Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


први период.
I. Продирање Словена на Балкан.

Велики полет Римске Царевине, господарице античкога света за неколико векова, почео је од III столећа после Христа нагло да опада. Да би се увело више реда у држави, напуштају се удаљене и сувише изложене перифериске области. Место старог ширења у свима правцима, које је сувише исцрпљивало снагу, долази повлачење на погодне границе и покушаји бољег унутарњег прибирања. Тако је после римског напуштања Дакије (данашње Румуније и Баната), за време цара Аурелијана (270.—275.), вероватно год. 271. Дунав постао природна северна граница Царевине, брањена са више мање среће за неколике стотине година. Широка река била је, међутим, сувише мала брана против варварских гомила, које су, понесене и пометене Сеобом народа, стизале на напуштена подручја и вребале прилику да се дочепају друге обале и јурну у пљачку. Год. 455. постао је Рим пленом Вандала, и сва Западна Римска Држава рушила се као дубоко поткопани брег. Источно Царство, са Цариградом као престоницом, одржало се хиљаду година дуже, мада са много жртава и понекад под веома тешким условима. Тући народи прокрчили су са Дунава себи пут у његове најбоље области и успели су да приближе своја насеља до пред саме бедеме најважнијих градова Царства не само у средишту Балканскога Полуострва, него и у његовим јужним крајевима.

Првих векова нарочито је било много тешкоћа са Готима и другим германским племенима. Они су у неколико махова упадали са великим масама у балканске покрајине и допирали дубоко, пленећи и пустошећи. Касније су германски појединци, а после и читаве њихове чете и племена, правећи споразуме са римским господарима, улазили под разним погодбама у састав царске војске. Једно време постали су они важан етнички чинилац на Балканском Полуострву и подручју изнад доњег Дунава. Ну, њихово учешће у војсци и државној управи није било без озбиљних криза по Царство; варвари се нису увек задовољавали тим да буду царски најамници и извршиоци римских одлука, него су хтели и да утичу на њих и да се користе слабим моментима Царевине. Најпосле, год. 488., успе некако цар Зенон да крвне најсилнијег вођа Гота, краља Теодориха, јунака старе народне поезије германске, да се као његов мандатор упути у Италију, да сруши моћног узурпатора Одоакра и тамо се устали као његов наследник. Цариградска политика хтела је овом приликом да постигне двоје: да уклони са Балкана Готе, који беху постали и сувише велика опасност и који се нису устручавали од нападања на саму престоницу; а у исти мах да и Одоакра и Теодориха ослаби у узајамној борби. Теодорих је остао победник и узео Италију под своју власт.

Тај одлазак Источних Гота јесте један од најважнијих догађаја у историји Балканскога Полуострва. Он је, пре свега, спасао Византију, односно Источно Царство, од судбине Западнога, да не постане, пре или после, али не у дугу времену, плен германских варвара. У исто време он је прилично рашчистио источни Балкан од готско-германског наноса. Непосредно, тај одлазак осетио се у први мах највише на северним границама државе. Готи су имали као главна седишта подручја севернога Балкана, на обалама Дунава, а понајвише у приморској Дакији и Доњој Мезији (у данашњој северној Србији и Бугарској). Ту су они били нека врста чувара граница, који су бранили Византију од упада осталих варвара, не из љубави за Царевину колико стога да им плен не граби други. После њихова одласка, односно после одласка главних ратника са Теодорихом, северне границе Источнога Царства остадоше отворене и без довољне одбране. Цар Зенон, омражен, без већег замаха, оскудан организатор, није имао довољно војне снаге ни потребне предострожности да границе за времена добро поседне поузданим трупама. И тако наскоро преко Дунава, кроз незаштићена места, почеше да проваљују разна »варварска« племена, међу којима су најнасртљивија хунска, позната као крвави ратници још из недавног времена чувенога Атиле »бича господњег«. Међу тим племенима јављају се и Бугари.

Хуни су азиски народ, који је избио на границе Европе негде у другом веку по Христу, па се постепено све више кретао према западу, гонећи испред себе или покоравајући разна племена на која је наилазио, као Алане, Готе и Словене. Они су баш својим надирањем с истока и изазвали она велика померања народа од Волге према Дунаву која су увела у светску историју многа дотле непозната племена и народе и дала Средњој Европи потпуно нове етничке и културне елементе. Дотле су веће историске сеобе ишле углавном ад севера и запада према југу и истоку, и етнички претставници били су им понајвише ратоборна германска племена; од четвртог века долазе таласи источних народа, у којима се, поред хунских племена, у све већој мери јављају и словенска. Подручје преко којег се понајвише ишло била је данашња јужна Русија, а главне области у које су се сручивале нове масе биле су широке долине средњег и доњег Дунава.

Међу Хунима Бугари су били једно од већих племена. Изгледа да је то име Бугари (Βούλγαροι, Burgârê, Bulgares, Българь) био скупни назив, а да су поједина њихова племена имала и друга имена (Кутругури, Утургури). Име је дошло вероватно од турско-монголске речи bulgha (=мешати), што би означавало народ као »помешан«. Наша стара Хроника дукљанска изводила је њихово име од реке Волге, око које су се једно време задржавали; такво тумачење одржавало се и у бугарској науци још на почетку овог века. Бугари припадају јужној турско-татарској paси (чагатај) са нешто доцније финске примесе. По језику најсроднији су оној алтајској групи којој је један од главних претставника данашњи чувашки језик у источној Русији, у области Поволожја. До петога века они су живели међу другим хунским племенима негде од Дона и Азовскога Мора до Кавказа и Волге, понајвише у кубанској области, која се у VII веку зове »стара« и »прва« Бугарска. Кад су се под хунским притиском Готи морали повлачити са црноморских обала на југ и запад, заузимали су њихова места Бугари, померајући се према Дњепру. У петом веку хунска најезда захвата главни део Средње Европе, да се после пропасти Атилине државе са разбијеним, међусобно завађеним и неповезаним јединицама повуче, углавном, на подручје око Црнога Мора. Ослобођени Атилина притиска, поједини племенски главари почињу да воде извесне самосталне акције са својим племенима, настојећи да се сродним саплеменицима натуре силом или милом. Тада избијају на површину и Бугари. Год. 482. њих позива у помоћ против Гота византиски цар Зенон; они су већ у петом веку познати, по речима савременика, као »страшни за цео свет«. У борбама са Готима, које су се пренеле све до Срема, Бугари су претрпели пораз, али су по одласку Теодорихову остали ипак најактивнији варварски елеменат на левој обали Дунава. Оставши без готског противника, Бугари веома брзо од византиских савезника постају њихови непријатељи; богате покрајине Источнога Царства привлачиле су неодољиво и њих, као и све друге на плен лакоме варваре.

Под притиском Хуна и Бугара морала су да се померају и извесна словенска племена која су им била на путу, на широком подручју од Карпата до Дњепра. Та потискивања и кретања словенских племена не дају се пратити у свим етапама; сигурно је само то да се један део њихов, у доста великом броју, почетком VI века налазио на левој обали Дунава и да од треће десетине тога столећа почињу словенска узнемиравања византиске северне границе. То је доба када добијамо и прве нешто поузданије вести о Словенима уопште. По речима савремених писаца, Јорданиса и Прокопија, Словени су становали тада од Дунава све до Дњестра и на север до Висле, односно насељавали су »највећи део оностране обале Дунава«. То је народ »многобројан«, како каже један савременик; а њихове гомиле, које пљачке ради проваљују у Визаитију, цењене су у два три маха »до стотине хиљада«.

За тај многобројни народ савременици дају само два домаћа имена, Словени и Анти. »Оба имају један језик«, пише Прокопије; »а ни по спољашњости не разликују се једни од других«. »Па и име Словенима и Антима било је некада заједничко.« »Мада им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се углавном ипак називају Словени и Анти«, казује Јорданес. »Племена Склава и Анта истог су начина живота и обичаја«, забележено је у једном војничком спису који се приписивао цару Маврикију. И други писци VI и VII века, као Псеудо-Цезарије, Менандер Протектор, Теофилакт Симоката, Јован Ефески и други савремени споменици, не знају за друго име тих племена сем словенског. Они га пишу непоуздано, с уверењем или с осећањем као да је основа имена у латинској речи sclavus, Sclaveni, Σκλαβηνοί, Ἐῦκλαβῖνοι, Σκλάβοι; али, очевидно je у прва три случаја да су ту реч чули од самих Словена и забележили је по њихову изговору Словѣнинь, Словѣне. Јужни Словени дуго себе нису звали друкчије него тим именом; у првим нашим оригиналним саставима, у биографијама Ћирила и Методија, писаним у IX веку, каже се да је Ћирило био »први наставник словенском народу«, да је спремао »словенске ученике«, да се његова служба вршила »словенским језиком«. У Методијеву житију наводи се да је он добио на управу једно »словенско кнежевство«, а кад је цар, каже се ту, слао у Моравску њега и Ћирила, рекао им је: »Ви сте Солуњани, а Солуњани сви чисто словенски говоре«. По том општем словенском имену познати смо првих столећа Средњега века готово свима суседима и народима који су имали додира са нама. Византинци по нашим насељима од Родопе до Приморја зову сав тај крај »Словеније« (Σκλαβινίαι). Многи западњаци звали су Славонијом (Sclavonia) сву земљу од Истре до Бојане и од Приморја до Дунава; чак у Дубровнику и Котору XIII и XIV века Славонија је почешће идентификована са Србијом. Један остатак тога старога назива очуван је у имену Славоније, која је раније задуго обухватала и подручје Загреба и готово целу Хрватску од Гвозда до Драве. Код Словенаца тај се шири назив одржао уопште као њихова племенска ознака. Своје подручје они су после ослобођења год. 1918. звали просто Словенијом. Архаизовани облици словенеког племенског назива налазе се код старих балканских народа, код Арбанаса: Sk'a, Šk'la = Словен; словенска земља у дијалекту Гега зове се Šk'enija (од Sclavonia), Šk'inikea (од Sclavinica); и код Румуна: Scheiu, Scheie. Словенима (Сакали) зову нас и стари арапски писци. У старофранцуски еп смо залутали као Escler од Esclavers. Колико се тај назив одржавао и код нас самих леп је доказ оно место у Копоринскоме летопису из XIV века где се за краља Милутина каже да се његов добар глас пронео »и по свој грчкој и словенској земљи«. Доцнији Пећски летопис поправио је оно »словенској« у »српској«.

Само име Словенин долази од основе *слов, *слав, која је у вези са *kleu, *klou, и означавало је првобитно становнике око подводних крајева, река и језера. И данас још у свима словенским крајевима постоје многи називи река и потока и брегова с изворима под именом Слављан, Славница, Славе, Славиште, Славинац, Словиње, Словац. У Пољској познато је чак једно село Словенија с извором железовите воде. Код нас се све досад очувала фраза да је »ославило пролеће« кад почне отапање снега и заструје воде. Стара постојбина Словена била је доиста у оном водама богатом и шумовитом крају од Карпата и Висле до Дњепра, северно од подручја црноморских степа. Стари писци изричито казују како Словени »за насеља имају мочваре и шуме« (Јорданес); »штују реке и нимфе« (Прокопије); »станују у шумама око река, по мочварама и при језерима, где се тешко долази« (Псеудо Маврикије).

Друго старо име које извесни писци Средњега века спајају са словенским, и које се, доиста, срета у вези са Словенима од Балтичког Мора до Алпа, јесте име племена Анта. Али, тај назив, за који се данас узима да је означавао источна словенска племена, углавном Русе, није словенског порекла. Он ће бити у вези са називом Венета, који су становали од Карпата до Балтичкога Мора, и које на том подручју спомињу писци касног Старога века. Ширећи се у томе правцу, Словени су асимиловали један део тог старог племена и добили делимично по њему своју ознаку, која се одржавала за нека наша племена чак и после, на југу, све до новијег времена (на пр. Wenden, Winden, како често Немци, још у XIX веку, међу осталим помињу понајчешће Словенце).

Општим именом Словена обухватали су тући народи сва словенска племена са којима су долазили у додир. Других назива за њих они нису знали, мада су, вероватно, запажали међу њима извесне разлике. А да је неких разлика било о том нема сумње. Словенске масе нису долазиле на Дунав и на Балканско Полуострво све једном приликом, истим путем и (из истих области. Њих су захватила два три таласа великих померања и мешања, са Хунима, Бугарима, и средином VI века са Обрима; једни су дошли на доњи, а други на средњи Дунав; једни су се спуштали на Балкан преко данашње Румуније и са њеног подручја, док су други стизали са Карпата и из крајева око Висле у панонску област. Многа од тих племена имала су и своје уже племенске називе, као Срби, Хрвати, Дуљеби, Бодрићи, Друговићи, Северци, Смољани, и задржавала су их дуже или краће времена и у новој постојбини на Балканскоме Полуострву и на подручју око извора Драве и Саве. Само ти ужи називи не долазе дуго до израза према општем заједничком словенском имену, које, према туђим масама, веже све делове Словена у целину, макар и мешану.

Словенска племена на Балкану била су доиста мешана. Види се по местима где им се налазе насеља или трагови да их је у извесне области донео неки случај, кад су сами, или са неким другим у заједници, долазили тамо и остајали било као победиоци, било као туђи пратиоци, било као најамници. Месних назива са српским именом налазимо по целом јужном делу Балканскога Полуострва, далеко од области где су се сместиле главне групе српских племена. Довољно је позната чињеница да се у ужем солунском темату налази повеће место Србљија, Српчиште, грчки τὰ Σερβλία да је још Константин Порфирогенит доводио то име у везу са раним српским насељавањем у том крају. Када је византиски цар Константин III, год. 649., напао вардарске Словене и насилно их преселио у Малу Азију, они су тамо, можда по свом имену, основали град Гордосервон. Сличан случај био је са Хрватима. Њихово име, мање често него српско, одржало се у неколико назива по јужној Маћедонији; њихово једно насеље налази се још увек близу саме Атине, али тамо је допрло из неког албанског краја и са поарбанашеним становништвом. Тако је било и са племенима Смољана и Дуљеба. Нарочито је занимљива судбина ових последњих. Они су били доста многобројни и раширени, али су од свих словенских племена, изгледа, били најпасивнији. Као што је било српских и хрватских племена на више страна у старим словенским насељима и миграцијама у северним областима, тако је било и Дуљеба. Они су претстављали неку врсту прелазног племена између западних и јужних словенских племена, односно између Чеха и данашњих Словенаца. Међу Словенцима најкомпактнији су били на подручју међу Муром и Блатним Језером. У Хрватској, међу Раковцем и Врбовцем, постоји село Дулебска. Има мишљења да су их тамо повукли са собом Обри, као робље и помоћне чете, пошто су их покорили на подручју око река Штира и Буга. За Дуљебе изрично казује стара Руска хроника да су их Обри необично мучили; упрезали су им чак жене место теглеће марве. Зна се поуздано да је Дуљеба остало доста у њиховој постојбини око Буга и да су год. 907. учествовали у походу кнеза Олега против Грка. Да су Обри захватили Дуљебе и повукли их са собом и са деловима осталих Словена то је ван сумње; али, није сигурно да су дуљепска насеља у јужној Чешкој настала баш од њихових бегунаца испред Обара. Дуљеби су, захваћени сеобом, допирали, са осталим својим саплеменицима, чак и дубоко на Балкан. У VI веку налазимо њихово име у Епиру. Сопоћански поменик зна за име Дуљеба у Старој Србији; место Дулеби и данас постоји код Новога Пазара. Дулиба и Дулибића (од Дулѣби) има у Босни и Далмацији. У Босанској Крајини, иза Врточе, налази се једна долина коју зову Дулибом. Али, у свима тим нашим странама они су само мале локалне оазе, док у Чешкој претстављају право племе и заузимају доста велико подручје. Пасивност Дуљеба, сем оних обароких поступака са њима, показује нарочито то што они нису успели да се одрже као организована племенска целина, него су на свим странама подлегли активнијим суседима, било туђинцима било другим словенским саплеменицима. Иначе, по својој бројној снази они, колико се може судити, нису спочетка заостајали за Србима и Хрватима.

Процес словенског пресељавања на Балканско Полуострво веома је сложен и вршен је под више утицаја. Спочетка, вучени хунским надирањем, Словени су претстављали пасиван елеменат, који су углаином искоришћавали други. У другој својој фази они постају активнији, према примерима који су им давали Хуни и у почетку VI века нарочито Бугари. Жељни пљачке, у мањим или већим масама, Словени почињу упадати у византиско подручје пред крај владе цара Јустина I и на почетку владе цара Јустинијана (год. 527.—565.). Њихови упади врше се најпре углавном преко доњег Дунава, а после се све више шире, не само према Мезији и Тракији него и према Илирику. Византија, коју је Јустинијан, пун великих планова, заплео у ратове на више страна, није обраћала велике и довољне пажње северним границама; ови упади сматрани су као напаст, али не и као озбиљна опасност за Царевину. Други непријатељи, Персијанци, Готи, Вандали, били су организованији и опаснији и, по схватањима тадање цариградске дипломатије, угрожавали су крупније интересе Царства. Због тога Византија, после једне кратке офанзиве, која је долазила од личне иницијативе једног војводе, задуго не предузима никакву енергичнију акцију већег стила да те варваре на северној граници не само заплаши него и сузбије. Само са времена на време, кад би поједини већи одреди варвара бивали у својим нападима и сувише смели, и кад би поједине гомиле јурнуле чак и према знатнијим средиштима Царства, понекад чак и према самој престоници, предузимане су на брзу руку извесне акције да се непријатељ протера и земља прочисти. Непријатељ се, међутим, враћао сваком за њ погодном приликом и на све начине. Извесни од тих варвара ступише рано и у ближе везе са људима из Византије; задржаваху се у Царевини »као у својој земљи«; било је, шта више, већ током прве половине VI века, доста случајева да су Словени, као раније и други туђинци, ступали и у саму византиску војску, и да су понеки у њој добијали и више чинове. Политика цара Јустинијана према непријатним суседима на северу састојала се, углавном, из два основна начела. Прво је било да се разна туђа племена, уступањем извесних области и места и давањем новчаних поклона, придобију за Царство, да би му вршила граничарске дужности. Тако је, на пример, цар подржавао германске Херуле, којима је још иза год. 512. био насељен крај око Сирмија и Сингидунума, и Лангобарде, који су становали у Панонији и Норикуму. И Антима је нудио град Турис на Дунаву. Византија је била веома задовољна кад би та племена, бранећи добијено подручје и новчане приходе, ушла у борбе са другим варварима, похлепним и насртљивим, пошто је то слабило снагу и једних и других, и пошто би, изморени борбама, противници доста пута тражили помоћ или заштиту Цариграда и тиме дизали његов значај и долазили у већу зависност од њега. Друго начело цареве политике беше да, у оскудици довољне војске за те крајеве, појача одбранбени систем тврђава. Читав низ старих градова као Сингидунум (Београд), Виминациум (Костолац), Наисус (Ниш), Сердика (Софија) и многи други бише оправљени; истина, доста брзо и не много солидно, са материјалом који се нашао при руци понајвише од ранијих римских грађевина. Поправка утврђења вршена је не само дуж Дунава и дуж главних путева који су водили са севера према југу, него и дубоко у позадини, на путевима који су спајали море са унутрашњошћу (на пр. на путу преко Косова и у Епиру), вероватно због страха од готских надирања из Далмације.

Словенски упади вршени су спочетка у заједници са другим народима, са Хунима, Гепидима и после са Бугарима. У Византији су били склони веровати да су постојале и везе између Гота из Италије и Словена. Падало је, наиме, у очи да већи словенски походи у Византију, после бугарских из тридесетих година VI века, год. 547.—552., бивају обично у оно време кад се византиска војска пребаци у Италију да ратује са Готима и њиховим владаром Тотилом. Могуће је да су Словени, обавештени о одласку војске, прелазили Дунав са сигурношћу да ће свој посао свршити несметано или са мање опасности; али, нису искључене ни везе са Готима. Словена је, зна се, било у готској војсци. Сем тога, Готи су дуже времена, од краја V века до год. 535., држали Далмацију и савску Панонију, проширишпи год. 504.—505. те границе све до Београда и на југу до близу средње Албаније. Име владара Тотиле остало је запамћено на том подручју; њега, и то као Словена, помиње и наша најстарија Хроника попа Дукљанина. После пропасти готске за извесно време смирују се и словенски покрети. Ако би ове ближе словенско-готске ратничке везе доиста постојале, онда би се морало рећи да је Словенима, поред свих стечених искустава, још недостајала иницијатива за потпуно самосталне акције. Домало, они губе и могућност за њих.

Крајем педесетих година VI века избија на словенско подручје једно ново азиско хунско племе, активно, безобзирно и веома предузетно. То су Обри или Авари. Потиснути од Турака, у чијем језику авар значи »бегунац« или »скитач«, они, пробијајући се дуж подручја око Црнога Мора, допреше до Дунава, потискујући и подјармљујући племена која су им била на путу. Цар Јустинијан им је, по свом обичају, дао доскора поклоне и извесне приходе, а они су, војнички организовани, почели читав низ крвавих акција против разних бугарских племена и словенских Анта. Прикупивши око себе остатке других сродних хунских племена и у међусобним борбама искрвављене Бугаре, Обри нагло шире своје подручје и власт и постепено, али у кратком времену, покоравају и Словене. Њихов утицај на многобројнија али пасивна словенска племена био је веома велик; период заједнице са Обрима чини једно од најважнијих поглавља у колонизацији Словена на Балкану.

Наследник цара Јустинијана, Јустин II (565.—578.), изменио је политику овога претходника. Он је налазио да је мићење варвара веома несигурно средство за њихово смиривање; навикавањем на поклоне код њих се развијају прохтеви и уверење да се поклони дају из слабости или од страха. Цар стога гордо поручује да ће варваре, место новца и дарова, одбијати од Византије страх од њене снаге. Уплашени тиме, Обри једно време упућују своју активност према западу, против Франака. У исто време, за дугих и крвавих ратова између Лангобарда и Гепида, Обри улазе у борбу као помагачи првих и освајају гепидско подручје око Тисе; али, ускоро заузимају и седишта Лангобарда, кад се ови, год. 568., »са женама и децом и свим покућством« отселише у Италију. Тако Обри посташе господари целе панонске котлине, држећи у својој власти подручје од Алпа до Карпата. Са њима се на том подручју устаљује једна власт која ће потрајати више од три столећа; пре њих, у првој половини VI века, етнички господари Паноније и њихове границе смењују се и померају скоро сваког деценија. Ширећи се по Панонији, Обри проширују и подручја словенског насељавања. Обара је првобитно био релативно мали број; извори говоре о свега 20.000 људи. Њихов главни радни елеменат били су Словени, које су они водили са собом и који су, многобројнији, вршили стварну колонизацију. Колонизациони елеменат давали су, делимично, они Словени које су Обри већ затекли на подручју око Дунава, а делимично и они које су они повукли са собом прелазећи преко области настањених Словенима.

Византији је, после тога, на левој обали Саве остао једини утврђени град Сирмиј (Митровица), по којем ће, због његове важности, цело суседно подручје добити назив Срема. Обри су настојали да добију тај град по сваку цену, не само стога што је то било једно од најзнатнијих северних места Царевине, него и стога што нису желели да се одржи то упориште византиске војске на подручју које су они ставили под своју руку. Кад то нису могли да постигну преговорима, они град узеше силом, год. 582. Са Сирмијем, »преславним градом« како каже један византиски савременик, изгубила је Византија свој важни мостовни браник на прелазу преко Саве; падом тога града створена је прва велика рупа на граничном бедему Царевине. На том подручју после тога византиски савременици не рачунају више ништа са Словенима; за извесно време чак их и не помињу, знајући добро да су они постали покорно и просто оруђе Обара.

Уколико тих година има вести о Словенима, оне се односе углавном на Словене који се налазе на левој обали Дунава, у Дакији. Ови су, око год. 578., упали са огромном масом људи на византиско подручје и озбиљно запретили Тракији. Цариградска дипломатија, у невољи, јер се Царевина беше одраније заплела у један дуг и напоран рат са Персијом, не нађе другог средства да угрози Словене него да понуди сарадњу Обрима. Сами Византинци преведоше војску моћног обарског хана Бајана преко свог подручја, да би напали Словене. Очевидно је да је непосредни пут са обарског на словенско подручје, кроз кланце ердељске, био тежи и опаснији и да су те природне препреке штитиле Словене тога подручја да остану поштеђени од судбине својих панонских саплеменика. Обри су, и пре византиског позива, покушавали да и те Словене нагнају да им признају власт и плаћају данак. Обарском посланству, које је дошло да то тражи, дан је одговор који је по својој одлучности и отпорном ставу и свести о својој снази веома значајан за ту грану Словена: »Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима који ће учинити да се покоримо? Та, ми смо се научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А друкчије то и не може бити док траје ратова и мачева«. Бајан је хтео, позван и помогнут од Византије, да сада силом наметне своју власт, а и да се окористи богатим словенским пленом. Словени су се пред силом повукли; нису могли, а чак, изгледа, нису ни покушавали да свој онако речити борбени став потврде и делом; и пристали су на плаћање данка. Они су свакако хтели да прођу са што мање жртава. Ну, чим се непријатељ повукао, наставили су стари начин живота: вршили су упаде на византиско подручје, а Обре су обмањивали и одбијали давањем данка.

Крајем VI века активност тих слободних Словена на Балкану узима маха. Савремени Јован Ефески бележи како Словени по Византији »станују сасвим слободно и без страха, као на свом властитом подручју«; »до данашњег дана (т. ј. до год. 584., кад је он писао) станују, седе и почивају у ромејским покрајинама, без бриге и страха, пленећи, убијајући и палећи; обогатили су се; имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја, и научили су ратовати боље од Ромеја«. Од год. 584. улазе у веће борбе против Византије и Обри, жељни да прошире своје поседе и према јуту. Словени, можда у вези са њима, а можда и из властите иницијативе, продиру дубоко у унутрашњост Царевине и године 586. опседају сам Солун, док су Обри и они у два три маха ратовали око Адријанопоља. У Византији се, природно, после таквих упада стало озбиљно спремати да се обезбеде северне границе. Чим је, са муком, завршено ратовање у Персији, пребацио је цар Маврикије (582.—602.) све расположиве чете у Европу, и лично је пошао на дунавску линију да прегледа утврђења и војску. Код њега је постепено, после дужег и лошег искуства, сазревала одлука да се не само бране границе, него и да се енергичном офанзивом далеко одбаце и, по могућности, учине безопасним та насртљива племена варвара. То је нова и последња фаза активистичке византиске политике према Обрима и Словенима на граници. Ови, углавном, иду заједно, мада Словени бивају стално експлоатисани од Обара. Обри их, уопште све, и панонске и дачке, сматрају у ово доба својим поданицима; за време ратовања, кад Византинци прелазе на словенско подручје у Влашку, обарски хаган протестује против тога и изјављује да су Грци прешли »на њихову земљу« и да су напали »његове поданике«. У легенди св. Димитрија, »спасиоца« Солуна од Словена, изрично се каже да је хагану подложан »цео народ« Словена.

Права ратна непријатељства између Византије и Словена с Обрима почела су год. 592. Борбе су се најпре водиле на дунавској линији, често око Сингидунума, и у унутрашњости Византије, јер су Обри били спремнији и имали спочетка више успеха; али, убрзо се обрнула срећа и ратиште пренело на словенско подручје, у данашњу Влашку. Снага обарска тога времена била је веома велика и Византија је имала са њом знатних тешкоћа. Колико је била моћна експанзивна снага хаганова види се најбоље по том што он, мада у заплету са Византијом, год. 596. шаље помоћ Словенима данашње Словеније, које беху почели да угрожавају Баварци. Год. 598., ратујући са Византијом, хаган упућује своје чете, састављене највећим делом од Словена, чак према Истри и Далмацији, нашавши у Лангобардима поуздана помагача. Јула месеца год. 600. папа Гргур I пише солинском епископу Максиму како се много жалости због опасности од Словена, »јер кроз истарски пролаз почеше већ улазити и у Италију«. Умирујући га, папа теши свог епископа не много утешним изгледима, »јер они који ће живети после нас видеће још гора времена«.

Обарска моћ је, како видимо, ујединила сва словенска племена са леве стране Саве и Дунава, од Алпа до Црнога Мора, и нагнала их да служе њеним циљевима. Прву државну организацију, варварског типа, осетили су Јужни Словени непосредно на том подручју, на границама Византиске Царевине, и то под туђином. Обри су окупили Словене под своју власт, углавном, на два начина: силом, покоривши их као боље организовани, и вештином, нашавши се као помагачи њихови у борбама са Византијом, нарочито у ово време крајем VI века кад је опасност од византиске офанзиве довела Словене у тежак положај. Прво уједињавање јужних словенских племена извршено је, дакле, крајем VI века, под притиском и вођством Обара, а у циљу борбе са Византиском Царевином. Од словенских племена једино су она у данашњој Влашкој показивала извесне тежње да остану слободна и да се не вежу за Обре. У невољи она су ишла са њима; а чим би положај постао лакши, она су гледала да се ослободе свих обавеза. Стога их је хаган у два три маха жртвовао Грцима, хотећи да их, после скупих искустава, лакше, као ослабеле, придружи својој држави.

До год. 600. ратовали су Византинци са Обрима и Словенима са променљивом срећом; дуго времена иницијативу су имали Обри и задавали Цариграду крупних брига. Али, од год. 600. иницијативу узима царска војска. Из Виминација пређоше Византинци Дунав, у тешким борбама сломише отпор Обара и потиснуше их све до Тисе. Извесна одељења царске војске пређоше и ту реку. У последњој борби хаганова војска, скупљена у крајњем часу, настрада тешко; у грчко ропство паде 8000 Словена, 3000 Обара и 6200 других племеника. Ну, та победа, која је могла да буде готово судбоносна за Обре и Словене, оста неискоришћена до краја. Византиска војска, у којој је постојало велико незадовољство против цара због његове личне политике у погледу заповедника и због његовог тврдичлука, није више била поуздано оруђе. Цар је био издао наредбу да год. 601.—602. византиска војска презими у непријатељској земљи, како би онемогућила прибирање Обара, међу којима ради пораза насташе сукоби и нереди, и како би са мање напора идуће године сломила противника. Пораз обарски имао је велика одјека и међу суседним племенима и хагановим поданицима. Анти су стали одлучно уз Византију и наносили велике штете и Словенима и Обрима. Али, војска није знала да оцени ту политичку корист од створеног положаја, и отказа послушност. Плашила ју је неизвесност у туђој земљи и слабо снабдевање, а била је незадовољна и што се лишавала одмора у погоднијим зимовницима. Раздражена непопуштањем царевим, пошто је он безусловно тражио да се испуни његова наредба, војска диже буну, прогласи за новог цара центуриона Фоку, вођа побуњеника, и крену на престоницу. Цар Маврикије би ухваћен и убијен (год. 602.), а власт уграби сам бунтовни Фока.

Овако отворена побуна војске, погибија царева и узурпација власти сасвим пореметише ред у држави. Нико не имађаше довољно ауторитета да се супротстави расулу које је претило. Цар напусти бојни фронт на северу, и сву вештину, колико је имао, и сву снагу утроши само на то да се са муком одржи на крвавом и олако добијеном престолу. Персијанци се поново јавише и узрујаше целу Малу Азију. Да их сузбије, цар Фока мораде тамо упутити највећи део војске из Европе. Кивни на Царевину због прошлих пораза, а охрабрени повлачењем и отсуством војске, кренуше у масама и Словени и Обри преко византиских граница. Погибијом цара Маврикија они су били ослобођени свог најопаснијег противника. Најпре су преговарали и обавештавали се, а кад су видели потпун неуспех нове владе, они се решише на енергичне акције. Савремени историчар Јован Никиски пише да су год. 609. биле опустошене византиске покрајине и многа места разрушена. У Солуну се једва зауставише избеглице из северних покрајина, а посебно из Ниша и Софије. Словенске гомиле, које су допирале до Епира, Тесалије и Ахаје, опседоше поново Солун, а на својим чамцима залетаху се и по острвима и чак до Мале Азије. Уз Словене су се јављали и Обри; једна вест каже да су Словени чак позивали хагана да им дође у помоћ под Солун. Он је, вели легенда, покупио »сва племена варварска« и дошао са њима тамо. Словени се при овим нападима појављују са женама и пртљагом, спремни да одмах узму извесна места, насеља и станове. Становништву се приказују као господари с извесним правима. Један сирски хроничар прича како су Авари и Словени говорили урођеницима: »Сејте и жањите, ми ћемо вам само један део пореза узети«.

Фокина владавина изазва у целој држави огорчење и побуне. Свет је добро видео какве је последице донела његова узурпација и осећао их непосредно. Са много симпатије би стога примљена акција војничке опозиције, која доведе на престо новог цара Ираклија (610.—641.). Овај цар, нашавши се у веома тешком положају у узметеженој и угроженој држави, реши се да најпре уреди ствари на Истоку. Пореклом са Истока, из Кападокије, са младошћу проведеном у борбама против Персијанаца, захваљујући за свој престо четама и пријатељима из Африке, а видећи Персијаице како се нагло шире и освајају најважнија места и области Мале Азије, он је малоазиску ситуацију схватио као најважнију и еву снагу употребио да тамо васпоставља и уздигне византиску власт. Борба на Истоку није била лака. Персија се држала необично упорно и располагала је великим средствима. Цар Ираклије мораде да напрегне све снаге и сам лично да се упути на бојна поља, како би решио борбу у корист Византије (коначна битка код Ниниве, год. 627.). Развијајући главну снагу Царевине тамо, Ираклије није могао да истовремено обраћа пуну пажњу северним границама у Европи. Царевина је на тој страни била ако не потпуно отворена, а оно свакако недовољно заштићена.

Последњих година Фокине и првих година Ираклијеве владе пао је читав низ старих градова, које су Словени и Обри не само похарали него и порушили. После год. 602. не спомиње се више Сингидунум, страдао је Виминациум, пропали су Домавиум, Бистуе. За Салону се узима да је освојена и разрушена измећу год. 612.—614.; вероватно у то доба пропали су и остали далматински градови Нарона, Епидаур и Доклеа. Бес разарања био је опак. Становништво се спасавало испред свирепих варвара у тврде, добро брањене градове, као Солун, или на острва, где је приступ словенским и обарским четама био мање могућ. Год. 611. спомињу се и словенске провале у Истру, која је ужасно опљачкана. У легенди св. Димитрија каже се да су готово све области Царевине у Европи, сем Тракије, пљачкане и пустошене. Иста судбина снашла је ускоро и ту покрајину, год. 619. Год. 623. доспели су Словени да опљачкају чак и Крит. Њихов и обарски залет ишао је дотле да су год. 626. покушали напад на сам Цариград. Хаган је кренуо на ту војну сва себи подложна племена, Бугаре, Гепиде и нарочито Словене, међу којима је било и слободних, који су пошли у борбу као савезници. Нарочито је било много Словена на лађама, које су имале да изврше напад са мора. Стиже, каже један савременик, »бесни вихор непријатеља, бљујући, као неизмерна пучина, варварски муљ«. Опсада, коју је требало да заврши главни јуриш, сврши са потпуним неуспехом. Словенска флота, преварена грчким сигналима, настрада страховито, а бесан хаган, видећи да без флоте не може извести напад ни са копна, изврши прави покољ свих Словена који се беху спасли после бродолома. Словени, у масама, почеше да беже, а њихову узмаку следовало је опште повлачење војске.

Тим поразом под Цариградом завршава се период словенско-обарских пустошења по Византији. После тога узимају маха словенски устанци против Обара и њихове узајамне борбе. Све дуго година прибирано огорчење због насиља и обарских суровости изби у јакој мери. Искоришћавајући одлазак хаганов и доброг дела његових чета према Цариграду и запосленост њихову тамо, још и пре саме опсаде у северозападном делу обарске државе диже се један део Словена против њих. Као вођ устанка истаче се један франачки трговац Само, добро познат међу Словенима. Устанак, који је почео око год. 624., развио се нарочито после пропале опсаде Цариграда. Обарски покушаји да устанак угуше остадоше без успеха. Само, шта више, организова једну врсту словенске државе, која је обухватала подручје од Чешке до северне Словеније. У тој држави он је владао до 659., успешно опирући се не само Обрима него и франачким владарима. После веће борбе коју је год. 631. водио са краљем Дагобертом, Саму се, као победиоцу, придружио и Дрван, кнез Лужичких Срба, »кнез племена Срба, који беху рода словенскога« (dux gente Serbiorum, qui ех genere Sclavinorum erant), који je дотле био под франачком влашћу. (То је најстарији спомен српског имена уопште.) Само једино није успео да од Лангобарда ослободи један део алписких Словена. Сем Словена, против Обара се побунише и Бугари у Панонији. Нарочито је био озбиљан покрет источних Бугара, званих Уногундура, који су становали од Дњестра до Азовскога Мора и даље на истоку. Њихов вођ Куврат или Курт, да би се могао одржати против Обара, затражи и доби заштиту Византије.

Цару Ираклију није било суђено да, после победе над Персијаниима, обрати већу пажњу балканским питањима. У Малој Азији место Персије јавио се један нови противник, свеж, понесен моћним верским одушевљењем, са великим и смелим подвизима. То је покрет пророка Мухамеда, творца ислама, и одличног претставника полета арапске расе. Од год. 630., после његова триумфалног уласка у Меку, Мухамед је постао верски и световни господар великог дела Арабије. Његови наследници, ширећи ислам, врше у исто време и уједињавање арапских племена, стварајући снажну и новом вером ближе везану државну организацију. Стварање арапске државе ишло је само на штету Византије, и до сукоба између њих морало је доћи у кратком року. Ираклије је осетио значај Мухамедове појаве и почео спремати се за обрачун са његовим наследницима; али, умро је пре него што је могао да предузме одлучније мере. Заузет тако целе своје владавине питањима Истока, он је Балканском Полуострву, мада толико важном по Царевину, дао у ствари другостепени значај.

Против варварских гомила, које су све дубље улазиле у унутрашњост западног и источног Балканског Полуострва, цар није предузимао ништа веће; једно стога што није за то имао довољно снаге, а друго, вероватно, и стога што је, после првих пустошења, дошао период нешто мирније или постепеније колонизације. Кад није више било потребе да се земља отима, пошто је раније становништво подлегло или се повукло, и кад се јавља тежња да се извесно место искористи и на њему остане, онда, природно, разарачки инстинкти слабе и јавља се прохтев личног поседа и извесне стабилизације. Колонизације је било и одраније, а сад је, неспречавана, узимала све више маха. Спречити је није ни било лако, нарочито кад за то није било довољно снаге на расположењу. Мудрост се састојала у томе: одузети јој агресиван карактер и, по могућности, ако не сасвим заштитити своје становништво од неприлика, а оно бар довести до извесног компромиса између својих људи и нападача. Вероватно је да су из Цариграда прављене и извесне намерне олакшице насељавању Словена, нарочито после њихова сукоба с Обрима. У Цариграду су са наклоношћу праћене борбе између Словена и Обара. Ови други били су боље организовани и за Цариград одувек опаснији, и стога су Грци, исто као Кувратове Бугаре, помагали сигурно и Словене у борби са њиховим угњетачима. То је, уосталом, било већ у њиховој државној традицији да помажу у борби једне варваре против других. Вероватна су свакако она предања, очувана код Константина Порфирогенита, да је цар Ираклије употребио Хрвате против Обара и дозволио им да се настане на подручју са којег буду потисли ове друге. Тако је вероватно употребио и Србе, уступивши им подручја напуштена или отета од Обара. Што су Срби и Хрвати потпуно потисли Обре са подручја Византиске Царевине може се тумачити једино тако што је у том било и сарадње византиске. Исто тако вредно је истакнути чињеницу да се после год. 626. не спомиње ниједан већи обарски поход преко Саве и Дунава; Словени, који су се груписали испод тих река и другде у унутрашњости, чини се да су постали поуздана брана против њих. У Панонији су, међутим, после Самове смрти, Обри поново остали господари и победници.

За владе цара Ираклија, до средине VII века, сав западни део Балканског Полуострва, од Истре до Дукље, а у унутрашњости до западне Мораве и ушћа Вардара, био је преплављен словенским насељима, гушћим и ређим. И источни део Полуострва од Дунава до Балкана био је, исто тако, пун Словена. У византиским рукама остао је ипак важни војнички пут са Дунава у Цариград, долином Мораве, са свима важнијим местима. У Цариграду као да испрва нису били начисто са тим шта је добио Балкан овом новом колонизацијом. Много су се варали сви они, тад и доцније, који су веровали да ће једна стара и културно далеко надмоћнија раса лако изиђе накрај са колонијама варвара. Број Словена који су долазили био је, мимо обичаја тих времена, веома велики; њихова маса онемогућавала је отуђивање, и не да није много губила од свога етничког поседа,него је временом вршила знатне асимилације туђих елемената, слабијих бројем, са којима је долазила у тешњи додир.