim zakonom podigal se, pod svoju oblast kraljevstva naša hrvatsko i slavonsko i dalmatinsko i bližnje naše orsage podegnati kanil«. Poverovavši u Forstalove reči i poruku, Petar i Franjo, već obeshrabreni turskom uzdržljivošću i aktivnošću đeneralske vojske, napisaše caru pismo, moleći za oproštenje; a Zrinjski uputi još sa Forstalom u Beč, kao taoca, svoga jedinca sina Ivana. Malo potom, videći kako se i na štajerskoj granici sprema vojska protiv njih, da jednom preseku stvar, odoše i Zrinjski i Frankopan sami u Beč caru na noge, gde stigoše 8. aprila. Istoga dana bečka ih vlada stavi pod stražu i uskoro u zatvor. Već pre toga, 4. aprila, ušla je carska vojska u Čakovac i tu potpuno poharala Petrovo imanje, a zatim i ostala dobra njegova i Frankopanova. Tada behu opljačkani i njihovi gradovi Ozalj, Ribnik, Bosiljevo, Novi, Bakar i naročito Kraljevica. Lepu Božjakovinu dobiše god. 1686. posle Zrinjskih grofovi Draškovići.

Za to vreme digao je bunu u severnoj Mađarskoj banov zet Franjo Rakoci. U Beču nije bilo teško nagovoriti klonuloga i interniranoga Zrinjskoga da pismima deluje na svoje prijatelje da obustave pokret. On se tužio kako su ga Turci prevarili, govorio je kako je došao caru na milost, i preporučivao da i oni napuste dalju akciju. Kada je ustanak doista obustavljen, prestali su u Beču svi obziri prema Petru i Franji, i protiv njih je počela istraga zbog veleizdaje, pobune i uvrede cara. Sudski postupak vođen je pretežno u Viner-Najštatu i trajao je punu godinu dana. Osuda je glasila na smrt, a izvršena je nad obojicom 20./30. aprila god. 1671. Njihova imanja bila su zaplenjena u korist državnog erara; žena Petrova, Katarina, bi zatvorena u dominikanski manastir u Gracu, a kao silom kaluđerice završiše život i obe banove neudate kćeri. I banov sin Ivan, iako nekriv, bi zatvoren i umre u gradačkoj tamnici god. 1703. Hteli su prosto da unište celu Petrovu porodicu, što su i izveli bez imalo obzira prema ranijim velikim zaslugama te kuće i samoga Petra.

Pokušaje da iščupaju svoj narod ispod vlasti gospodara koji su ih držali platila su u XVII veku, za kaznu, svojim životom dva srpska patrijarha i dva hrvatska najuglednija velikaša. Samo da jugoslovenska sudbina i toga vremena ne ostane bez jedne note ironije, srpski su patrijarsi stradali stoga što su hteli da se, pomoću zapadnih hrišćana, spasu od Turaka; — dok su hrvatski velikaši, siti usrećiteljstva zapadnih hrišćana, tražili svoje oslobođenje pomoću Turaka. Je li toj činjenici potreban komentar?