Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.12
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Kralj Milutin u vezi sa Karlom Valoa. — 2. Unutarnje krize u Srbiji. — 3. Kralj Milutin u borbi s Anžujcima. — 4. Milutin i Mladen Šubić. — 5. Polet Srbije u Milutinovo doba.
Mada je kralj Milutin od ženidbe sa Simonidom vidno izmenio svoju spoljnu politiku, nije ipak bio potpuno pouzdan za Vizantiju. On je suviše bio čovek svojih interesa da bi se vezao bezuslovno za jednu politiku, a naročito onda kada se stvore izgledi koji toj politici pretstavljaju opasnost ili čak manji uspeh nego nekoj drugoj. Tako se, tokom izvesnih priprema i događaja god. 1306./8., beše ozbiljno rešio da se ponovo vrati starome savezu s Anžujcima, koji bi bio otvoreno uperen protiv Vizantije.
Na Zapadu su, naime, početkom XIV veka u izvesnim krugovima počele kombinacije sa vaspostavljanjem Latinskog Carstva. Glavni povod im je dala ženidba francuskog princa, Karla Valoa, brata francuskog kralja Filipa IV, sa unukom latinskog cara Balduina II. Nevesta je donela mužu u miraz titulu svoga deda i carske pretenzije. U svojim planovima Karlo se naslanjao na napuljski dvor i računao sa njegovim vezama na Balkanu. Ovog puta pomišljalo se na to da se akcija prema Carigradu vodi prvenstveno sa zapadne obale Balkanskoga Poluostrva, iz Albanije, gde je Drač od god. 1305. opet u anžujskom posedu, u vlasti Filipa Tarentskog, sina Karla II Napuljskoga. Milutin je doznao za te planove, pa se, videći slabost Vizantije, ugrožene u taj mah od Turaka u Maloj Aziji i Bugara u Trakiji, pobojao da on sam ne primi glavne udarce od nove zapadne koalicije, ako bi joj se isprečio na putu prodiranja prema Carigradu. Možda mu je taj plan i dostavljen sa pozivom da se pridruži. Na Milutina su svakako delovale i te činjenice što je anžujski princ Karlo Robert postigao uspehe među Hrvatima i posle među Mađarima, i što je francuski dvor u borbi sa papama god. 1305. odneo vidnu pobedu i preveo pape iz Rima u Francusku. Nesumnjivo stoji da je Milutin od leta god. 1306. ušao u pregovore sa Filipom Tarentskim i da je bio oberučke primljen. Odmah potom ušlo se u pregovore i sa francuskim dvorom. Poslanici kraljevi behu Marko Lukarić iz Dubrovnika i Trifun Mihaeli iz Kotora. Svakako po želji francuskog dvora, da se obaveste o toj balkanskoj kraljevini, uputili su crkveni krugovi jednog učenog dominikanca da podnese izveštaj o Srbiji. Taj izveštaj je sačuvan i veoma je zanimljiv. Dominikanac je svoja obaveštenja dobijao od jedne Anžujcima odane osobe, stoga u njegovu pričanju dobro prolazi anžujski zet kralj Dragutin, dok je Milutin prikazan najcrnjim bojama, kao nepouzdan, surov i razvratnik. Izveštaj je očevidno pristrasan i stoga na izvesnim mestima namerno neistinit. On je išao na to da se savez između Karla i Milutina svakako osujeti. Stoga je zastupao ova gledišta: srpskome kralju ne treba verovati, sve što obeća on će odreći i izvrnuti. Sad se boji Karla da bi mu mogao odmetnuti Primorje sa većinom nezadovoljnih katolika i da bi posle uspeha nad Grcima mogao okrenuti svoju vojsku i na nj; zbog toga straha on sad nudi prijateljstvo. Želeći da nagovori Karla čak na aktivnost protiv Srba, on ih pretstavlja, istina, kao lepa stasa (kako muške tako i ženske), ali im poriče hrabrost. »Jedan pravi ratnik poterao bi njih pedesetoricu.« Nu, Karlo se ipak rešio na savez, na osnovu izveštaja sa drugih strana, koji su Milutinovu saradnju preporučivali kao dobrodošlu. Ugovor je sklopljen 27. marta god. 1308., a predviđao je zajedničku borbu protiv Vizantije. Karlo je priznavao srpskome kralju njegova ranija osvajanja u Maćedoniji: čitavu oblast između Prilepa i Proseka, Ovče Polje do Štipa, debarsku oblast do Maće i kičevski kraj. Štip nije unesen u to priznavanje, jer ga kralj, kako se izrično kaže, drži za se i za svoje naslednike kao nesumnjivu svojinu. Taj je ugovor sadržavao i Milutinovo obećanje za prelaz u katoličanstvo. Da bi savez bio čvršći, imala se Milutinova kći Carica udati za Karlova sina Karla. Papa Kliment V odobravao je sve to, zadovoljan mogućim verskim uspehom u Srbiji, a verujući u Milutinove poruke. Milutin je doista pristao na sve ugovorene tačke i lično je potpisao ugovor, u Srbiji, 25. jula god. 1308. Njemu se činilo da su planovi na francuskom i napuljskom dvoru potpuno gotovi i da je stvar sazrela. Bez ikakvih obzira na svoje veze sa Carigradom on je odmah krenuo vojsku prema Solunu. Ta vojska, sa nedovoljno disciplinovanim turskim najamnicima, nije postigla nikakva uspeha; čak je došlo do uzajamne borbe između Srba i Turaka, u kojoj su ovi drugi potučeni i razjureni.
Nije trebalo dugo vremena da se vidi kako od nameravane obnove Latinskog Carstva neće biti ništa. Karlo Valoa dao se naskoro na sasvim druge planove, žudeći da dobije upražnjeni carski presto u Nemačkoj, a Filip Tarentski u Albaniji imao je neznatne uspehe. Milutina su najverovatnije obavestili o više fantastičnim nego realnim koncepcijama Karlovim Mlečani, koji su došli u sukob sa Francuzima i sa papom. Oni kao da čak ušućuju i Milutinovu aktivnost prema Albaniji. To bi se dalo izvesti po tome što ga u jednom njihovom pismu od 10. maja tod. 1309. nazivaju »kraljem Srbije, Huma, Duklje i Albanije«.
Ali, Milutin nije mogao, a još možda i čekajući na događaje nije ni hteo da preduzima ma šta što bi izazvalo sukobe sa najnovijim saveznicima, koje je najzad ipak napustio. Ostavljajući Anžujce, on se nanovo obratio Vizantiji, koja zbog svog teškog položaja nije ni pomišljala da postavlja kakve bilo uslove srpskome kralju ili da mu čak pravi ozbiljne prekore. Njoj je trebala Milutinova pomoć protiv turskih najamnika u Evropi, kao i protiv pravih turskih osvajača u Maloj Aziji, koji su sve više uzimali maha i sve se više primicali Dardanelima i Bosforu. God. 1313. borili su se prvi put pravi turski vojnici, ne najamnici, sa Srbima, i to u Maloj Aziji, kuda je Milutin, na molbu cara Andronika, uputio srpsku vojsku pod vođstvom velikog vojvode Novaka Grebostreka. Srbi su u tim borbama ostali pobedioci i spomen o toj pobedi upisali su u jednom natpisu na crkvi u Nagoričinu, u blizini koje će se, šest stotina godina posle toga, voditi odlučna bitka u završnoj borbi između Srba i Turaka na evropskom tlu.
Kralj Milutin je, u isto vreme, bio zauzet i unutarnjim krizama, koje su ga sprečavale da preduzima štogod u susednim oblastima. Sa bratom, kraljem Dragutinom, dolazio je u sukob češće puta. Glavni razlozi nesporazuma bili su ovi: 1. što je Dragutin sve više sticao uverenje da Milutin ne misli da obezbedi presto njegovu sinu Vladislavu, nego pod uticajem svoje tašte pomišlja čak da na srpski presto dovede svoga šuraka, vizantiskog princa, Dimitrija; i 2. što je Dragutin bio protivnik bratovlje grkofiloke politike. Oko god. 1312., verovatno kad je Milutin poslao svoju vojsku u pomoć Grcima, digao se Dragutin ponovo protiv njega. Milutin se u jedan mah našao u teškom položaju, jer je dobar deo plemstva bio uz Dragutina. Iz te nevolje spaslo ga je sveštenstvo, koje se stavilo na njegovu stranu, a to je učinilo stoga što mu Dragutinove veze sa Zapadom nisu ulivale mnogo poverenja. Milutin je prema crkvi bio široke ruke i podizao je i obnavljao mnoge crkve i manastire na sve strane. To mu je sad priznala crkva, pomognuta i bogatim finansiskim sredstvima kraljevim. Kraljev čuvar blaga beše novi banjski episkop Danilo, čuveni pisac kraljevskih i arhiepiskopskih žitija. Sa tim novcem Milutin brzo skupi najamničku vojsku, ponajviše od tursko-tatarskih elemenata. Sveštenstvo je ipak radilo i uspelo da svojim posredovanjem spreči građanski rat. Dragutin je proširio svoje područje dobivši Rudnik i možda još nešto zemljišta; ali, Milutin se održao na prestolu.
Drugu krizu izazvao je Milutinov sin Stevan, koji se posle očeva braka sa Simonidom osećao unižen i zapostavljen. Po svoj prilici i njega je izazivala Milutinova namera da na presto u Srbiji dovede grčkog princa Dimitrija, mada se ovaj, videvši primitivnost srpske sredine, brzo ohladio i vratio u Vizantiju, napuštajući svaku pomisao o tom da postane vladar takve zemlje. Verovatno ga za taj poziv nije oduševljavala mnogo ni sestra Simonida, koja se nije osećala dobro uz ostarelog i surovog Milutina i koja, zbog njega, ne izgleda da je volela ni zemlju kojoj je bila vladarka. U Srbiji je bilo dosta opozicije protiv grčkog uticaja na dvoru, koji je jačao primetno poslednjih godina, i uz Stevana se našlo dosta nezadovoljnika, posebno u Zeti gde je on bio namesnik i gde je katolički elemenat imao dosta uticaja. Kada je Stevan oko god. 1313. digao bunu, Milutin se brzo krenuo u Zetu da lično uguši pokret i natera ljude na pokornost. Stevan se predao ocu na milost, po pričanju, na njegov poziv. Čim ga se dočepao, Milutin ga je okovao i u Skoplju dao oslepiti, pa ga je potom uputio u Carigrad, u zatočenje, sa ženom i sa dva njegova sina, Dušanom i Dušicom. Potkupljeni dželat nije sasvim oslepio Stevana, nego mu je oprljio prednji deo očiju, tako da je mogao videti; da je to od oca krio celog života ne treba, mislim, naročito isticati. I u Stevanovom slučaju sveštenstvo se živo zalagalo da dođe do izmirenja; posle sedam godina zatočenja mogao se ubogaljeni princ vratiti u otadžbinu, gde mu je otac dao na upravu župu Budimlje.
Odvojena od svojih sinova, živela je stara kraljica Jelena u svojoj posebnoj oblasti u Travuniji i zapadnom delu Zete sve do svoje smrti, 8. februara god. 1314. Na njenom dvoru u Brnjacima, piše njen biograf Danilo u najlepšem svom sastavu, pisahu se »knjige božanstvene«, t. j. knjige namenjene crkvenim potrebama, pravljahu se sasudi ukrašavani zlatom, srebrom, biserom i dragim kamenjem i svešteničke rize i utvari. Na njenom dvoru nalazile su utočišta udovice i sirote devojke, koje je posle udomljavala. Kao svoju zadužbinu ona je podigla pravoslavni manastir Gradac, danas u ruševinama, značajan u srpskoj arhitekturi naročito stoga što je u njegovu građenju, prvi put u unutrašnjosti Srbije, upotrebljen gotski stil. Inače je kraljica Jelena, kao katolikinja poreklom, bila štedar zaštitnik svojih ranijih suvernika i pomagala je i obnovila čitav niz crkava u Primorju, a naročito u Baru i Skadru.
Do otvorenog sukoba između kralja Milutina i Anžujaca došlo je tek posle smrti kralja Dragutina († 12. marta god. 1316.), koji se pred kraj života pokajnički zakaluđerio i dobio novo ime Teoktist. Milutin je odmah po bratovljoj smrti krenuo na sinovca Vladislava, uhvatio ga i zatvorio. Hteo je ne samo :da se na taj način obezbedi od njega u pogledu njegova prava na presto, nego i da ga liši oblasti koje je kralj Dragutin dobio kao lično leno. U svojoj gramžljivosti Milutin je, možda i ne idući za tim potpuno svesno, doprineo time znatno najpre jačanju centralne, odnosno kraljevske vlasti, a zatim i širenju obima srpske države. Mačva do njega nije pripadala Srbiji, nego Mađarskoj; potiskivanjem Vladislava iz toga kraja Milutin i tu oblast pokušava uvući u srpsko državno područje. Soli i Usoru nije dirao. Taj Milutinov upad u Mačvu izazvao je protiv njega mađarski dvor, koji je iz srodničkih i političkih razloga zaštićavao Vladislava, i koji je, u isto vreme, branio i svoje područje od zahvata raškoga kralja.
Stvari se zapletoše na više strana. Bez Dragutina se nije mogao održati u Bosni ni njegov zetski dom Kotromanića. Udovica Stevana Kotromana morade da beži sa sinovima iz zemlje, i to naglo: jedni članovi spasavaju se u Dubrovnik, a drugi u Medvedgrad. Mladen II Šubić postaje sad doista gospodar cele Bosne. Ali, osion i neobuzdan, on niti je znao ni mogao da očuva velike i za jednu velikašku porodicu retke, gotovo vladarske tekovine svoga oca. Još za života očeva zapleo se on u sukobe sa Mletačkom Republikom, pomažući ustanak Zadrana protiv nje i primivši se da bude zadarski knez (god. 1311.) Borbu sa Republikom Mladen je nastavio i posle smrti svog oca Pavla († god. 1312.) i imao je izvesnih vojničkih uspeha, ali ne i dovoljno snage da sam, bez pomoći mađarskog kralja, vodi rat sa veštim i dobro organizovanim Mlecima. Posle vojevanja od dve i po godine Zadar se opet pokorio Republici Sv. Marka, a ban Mladen se morao odreći svoga kneževstva u tom gradu (23. septembra god. 1313.) Od toga časa njegova zvezda tamni. Taj neuspeh izazvao je protiv njega čitav niz nezadovoljnika. Već god. 1315. pobunio se Trogir i tražio zaštite kod Mletaka, i Mladen ga je, znatno popuštajući, jedva umirio. Ubrzo se javljaju pobune i neprijateljstva i uglednog hrvatskog i bosanskog plemstva. Krčki Frankopani, krbavski Kurjakovići i lički Nelipići stvaraju protiv njega zajednički front u Hrvatskoj, a u Bosni se dižu Hrvatinići i levanjski knezovi Mihovilovići. Naročito mu postadoše opasni vodički knezovi Babonići, banovi Slavonije, i otvoreni suparnici za prvenstvo među hrvatskim plemstvom. Posredovanjem Dubrovčana došlo je jedino do izmirenja između Mladena i bosanskog banovića Stevana II Kotromanića. Mladen je vratio Stevanu očevu oblast u središnoj Bosni, ali ga je učinio potpuno zavisnim od sebe. Čak, kad je trebalo da se Stevan oženi kćerju kneza Majnharda Ortenburškog, ban Mladen je uzeo na sebe da moli papu za dozvolu, jer su mladenci bili u srodstvu. Papa je izdao traženu dozvolu 18. jula god. 1319.
Mađarski kralj, ozlojeđen držanjem kralja Milutina, uz moralnu pomoć papinu, stvorio je čitavu koaliciju protiv njega i organizovao je napade na Srbiju sa više strana. U tu koaliciju uđoše sem Mađara još ban Mladen i Albanci. Rat Dubrovnika sa Milutinom god. 1317./8. nije, možda, isto tako, bez neke veze s ovom akcijom. Protiv Srbije se odavno nije dizalo toliko neprijatelja; nikad dotad ona nije morala da vodi borbu na tri fronta. U ranijim prilikama, kad su se javljale slične opasne situacije, Srbija je ili tražila tuđu pomoć, ili gledala da diplomatski izmanevriše bar jednog protivnika ili da samo na jednoj strani bude tučena. Ovog puta Milutin ulazi u borbu sam, na svima stranama. Srbija sad raspolaže drukčijom snagom od one kakvu je imao Stevan Prvovenčani na početku XIII ili kralj Uroš sredinom toga veka.
Borbe su počele najpre na jugu. Iza sukoba sa Dubrovčanima dolaze borbe sa banom Mladenom, u kojima glavnu ulogu sa srpske strane imaju tri hrabra brata Branivojevića iz stonske oblasti. Od 10. aprila god. 1318. Mladen uzima titulu »glavnog gospodara humske zemlje«, našto Milutin odgovara svojom novom titulom »kralja Hrvatske«. U tom ratu od god. 1318./9. ban Mladen je bio prisiljen da preko Dubrovčana traži mir i kao garantiju morao je dati Milutinu taoce, među kojima se nalazio i njegov brat, omiški knez Grgur. Napade iz Albanije vodio je Filip Tarentski, kome se pridružilo više albanskih prvaka, od kojih su se neki odmetnuli od Srba. Njih je sve naročito bodrio god. 1319. papa Ivan XXII svojim poslanicama. Ali, i na toj strani borbe su završene bez srpske štete. — Glavni napad izveli su, naravno, Mađari, u Mačvi i Beogradu, koji su zapalili. Nu, i njihove vojske su zastale ispred rudničkih planina i pred masivom Kosmaja. Nemoćan da savlada otpor, kralj Karlo je zazivao papu da krene protiv Srba i još koga od katoličkih vladara, kako bi sa njihovom pomoću mogao da prodre do mora i osvoji celu Milutinovu državu. Papa je doista pokušavao da privoli češkog i poljskog kralja i neke nemačke knezove da se pridruže Mađarima; ali, od svih tih poziva nije bilo nikakve koristi. Na srebrnom oltaru, koji je god. 1319. poklonio, u Srbiji još od Nemanje poznatom, hramu Sv. Nikole u Bariju, kralj Milutin se, očevidno posle mađarskog povlačenja, beleži, ne bez izvesnog, uostalom potpuno opravdanog samozadovoljstva, kao gospodar »od Jadranskoga Mora sve do reke velikoga Dunava«. Srbija je izdržala jednu prilično tešku probu snage i ostala je potpuno nepokolebana. Na Balkanskom Poluostrvu toga vremena ona je sad nepreporno bila glavna sila.
Poslednje dve godine svoga života Milutin je proveo relativno mirno. Nije dospeo da vidi kako će se u Vizantiji da razviju u ozbiljan građanski rat zategnuti odnosi između staroga cara Andronika II i njegova unuka i naslednika Andronika III, koji su započeli svoje sukobe god. 1321. Obe strane pozivale su Milutina da im se nađe u pomoći, i on se, lukav kao i uvek, upuštao u pregovore sa obadvema, pazeći dobro da uoči sa kojom bi mogao doći do boljih izgleda po sebe. U jesen, 29. oktobra god, 1321., Milutin je iznenada umro od apoplektičnog udara, u svojoj prestonici, u Nerodimlju.
Uspon Nemanjića bio je postepen, ali stalan. Od Nemanje, pravog tvorca srpske srednjovekovne države, napredak je vidan gotovo u svakoj generaciji. Prvovenčani diže Srbiju na kraljevinu i stabilizuje je u jedno od najkritičnijih vremena po Balkansko Poluostrvo, koje je izmenilo gotovo sve odnose na njemu. Kraljevi Radoslav i Vladislav uspevaju da sačuvaju zemlju od spoljnih udara; kralj Uroš otvara nove vidike i priprema finansisku snagu Srbije. Sa Milutinom Srbija postaje glavni politički činilac na Balkanu i država sa apsolutnom vrednošću. Njene granice pomeraju se daleko od onih koje je on zatekao. U IX veku Srbija ne ide na istok dalje od Rasa; u XI veku granica joj je oko Zvečana, u XII oko Lipljana, a sa Milutinom ona prelazi Skoplje i zahvata Ovče Polje. Sem Jadranskoga Mora i Neretve, kud je bila dotad upućivana, Srbija se sada pruža niz Vardar na egejsku obalu. Severoistočna granica obuhvata Braničevo i približava se Timoku; na severu se dopire do Save i Dunava. Čitave nove oblasti ulaze u sastav srpske države, kojoj dotle nisu nikad pripadale, i postaju i etnički, ukoliko to još nisu bile, naš narodni posed (Braničevo, Mačva). Ekonomski napredak Srbije Milutinova vremena bio je dosta brz i obiman i davao je kralju obilna sredstva za sve njegove planove. Naročito se razvilo rudarstvo u nekoliko veoma aktivnih rudnika (Brskovo, Trepča, Rogozna, Brvenik, Rudnik i dr.), koji su davali mnogo srebra, olova i nešto bakra. Uz rudarstvo, kojim su se najviše bavili Sasi i po kojima je ostalo sve do danas više lokalnih naziva (Sase, Saška Reka, Sasino i sl., a možda čak i oznaka Šakci, Šokci) i prilično dosta tehničkih izraza za posao, razvila se lepo i trgovina. Glavni kapital davali su Mlečani, a glavni trgovački posrednici behu Dubrovčani i Kotorani. Prema delimičnim dubrovačkim trgovačkim računima promet između njihova grada i Srbije iznosio je god. 1325. oko 160.000 perpera godišnje, odnosno na 2,000.000 ondašnjih »dinara«.
U Milutinovo doba naročito se razvila crkvena umetnost. Nijedan naš vladar nije podigao i obnovio toliko crkvenih građevina koliko on, i to i u Srbiji i van nje. Njegova glavna zadužbina, u kojoj je bio sahranjen i gde je ležao do sredine XV veka, bio je manastir Banjska blizu nekad vulkanskog Zvečana, koja je hvaljena kao jedna od najlepših crkava srpske države romanskog stila. Andra Stevanović, koji je dugo ispitivao, tvrdio je za nju čak ovo: »Koliko je meni poznato, suvremeno talijansko građevinarstvo može pokazati primerke samo većih dimensija od ove starine srpske, ali se ova građevina u svemu ostalom može po tehnici i estetici da ravna sa najsavršenijim talijanskim građevinama svoga doba«. Gračanica, koja je dovršavana pred samu smrt Milutinovu, građena u sasvim drugom, vizantiskom stilu, očuvana je sve do danas na klasičnom Kosovu. Narodna pesma očuvala joj je pomen sa predanjem, da su oko nje »zbor zborila gospoda hrišćanska«. Sa svojih pet kao slivenih kubeta, zidana sa pažljivo i ukusno složenim redovima opeka među kamenjem, inače bez naročitih drugih dekorativnih elemenata, ona ostavlja prijatan utisak izvesne gracioznosti, a dopada se, posle bliže studije, otmenošću linija i harmonijom celine. Sem ta dva manastira, Milutinove su zadužbine, bilo po tom što ih je obnovio ili nanovo podigao, od glavnijih ove: Bogorodica Leviška u Prizrenu, koja je bila pretvorena u džamiju i koja je nanovo prekrštena, Trojeručica u Skoplju, Sv. Đorđe u Nagoričinu, Kraljeva crkva u Studenici, Sv. Nikita u Skopskoj Crnoj Gori i mnogi drugi. Obnovio je, zajedno sa majkom, i katolički manastir Sv. Srđa na Bojani. God. 1293. sazidao je današnju glavnu crkvu u Hilandaru, pošto je porušio staru Nemanjinu, i obnovio je čitav manastir. Podigao mu je i kule za odbranu od morskih razbojnika, oko samog manastira i na Hrusiji kod mora. Njegova darežljivost osetila se i van Srbije. U Solunu je podigao tri crkve i jedan dvor, u Seru jednu, a u Carigradu je dao podići jednu crkvu u slavnom manastiru Jovana Preteče. U Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanđela kao sklonište za srpske hadžije, a na Sinaju je podigao hram Sv. Stevanu u poznatom Bogorodičinom manastiru. U Srednjem veku bila je čuvena carigradska bolnica sa biranim lekarima i sa mnogo kreveta, koju je podigao Milutin i osigurao joj izdržavanje. U toj bolnici postala je naskoro škola za učenje medicine, kao neka vrsta začetka jednog medicinskog fakulteta.
Sa građenjem crkava u vezi je i crkveni živopis. Sve Milutinove crkve živopisane su još za njegova vremena sem Gračanice, koja nije bila sasvim dovršena za njegova života. Neke od tih poslova nisu uvek radili srpski majstori (na pr. Nagoričino) nego grčki, a najveći deo, mada zanimljiv i sa mnogo umetničkog interesa, zaostaje ipak za vanrednim freskama Mileševa i Sopoćana. Kao glavnu karakteristiku živopisa Milutinova doba g. Vlad. R. Petković nalazi »težnju za pokretom i za dekorativnim efektom«. N. Okunjev je isticao da se u živopisu našeg XIV veka oseća uticaj rukopisnih miniatura, koje stari monumentalni stil zamenjuju miniaturnim. Šteta je velika što je propao živopis dvaju glavnih Milutinovih crkava, Banjske i Hilandara. Glas »grčkih« slikara bio je na Balkanu toga vremena veoma velik; god. 1331. poverilo se njima da u Kotoru živopišu čak katoličku katedralu Sv. Trifuna.
Sem u arhitekturi, kod Srba se oseća u Milutinovo vreme i izvestan polet u književnosti. U to doba pišu: arhiepiskop Nikodim, koji je god. 1319. završio svoj prevod tipika sv. Save Jerusalimskoga; episkop Danilo, diplomat i okretan pisac i vrlo hrabar čovek, koji je spasao Hilandar, posle duge i teške opsade, od navale katalanskih razbojnika, poznat u književnosti po svojim suviše obazrivo pisanim biografijama srpskih kraljeva Dragutina i Milutina i kraljice Jelene i srpskih arhiepiskopa (od Arsenija I); najzad Teodosije, prerađivač Domentijanove biografije sv. Save, pisac službe i pohvale Simeonu i Savi, najpopularniji srpski pisac Srednjeg veka, sa mnogo zanimljivog i veštog pričanja i sa nesumnjivim književnim talentom. I sam je Milutin pomagao prepisivanje knjiga; jedno evanđelje, rađeno po njegovoj želji god. 1316., za karejsku ćeliju sv. Save, lep i neobičan primerak, očuvano je u riznici manastira Hilandara.
Pored svih njegovih ličnih nedostataka i krupnih moralnih mana, Milutin je, ipak, dao zamaha srpskim vrednostima u svima pravcima. Srbija njegova vremena postaje ne samo moćna i bogata, nego pokazuje i ambicije za dela višeg duhovnog života.