Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.9

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


treći period.
IX. Pad Hercegovine.

1. Utisak pada Bosne u svetu. — 2. Mađarsko-mletački savez protiv Turaka. — 3. Delimično oslobađanje Bosne. — 4. Turski pokušaji da povrate Bosnu. — 5. Novi bosanski kraljevi. — 6. Smrt hercega Stjepana. — 7. Hercegovići i njihova politika. — 8. Srbi na granicama južne Ugarske i u Sremu. — 9. Obnova srpskog despotstva u Sremu. — 10. Odbrana jajačke banovine. — 11. Pad Hercegovine.


Glavna turska ofanziva bila je ovog puta uperena protiv Bosne; ali, delimično je zahvatila i Hercegovinu, naročito pri povratku turske vojske. Nekoliko hercegovih gradova poseli su ili Turci sami, ili su im ih predali neki uplašeni i verolomni zapovednici. Herceg, koji je bio obavešten o turskom spremanju, i koji je sa kraljem Stevanom radio zajednički, nije, koliko se danas zna, preduzeo nikakav veći pohod da mu olakša položaj. Pred ogromnom turskom silom on se povukao na jug svoje države, zaplašen i neopredeljen, uvek spreman da se ukrca na jednu lađu koju mu Dubrovčani behu stavili na raopoloženje. Kad je sultanova glavna vojska napustila Bosnu, prvih dana jula, on je sa sinom Vladislavom počeo odmah da povraća posednute gradove, kao gatački Ključ i Ljubuški, i da proširuje svoje područje uzimajući obezglavljenu oblast Pavlovića u dolini Prače i Kovačevića u Podrinju do Srebrenice. U narodu je otada, sve do danas, ostalo sećanje na tu staru granicu Hercegovine do Romanije i iza Višegrada.

Propast bosanskoga kraljevstva izazvala je težak utisak u svemu hrišćanskom svetu. Zar nije papa koliko juče obećao kralju Stevanu svoju moćnu zaštitu i sokolio ga na junački otpor? Zar nije sam mađarski kralj, istina najviše s obzirom na svoju zemlju, govorio da je Bosna »ključ i kapija celog hrišćanstva?« Plačući, govorio je papa u zboru kardinala: »Bosna je pala, kralja njenog ubiše, dršću Mađari i dršću svi susedi«. Turski zalet dopro je do Krbave i Senja, a turski rob postade ban Pavle Sperančić. Sa mnogo strana počeli su padati prekori kako su hrišćani nedovoljno solidarni, kako ne znaju da se snađu u času opasnosti, i kako je velika krivica do njih, a posebno do Mletaka i Mađarske, što je Bosna propala. Sada se kralj Matija nije mogao izvinjavati izdajom drugih kao pri padu Smedereva i Srbije, iako je i to pokušavao. Mlečani su samo govorili, kao za opravdanje, da je akcija sultanova bila izuzetno brza, a bosanski otpor neobično kratak, pa da oni stoga nisu mogli da na vreme učine sve što bi trebalo. Kako je pad Bosne i tursko gospodstvo u njoj pretstavljalo nesumnjivu i svakom vidnu opasnost i za mađarsko-hrvatsko i za mletačko susedstvo, to se od rekriminacija brzo prešlo na odluke da se protiv osvajača udruže u prvi mah bar te dve neposredno ugrožene države. 12. septembra god. 1463. sklopljen je u Petrovaradinu vojnički savez između Mađarske i Mletačke Republike. Za borbu protiv Turaka prva je imala da krene svoju kopnenu vojsku, a druga flotu, koja đe uznemiravati Turke ne samo duž dalmatinske obale, nego i u Peloponezu.

I doista, još u jesen god. 1463., krenuta je mađarsko-mletačka kontraofanziva. Kao njihov saveznik javio se i herceg Stjepan, koji je, u porukama vrlo bolnim i psihološki veoma zanimljivim, kazivao svoje razočarenje politikom koju je dotad vodio, i svu teskobu u kojoj se pod starost našao. Njegov sin Vladislav kazivao je mišljenje dobrog dela Bosanaca kad je upućivao molbe Mletačkoj Republici da njeni ljudi mesto Mađara uđu ovog puta u Bosnu; on sam, osvajajući izvesna mesta Bosne, govorio je da to čini u ime Mlečana. Toliko su, eto, bili nepopularni Mađari čak i kad se radilo da se potisnu Turci posle jednog upada u kojem su pokazali toliko bezobzirnosti. Znajući koliko su Mađari osetljivi u pitanju Bosne i kako bi svako tuđe ulaženje u nju smatrali kao čisto neprijateljstvo, Mlečani su kategorički odbijali Vladislavljeve ponude i pobijali njegove glasove širene po Bosni.

Mađarska ofanziva, koju je vodio kralj Matija lično, a koja je počela od Gradiške, imala je lepa uspeha. Za nešto više od dva meseca pala je u njihove ruke sva severna Bosna sa jajačkim gradom. Hrvatske pomoćne čete vodio je Martin Frankopan. Turski otpor bio je slab, jer se glavna vojska povukla sa sultanom; jedino se jajačka posada držala nešto duže. Glavnu zaslugu za ova osvajanja u Bosni pripisuje kralj Matija vojvodi Imbri Zapolji, plemiću iz požeške županije, čije se pleme dovodi u vezu sa linijom starog bana Borića. Za to je Imbro imenovan banom Dalmacije, Hrvatske i Slavonije i »upravnikom bosanskoga kraljevstva«. Te su sve dužnosti spojene zajedno očevidno stoga da bi se izvela što jedinstvenija organizacija odbrane celog ovog područja. Pod Jajcem je odlikovao kralj Matija i hercegova sina Vlatka, koji mu je, vođen opštim hrišćanskim interesom, po očevoj naredbi, došao tu u pomoć. Kao nagradu dobio je on ovom prilikom župe ramsku, livanjsku i uskopsku. Zauzevši Jajce, kralj je krajem god. 1463. završio vojnu, nešto zbog vrlo oštre zime, a nešto zbog nestašice novca.

Bilo je sasvim prirodno očekivati da sultan neće dozvoliti da mu se tako lako istrgne dobijeni plen. Doista, već početkom leta god. 1464., kreće on ponovo na Bosnu i ide ravno pod Jajce. Jedan turski odred pod Mahmud-pašom prodro je u Hrvatsku i naneo velike štete u modruškoj županiji Frankopana. Dobro branjeni jajački grad sada nije mogao da uzme sultan, i pored toga što je lično prisustvovao jurišima i poticao svoje ljude na borbu. Kritovul živo, mada bez pojedinosti, opisuje borbu na jajačkim zidinama, za koje preterano kaže da slične niko nije ni video ni čuo. Na glas da Jajcu stiže u pomoć kralj Matija sa velikom vojskom, naredio je sultan 22./23. avgusta opšti juriš. Kada taj, i pored velikih žrtava, nije uspeo, obustavi on naglo dalje napade i poče povlačenje. Po svoj prilici nije hteo da se sa svojom prilično već umornom ordijom upusti u borbu sa novom mađarskom vojskom, čiji mu je broj namerno pretstavljen kao veoma velik. Mađarska vojska pod Zapoljom krenula je doista vrbaskom dolinom prema Jajcu, ali u nevelikom broju, znajući valjda da Turci pod Jajcem nisu suviše mnogobrojni i opasni. Glavni deo mađarske vojske nalazio se, međutim, u Slavoniji i ušao je u akciju tek početkom oktobra i to ne prema Jajcu, jer za to više nije bilo potrebe, nego dolinom Drine prema Zvorniku. Očevidno, kralj Matija je hteo da oslobodi i istočni deo Bosne, da bi tako dobio moćan bedem od Vrbasa do Beograda kao zaštitu za Ugarsku. On je lično došao sa Zapoljom pod zvornički grad, ali su im sva naprezanja da ga zauzmu ostala uzaludna. Na glas da se sultan vraća sa novom vojskom u Bosnu, napustio je Matija sa ranjenim Zapoljom bojno polje, oko sredine novembra, i kod Rače se sa vojskom prebacio na svoje tle.

Rezultat ratovanja od god. 1464. nije, prema tome, bio mnogo povoljan ni za Turke ni za Mađare. I jedni i drugi mogli su videti da su postignuti rezultati relativni i da treba još dosta, i to velikih, napora pa da se obezbedi sigurno gospodstvo nad Bosnom. Sada su osetili, isto tako, i jedni i drugi da je za uspeh preko potrebna i saradnja Bosanaca. Mađari su računali na simpatije hrišćana, a Turci na bogumile i dobar deo pravoslavnih, koji su, kao Vladislav Hercegović, bili još uvek protivnici Mađara. Da pokažu svoju predusretljivost prema Bosancima i da očuvaju tradicije bosanskoga kraljevstva, Turci god. 1465. postavljaju Bosni novoga kralja, Matiju Šabančića, sina Radivoja Ostojića, brata kralja Tomaša, koga su zarobili god. 1463. i poveli sa sobom u Tursku. Na hercega Stjepana nisu više računali, a na njegova sina Vladislava sumnjali su da je u vezi sa Mlečanima. Novi bosanski kralj Matija nije našao u narodu većeg odziva, niti je sam pokazivao kakve veće aktivnosti; ali, njegovo imenovanje svakako je zanimljiv i karakterističan potez nove turske politike.

Herceg Stjepan, prekinuvši sve veze sa Turcima, približio se, za svaki slučaj, mađarskome kralju, mada mu nikad nije postao sasvim iskren prijatelj. Kad je video mađarske težnje u drinskoj dolini, on je bio voljan da im ustupi izvestan deo svoga severoistočnoga područja oko Lima i Drine sve do Mileševa, kao oblast koja je bila stalno na putu Turcima i koja je od njih redovno stradala, a za to da dobije odgovarajuće posede u Slavoniji. Mađarski neuspeh kod Zvornika omeo je izvršenje toga plana tokom god. 1464., a naredne godine sprečili su ga definitivno susedni Turci. Oni su sigurno doznali nešto o hercegovim pregovorima i tokom god. 1465. udarili su na njegovu zemlju da je potpuno pokore. U njihove ruke pade najveći deo Hercegovine sa Blagajem, pitomom prestonicom hercegovom. Održaše se samo tvrdi gradovi Ključ i Mićevac. Herceg Stjepan, u nevolji, ponudi Mlečanima svoju zemlju da je kao najbliži susedi čas pre posednu, samo da bi je spasao od Turaka. Mlečani se doista i odazvaše; ali, oni uzeše samo ona mesta koja su mogli da brane flotom, dakle uski pojas Primorja i Neretvansku Krajinu. Vladislav Hercegović bi 17. februara god. 1466. imenovan za »generalnog kapetana« mletačkog sa 500 dukata plate. Drugi hercegov sin Vlatko tražio je u isti mah pomoć Mađara; ima vesti kako je herceg bio ovlastio svoga sina da »proda« kralju Matiji svoju državu za 100.000 dukata, a da mu kralj mesto nje ustupi Zagreb. Mada saveznici, Mađari su prekim okom gledali ulazak Mlečana u ostatke Hercegovine, i odmah su požurili da i oni uđu u akciju. U Dubrovnik stiže nekadanji najamnički kapetan Celjskih i jedno vreme slavonski ban, a sada zagorski knez, Jan Vitovec, a novi hrvatsko-dalmatinski ban Janoš Tuz uđe sa vojskom u dolinu Neretve i posede Počitelj. Nije se ni sa jedne strane organizovala borba protiv Turaka, nego su i jedni i drugi pomagači išli za tim da prigrabe što više od hercegova još neosvojenoga zemljišta. Ni Mađari, kao ni ranije Mlečani, nisu se udaljavali od neretvanske linije; sva istočna Hercegovina, i to sva koja danas ulazi u Zetsku Banovinu, bila je prepuštena Turcima. Herceg je početkom marta god. 1466. javljao u Mletke da mu Turci nude natrag osvojenu zemlju, ali pod uslovom da se odreče ovih pomagača, odnosno da bude samo njihov vazal. Teško je danas utvrditi ukoliko ta hercegova vest doista odgovara istini, a ukoliko je on uveličao namerno, da bi pojačao mletačku revnost u odbrani i pretstavio sebe kao čoveka koji još uvek ima mogućnosti da po svojoj volji utiče na sudbinu svoje zemlje. Ja lično nisam sasvim načisto o značaju i obimu te ponude. Ma koliko da je bio napustio svoju raniju političku liniju, stari, prevrtljivi herceg teško da bi, ipak, odbio ovaku ponudu, ako je ona bila ozbiljno učinjena. Mesto da ima Hercegovinu podeljenu između Mlečana i Mađara i još uvek nesigurnu za dalju sudbinu, on bi je, ma i privremeno, prema toj vesti, dobio celu. Vazal bi bio u svakom slučaju; kao turski imao bi samo jednog gospodara, dok bi u protivnom slučaju morao neprestano lavirati između surevnjivih Mađara i Mlečana. On je bio čitava života praktičan političar i uvek u dobroj meri cinik; šta bi ga sad naročito opredelilo da u njemu prevlada sentimentalna žica? Dosadanje iskustvo sa Turcima? Ono, doista, nije moglo da ohrabri na saradnju, ali šta su stvarno kao pomoć donosili i drugi? Međutim, da se stvar izvede načisto, valja jasno istaknuti činjenicu da je kod Turaka doista bilo sklonosti da se mire. Sultan je imao znatnih neprilika u Maloj Aziji i hteo je dobiti slobodne ruke u Evropi. U leto god. 1465., posle ponude hercegu, on se obraćao i kralju Matiji i nudio mu je čak Bosnu i Srbiju, ne zna se u kom obimu, ali pod uslovom da sklope trajan mir. Kralj nije hteo ni da primi tursko poslanstvo, i odbio je sultanove darove.

Herceg je u ovo vreme prema Mlečanima bio ponajiskreniji. Njima se tužio i na Turke i naročito na Mađare, i nudio im je, da se ne bi samo njih dvoje koristilo, da uzmu i ostatak njegova područja zajedno sa gradom Novim u Boki. Mleci su rado prihvatili ponudu i poručili su hercegu da mu daju jednu kuću u Splitu ili u kom drugom mletačkom gradu i celo ostrvo Brač; obećavali su mu čak i povratak posednutih mesta, ako se kad obnovi skrhana Hercegovina. U isto vreme, međutim, herceg je molio za hitnu pomoć i mađarskoga kralja. Potresen gubitkom zemlje, iscrpen naporima i teškim krizama, herceg nije dočekao završetak ovih zapleta i pregovora; umro je u Novom, 22. maja god. 1466. Dan pre toga napisao je svoj testamenat »budući u puti vele bolestan a u pameti mojoj na punu krepak«, za čije je izvršioce, među ostalim, postavio mileševskoga mitropolita Davida i gosta Radina kao pretstavnike dve glavne veroispovesti svoje zemlje. Herceg Stjepan je ostao živo zapamćen u celoj Hercegovini; od naših istoriskih ličnosti Srednjega veka nema nijedne sa više proznog predanja o sebi nego što je njegova, i to sa predanjem u kojem je dobar deo istine i u pogledu činjenica i u pogledu karakteristike njegove ličnosti.

Pod njegovim sinovima držala se Hercegovina, tavoreći, još šesnaest godina. Ali, to nije bio život države koja je još imala snage za održanje, nego trzanje već premlaćenog organizma. Hercegovi sinovi, Vladislav, Vlatko i Stevan, vode pojedince politiku, i to svaki za svoj račun, ne samo bez obzira na ostalu braću, nego ponekad i otvoreno protiv njih. Sem Mađarske, Mletaka i Turske, koji su uticali na njihove poslove i računali sa njihovim nasledstvom, javio se odjednom i aragonski dvor iz Napulja. Ferdinand Aragonski, sin Alfonza V, ponudio je god. 1466. saradnju Mađarima protiv Turaka, ali je, u isto vreme, sinovima hercegovim njegov poslanik javljao kako sultan ustupa njegovom gospodaru Bosnu kao budućem srodniku i da oni stoga unapred treba da mu predadu Novi. U inače već pometenoj zemlji ovakve su ponude, neiskrene i nesavesne, stvarale samo novu zabunu i onemogućavale ljudima da dobiju neposredan i jasan pregled stvari. Od hercegovih sinova Vladislav se, odmah po očevoj smrti, odrekao dalje borbe i sasvim se približio sultanu. Već u leto god. 1466. on je dobio Mehmedovu milost i jedan deo očeva nasledstva. Njegov mlađi brat Vlatko uzeo je hercešku titulu i nastavio antitursku politiku. Tačna granica između njegova i Vladielavljeva područja ne da se na osnovu do danas poznatih izvora sasvim sigurno povući; ali, može se uglavnom utvrditi da je Vladislav gospodario u unutrašnjosti, a Vlatko u Primorju i na zapadnoj obali Neretve. Ovo primanje Vladislavljevo za turskoga vazala i tursko ustupanje otetog područja, da on u njemu vlada, kazuju da je sultanova ponuda starom hercegu bila, doista, bar u izvesnoj meri iskreno mišljena.

U isto ovo vreme Vladislav je ušao u veze i sa kraljem Matijom, hoteći da iskoristi mađarsku surevnjivost protiv Mlečana na štetu brata Vlatka, sa kojim se zavadio, sem iz drugih razloga, još i zbog podele očeve gotovine. Kralj Matija se zauzeo za nj u Dubrovniku, gde se nalazilo hercegovo imanje od 70.000 dukata, i sprečio je za izvesno vreme izvršenje testamenta. Sumnjajući u Turke, koji su isto tako sa svoje strane sumnjali u njega, i predosećajući katastrofu, Vladislav se postepeno još više približuje Mađarima i najzad, god. 1470., napušta otadžbinu i prelazi u Hrvatsku, gde mu je kralj Matija dao dobra oko Brezovice i Velikoga i Maloga Kalnika. Turci potom posedaju njegovu zemlju i u Foči, onda zvanoj Hoča, stvaraju svoje prvo administrativno i vojničko središte za Hercegovinu. God. 1475. Turci već vrše popise zemalja u tom kraju i osvojenim delovima Bosne. Herceg Vlatko naslanjao se u to vreme na bliske Mlečane i bio je jedno vreme protiv Mađara, koji su, pod pritiskom Turaka, god. 1471. napustili Počitelj i povukli se u Neretvansku Krajinu. Najmlađi im brat Stevan otišao je u Stambol, ljut na braću što su ga oštetili pri podeli očeve ostavštine, i tamo se oko god. 1474. poturčio i dobio ime Ahmet.

Turci su od god. 1468. postali mnogo aktivniji. Njihovi pogranični gospodari, koji su se sami zvali po srpsko-hrvatskom krajišnici, nisu mnogo poštovali granica i puštali su svoje ljude da ih počešće uznemiravaju i prelaze. Upadi u Dalmaciju i Hrvatsku postaju skoro obična pojava, i to upadi koji se ne zadržavaju u blizini granice, nego dopiru do zadarskoga i šibeničkoga kraja i do same Krbave. U leto god. 1469. stiglo je u modruški kraj na 20.000 Turaka, praćenih od mnogo ljudi željnih pljačke i haranja, i provalilo je odatle u Kranjsku. To dade povoda kralju Matiji da uzme od Frankopana tvrdi grad Senj i poveri ga svojoj posadi. God. 1471. stradalo je sve Primorje i dubrovačko područje. Velika napast posta za Dubrovčane herceg Vlatko, koji ih je uznemiravao sam i koji ih je, u isto vreme, optuživao i Turcima kao mađarske podložnike i kao pomagače Mađara u odbrani Hercegovine od sultanove vojske. Optuživao ih je, dakle, za usluge koje su činili njegovu ocu a i njemu samu, po njihovoj molbi, i u interesu hrišćanske stvari. Pod uticajem njegovih i drugih dostava, povisio je sultan Republici danak na 10.000 dukata godišnje i naterao je da poruši neka podignuta utvrđenja u Molonti i Neretvanskoj Krajini.

U leto god. 1471. beše Bosna dobila još jednog kralja. Da umiri i razbije svoju moćnu opoziciju u Mađarskoj, kralj Matija dade u jesen god. 1471. na budimskom saboru izabrati za bosanskoga kralja veoma bogatoga mačvanskoga i slavonskoga bana, Nikolu Iločkoga, inače jednoga od svojih protivnika. Hteo je, svakako, da zadovolji taštinu njegovu, i da se u isti mah sam oslobodi toga nepouzdanoga čoveka, uputivši ga na jedno od najviše izloženih mesta, gde će, sa mnogo odgovornosti, imati da se zabavi svojom mukom. Kao kralj Bosne Nikola je dobio na upravu i hrvatsko-slavonsku banovinu kao područje koje je u celini imalo da organizuje borbu protiv Turaka i da se tešnje približi u samoodbrani. Ta se vrlo praktična i vojnički jedino opravdana politika vodila od imenovanja Imbre Zapolje pa, evo, za duži niz godina. To imenovanje pospešila je velika turska ofanziva koju je toga leta poveo novi bosanski namesnik Ajaz-beg. Provalivši preko Hrvatske, Turci su tom prilikom pregazili Istru i delimično Kranjsku, pa doprli sve do Udina i Ljubljane. Druga vojska prešla je u Srem. Za lakši prevoz svojih trupa razvili su Turci u to vreme kao mostovni branik grad Šabac, koji ranije, pod imenom Zaslona, nije imao većeg strateškog značaja.

Nikola Iločki, kao ni Matija Šabančić, nije imao nikakva većeg uticaja u Bosni; izgleda čak da se nije dugo ni zadržavao u njoj, nego da je i dalje gospodovao u svome Iloku, kao i bosanski biskup u Đakovu. U svojoj jednoj povelji, izdanoj Dubrovačkoj Republici 14. oktobra god. 1472., on sam kaže za sebe da mu je glavna briga »odbrana vere katoličke i katoličkoga naroda«; radi nje se primio nove dužnosti, a ne što bi bio željan visokih časti. Sa takvim programom on je u Bosni mogao naići samo na podeljen prijem, i nije nikakvo čudo što je u njoj ostao sasvim po strani. Kad ni domaći vladari nisu mogli da pod tom zastavom sakupe sve svoje podanike, bilo je više nego jasno da to neće postići ni jedan tuđinac. Tim pre što mu kralj Matija nije u to vreme mogao dati nikakve stvarne pomoći, jer je bio zapleten u naporni i dugi rat sa Česima i Poljacima. Nikola Iločki pokušavao je da preko svoga poverenika, Petra Zrinjskoga, pridobije Mlečane za zajednički rad; ali, tamo su njegove ponude primljene sa mnogo uzdržavanja.

Nestalni herceg Vlatko, koji se kod Turaka nije mogao bolje udvoriti od poturčenoga brata Stevana, mada je jedno vreme i to pokušavao, vratio se opet oko god. 1474. na svoju politiku saradnje sa hrišćanskim silama. Te godine oženio se aragonskom princezom Margaritom, sigurno u nameri da tako pojača svoje veze i dalje izglede, a kralj Ferdinand pristao je na taj brak, da bi dobio čvršće uporište u Primorju, na koje je odavno polagao. Sem toga, Vlatko se obraćao i papskoj kuriji, tražeći i kod nje zaštitu za ugroženo hrišćanstvo svoje države.