Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 1.1

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


prvi period.
I. Prodiranje Slovena na Balkan.

Veliki polet Rimske Carevine, gospodarice antičkoga sveta za nekoliko vekova, počeo je od III stoleća posle Hrista naglo da opada. Da bi se uvelo više reda u državi, napuštaju se udaljene i suviše izložene periferiske oblasti. Mesto starog širenja u svima pravcima, koje je suviše iscrpljivalo snagu, dolazi povlačenje na pogodne granice i pokušaji boljeg unutarnjeg pribiranja. Tako je posle rimskog napuštanja Dakije (današnje Rumunije i Banata), za vreme cara Aurelijana (270.—275.), verovatno god. 271. Dunav postao prirodna severna granica Carevine, branjena sa više manje sreće za nekolike stotine godina. Široka reka bila je, međutim, suviše mala brana protiv varvarskih gomila, koje su, ponesene i pometene Seobom naroda, stizale na napuštena područja i vrebale priliku da se dočepaju druge obale i jurnu u pljačku. God. 455. postao je Rim plenom Vandala, i sva Zapadna Rimska Država rušila se kao duboko potkopani breg. Istočno Carstvo, sa Carigradom kao prestonicom, održalo se hiljadu godina duže, mada sa mnogo žrtava i ponekad pod veoma teškim uslovima. Tući narodi prokrčili su sa Dunava sebi put u njegove najbolje oblasti i uspeli su da približe svoja naselja do pred same bedeme najvažnijih gradova Carstva ne samo u središtu Balkanskoga Poluostrva, nego i u njegovim južnim krajevima.

Prvih vekova naročito je bilo mnogo teškoća sa Gotima i drugim germanskim plemenima. Oni su u nekoliko mahova upadali sa velikim masama u balkanske pokrajine i dopirali duboko, pleneći i pustošeći. Kasnije su germanski pojedinci, a posle i čitave njihove čete i plemena, praveći sporazume sa rimskim gospodarima, ulazili pod raznim pogodbama u sastav carske vojske. Jedno vreme postali su oni važan etnički činilac na Balkanskom Poluostrvu i području iznad donjeg Dunava. Nu, njihovo učešće u vojsci i državnoj upravi nije bilo bez ozbiljnih kriza po Carstvo; varvari se nisu uvek zadovoljavali tim da budu carski najamnici i izvršioci rimskih odluka, nego su hteli i da utiču na njih i da se koriste slabim momentima Carevine. Najposle, god. 488., uspe nekako car Zenon da krvne najsilnijeg vođa Gota, kralja Teodoriha, junaka stare narodne poezije germanske, da se kao njegov mandator uputi u Italiju, da sruši moćnog uzurpatora Odoakra i tamo se ustali kao njegov naslednik. Carigradska politika htela je ovom prilikom da postigne dvoje: da ukloni sa Balkana Gote, koji behu postali i suviše velika opasnost i koji se nisu ustručavali od napadanja na samu prestonicu; a u isti mah da i Odoakra i Teodoriha oslabi u uzajamnoj borbi. Teodorih je ostao pobednik i uzeo Italiju pod svoju vlast.

Taj odlazak Istočnih Gota jeste jedan od najvažnijih događaja u istoriji Balkanskoga Poluostrva. On je, pre svega, spasao Vizantiju, odnosno Istočno Carstvo, od sudbine Zapadnoga, da ne postane, pre ili posle, ali ne u dugu vremenu, plen germanskih varvara. U isto vreme on je prilično raščistio istočni Balkan od gotsko-germanskog nanosa. Neposredno, taj odlazak osetio se u prvi mah najviše na severnim granicama države. Goti su imali kao glavna sedišta područja severnoga Balkana, na obalama Dunava, a ponajviše u primorskoj Dakiji i Donjoj Meziji (u današnjoj severnoj Srbiji i Bugarskoj). Tu su oni bili neka vrsta čuvara granica, koji su branili Vizantiju od upada ostalih varvara, ne iz ljubavi za Carevinu koliko stoga da im plen ne grabi drugi. Posle njihova odlaska, odnosno posle odlaska glavnih ratnika sa Teodorihom, severne granice Istočnoga Carstva ostadoše otvorene i bez dovoljne odbrane. Car Zenon, omražen, bez većeg zamaha, oskudan organizator, nije imao dovoljno vojne snage ni potrebne predostrožnosti da granice za vremena dobro posedne pouzdanim trupama. I tako naskoro preko Dunava, kroz nezaštićena mesta, počeše da provaljuju razna »varvarska« plemena, među kojima su najnasrtljivija hunska, poznata kao krvavi ratnici još iz nedavnog vremena čuvenoga Atile »biča gospodnjeg«. Među tim plemenima javljaju se i Bugari.

Huni su aziski narod, koji je izbio na granice Evrope negde u drugom veku po Hristu, pa se postepeno sve više kretao prema zapadu, goneći ispred sebe ili pokoravajući razna plemena na koja je nailazio, kao Alane, Gote i Slovene. Oni su baš svojim nadiranjem s istoka i izazvali ona velika pomeranja naroda od Volge prema Dunavu koja su uvela u svetsku istoriju mnoga dotle nepoznata plemena i narode i dala Srednjoj Evropi potpuno nove etničke i kulturne elemente. Dotle su veće istoriske seobe išle uglavnom ad severa i zapada prema jugu i istoku, i etnički pretstavnici bili su im ponajviše ratoborna germanska plemena; od četvrtog veka dolaze talasi istočnih naroda, u kojima se, pored hunskih plemena, u sve većoj meri javljaju i slovenska. Područje preko kojeg se ponajviše išlo bila je današnja južna Rusija, a glavne oblasti u koje su se sručivale nove mase bile su široke doline srednjeg i donjeg Dunava.

Među Hunima Bugari su bili jedno od većih plemena. Izgleda da je to ime Bugari (Βούλγαροι, Burgârê, Bulgares, Българь) bio skupni naziv, a da su pojedina njihova plemena imala i druga imena (Kutruguri, Uturguri). Ime je došlo verovatno od tursko-mongolske reči bulgha (=mešati), što bi označavalo narod kao »pomešan«. Naša stara Hronika dukljanska izvodila je njihovo ime od reke Volge, oko koje su se jedno vreme zadržavali; takvo tumačenje održavalo se i u bugarskoj nauci još na početku ovog veka. Bugari pripadaju južnoj tursko-tatarskoj pasi (čagataj) sa nešto docnije finske primese. Po jeziku najsrodniji su onoj altajskoj grupi kojoj je jedan od glavnih pretstavnika današnji čuvaški jezik u istočnoj Rusiji, u oblasti Povoložja. Do petoga veka oni su živeli među drugim hunskim plemenima negde od Dona i Azovskoga Mora do Kavkaza i Volge, ponajviše u kubanskoj oblasti, koja se u VII veku zove »stara« i »prva« Bugarska. Kad su se pod hunskim pritiskom Goti morali povlačiti sa crnomorskih obala na jug i zapad, zauzimali su njihova mesta Bugari, pomerajući se prema Dnjepru. U petom veku hunska najezda zahvata glavni deo Srednje Evrope, da se posle propasti Atiline države sa razbijenim, međusobno zavađenim i nepovezanim jedinicama povuče, uglavnom, na područje oko Crnoga Mora. Oslobođeni Atilina pritiska, pojedini plemenski glavari počinju da vode izvesne samostalne akcije sa svojim plemenima, nastojeći da se srodnim saplemenicima nature silom ili milom. Tada izbijaju na površinu i Bugari. God. 482. njih poziva u pomoć protiv Gota vizantiski car Zenon; oni su već u petom veku poznati, po rečima savremenika, kao »strašni za ceo svet«. U borbama sa Gotima, koje su se prenele sve do Srema, Bugari su pretrpeli poraz, ali su po odlasku Teodorihovu ostali ipak najaktivniji varvarski elemenat na levoj obali Dunava. Ostavši bez gotskog protivnika, Bugari veoma brzo od vizantiskih saveznika postaju njihovi neprijatelji; bogate pokrajine Istočnoga Carstva privlačile su neodoljivo i njih, kao i sve druge na plen lakome varvare.

Pod pritiskom Huna i Bugara morala su da se pomeraju i izvesna slovenska plemena koja su im bila na putu, na širokom području od Karpata do Dnjepra. Ta potiskivanja i kretanja slovenskih plemena ne daju se pratiti u svim etapama; sigurno je samo to da se jedan deo njihov, u dosta velikom broju, početkom VI veka nalazio na levoj obali Dunava i da od treće desetine toga stoleća počinju slovenska uznemiravanja vizantiske severne granice. To je doba kada dobijamo i prve nešto pouzdanije vesti o Slovenima uopšte. Po rečima savremenih pisaca, Jordanisa i Prokopija, Sloveni su stanovali tada od Dunava sve do Dnjestra i na sever do Visle, odnosno naseljavali su »najveći deo onostrane obale Dunava«. To je narod »mnogobrojan«, kako kaže jedan savremenik; a njihove gomile, koje pljačke radi provaljuju u Vizaitiju, cenjene su u dva tri maha »do stotine hiljada«.

Za taj mnogobrojni narod savremenici daju samo dva domaća imena, Sloveni i Anti. »Oba imaju jedan jezik«, piše Prokopije; »a ni po spoljašnjosti ne razlikuju se jedni od drugih«. »Pa i ime Slovenima i Antima bilo je nekada zajedničko.« »Mada im se imena sad menjaju prema različitim porodicama i mestima, oni se uglavnom ipak nazivaju Sloveni i Anti«, kazuje Jordanes. »Plemena Sklava i Anta istog su načina života i običaja«, zabeleženo je u jednom vojničkom spisu koji se pripisivao caru Mavrikiju. I drugi pisci VI i VII veka, kao Pseudo-Cezarije, Menander Protektor, Teofilakt Simokata, Jovan Efeski i drugi savremeni spomenici, ne znaju za drugo ime tih plemena sem slovenskog. Oni ga pišu nepouzdano, s uverenjem ili s osećanjem kao da je osnova imena u latinskoj reči sclavus, Sclaveni, Σκλαβηνοί, Ἐῦκλαβῖνοι, Σκλάβοι; ali, očevidno je u prva tri slučaja da su tu reč čuli od samih Slovena i zabeležili je po njihovu izgovoru Словѣнинь, Словѣне. Južni Sloveni dugo sebe nisu zvali drukčije nego tim imenom; u prvim našim originalnim sastavima, u biografijama Ćirila i Metodija, pisanim u IX veku, kaže se da je Ćirilo bio »prvi nastavnik slovenskom narodu«, da je spremao »slovenske učenike«, da se njegova služba vršila »slovenskim jezikom«. U Metodijevu žitiju navodi se da je on dobio na upravu jedno »slovensko kneževstvo«, a kad je car, kaže se tu, slao u Moravsku njega i Ćirila, rekao im je: »Vi ste Solunjani, a Solunjani svi čisto slovenski govore«. Po tom opštem slovenskom imenu poznati smo prvih stoleća Srednjega veka gotovo svima susedima i narodima koji su imali dodira sa nama. Vizantinci po našim naseljima od Rodope do Primorja zovu sav taj kraj »Slovenije« (Σκλαβινίαι). Mnogi zapadnjaci zvali su Slavonijom (Sclavonia) svu zemlju od Istre do Bojane i od Primorja do Dunava; čak u Dubrovniku i Kotoru XIII i XIV veka Slavonija je počešće identifikovana sa Srbijom. Jedan ostatak toga staroga naziva očuvan je u imenu Slavonije, koja je ranije zadugo obuhvatala i područje Zagreba i gotovo celu Hrvatsku od Gvozda do Drave. Kod Slovenaca taj se širi naziv održao uopšte kao njihova plemenska oznaka. Svoje područje oni su posle oslobođenja god. 1918. zvali prosto Slovenijom. Arhaizovani oblici slovenekog plemenskog naziva nalaze se kod starih balkanskih naroda, kod Arbanasa: Sk'a, Šk'la = Sloven; slovenska zemlja u dijalektu Gega zove se Šk'enija (od Sclavonia), Šk'inikea (od Sclavinica); i kod Rumuna: Scheiu, Scheie. Slovenima (Sakali) zovu nas i stari arapski pisci. U starofrancuski ep smo zalutali kao Escler od Esclavers. Koliko se taj naziv održavao i kod nas samih lep je dokaz ono mesto u Koporinskome letopisu iz XIV veka gde se za kralja Milutina kaže da se njegov dobar glas proneo »i po svoj grčkoj i slovenskoj zemlji«. Docniji Pećski letopis popravio je ono »slovenskoj« u »srpskoj«.

Samo ime Slovenin dolazi od osnove *slov, *slav, koja je u vezi sa *kleu, *klou, i označavalo je prvobitno stanovnike oko podvodnih krajeva, reka i jezera. I danas još u svima slovenskim krajevima postoje mnogi nazivi reka i potoka i bregova s izvorima pod imenom Slavljan, Slavnica, Slave, Slavište, Slavinac, Slovinje, Slovac. U Poljskoj poznato je čak jedno selo Slovenija s izvorom železovite vode. Kod nas se sve dosad očuvala fraza da je »oslavilo proleće« kad počne otapanje snega i zastruje vode. Stara postojbina Slovena bila je doista u onom vodama bogatom i šumovitom kraju od Karpata i Visle do Dnjepra, severno od područja crnomorskih stepa. Stari pisci izričito kazuju kako Sloveni »za naselja imaju močvare i šume« (Jordanes); »štuju reke i nimfe« (Prokopije); »stanuju u šumama oko reka, po močvarama i pri jezerima, gde se teško dolazi« (Pseudo Mavrikije).

Drugo staro ime koje izvesni pisci Srednjega veka spajaju sa slovenskim, i koje se, doista, sreta u vezi sa Slovenima od Baltičkog Mora do Alpa, jeste ime plemena Anta. Ali, taj naziv, za koji se danas uzima da je označavao istočna slovenska plemena, uglavnom Ruse, nije slovenskog porekla. On će biti u vezi sa nazivom Veneta, koji su stanovali od Karpata do Baltičkoga Mora, i koje na tom području spominju pisci kasnog Staroga veka. Šireći se u tome pravcu, Sloveni su asimilovali jedan deo tog starog plemena i dobili delimično po njemu svoju oznaku, koja se održavala za neka naša plemena čak i posle, na jugu, sve do novijeg vremena (na pr. Wenden, Winden, kako često Nemci, još u XIX veku, među ostalim pominju ponajčešće Slovence).

Opštim imenom Slovena obuhvatali su tući narodi sva slovenska plemena sa kojima su dolazili u dodir. Drugih naziva za njih oni nisu znali, mada su, verovatno, zapažali među njima izvesne razlike. A da je nekih razlika bilo o tom nema sumnje. Slovenske mase nisu dolazile na Dunav i na Balkansko Poluostrvo sve jednom prilikom, istim putem i (iz istih oblasti. Njih su zahvatila dva tri talasa velikih pomeranja i mešanja, sa Hunima, Bugarima, i sredinom VI veka sa Obrima; jedni su došli na donji, a drugi na srednji Dunav; jedni su se spuštali na Balkan preko današnje Rumunije i sa njenog područja, dok su drugi stizali sa Karpata i iz krajeva oko Visle u panonsku oblast. Mnoga od tih plemena imala su i svoje uže plemenske nazive, kao Srbi, Hrvati, Duljebi, Bodrići, Drugovići, Severci, Smoljani, i zadržavala su ih duže ili kraće vremena i u novoj postojbini na Balkanskome Poluostrvu i na području oko izvora Drave i Save. Samo ti uži nazivi ne dolaze dugo do izraza prema opštem zajedničkom slovenskom imenu, koje, prema tuđim masama, veže sve delove Slovena u celinu, makar i mešanu.

Slovenska plemena na Balkanu bila su doista mešana. Vidi se po mestima gde im se nalaze naselja ili tragovi da ih je u izvesne oblasti doneo neki slučaj, kad su sami, ili sa nekim drugim u zajednici, dolazili tamo i ostajali bilo kao pobedioci, bilo kao tuđi pratioci, bilo kao najamnici. Mesnih naziva sa srpskim imenom nalazimo po celom južnom delu Balkanskoga Poluostrva, daleko od oblasti gde su se smestile glavne grupe srpskih plemena. Dovoljno je poznata činjenica da se u užem solunskom tematu nalazi poveće mesto Srbljija, Srpčište, grčki τὰ Σερβλία da je još Konstantin Porfirogenit dovodio to ime u vezu sa ranim srpskim naseljavanjem u tom kraju. Kada je vizantiski car Konstantin III, god. 649., napao vardarske Slovene i nasilno ih preselio u Malu Aziju, oni su tamo, možda po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Sličan slučaj bio je sa Hrvatima. Njihovo ime, manje često nego srpsko, održalo se u nekoliko naziva po južnoj Maćedoniji; njihovo jedno naselje nalazi se još uvek blizu same Atine, ali tamo je doprlo iz nekog albanskog kraja i sa poarbanašenim stanovništvom. Tako je bilo i sa plemenima Smoljana i Duljeba. Naročito je zanimljiva sudbina ovih poslednjih. Oni su bili dosta mnogobrojni i rašireni, ali su od svih slovenskih plemena, izgleda, bili najpasivniji. Kao što je bilo srpskih i hrvatskih plemena na više strana u starim slovenskim naseljima i migracijama u severnim oblastima, tako je bilo i Duljeba. Oni su pretstavljali neku vrstu prelaznog plemena između zapadnih i južnih slovenskih plemena, odnosno između Čeha i današnjih Slovenaca. Među Slovencima najkompaktniji su bili na području među Murom i Blatnim Jezerom. U Hrvatskoj, među Rakovcem i Vrbovcem, postoji selo Dulebska. Ima mišljenja da su ih tamo povukli sa sobom Obri, kao roblje i pomoćne čete, pošto su ih pokorili na području oko reka Štira i Buga. Za Duljebe izrično kazuje stara Ruska hronika da su ih Obri neobično mučili; uprezali su im čak žene mesto tegleće marve. Zna se pouzdano da je Duljeba ostalo dosta u njihovoj postojbini oko Buga i da su god. 907. učestvovali u pohodu kneza Olega protiv Grka. Da su Obri zahvatili Duljebe i povukli ih sa sobom i sa delovima ostalih Slovena to je van sumnje; ali, nije sigurno da su duljepska naselja u južnoj Češkoj nastala baš od njihovih begunaca ispred Obara. Duljebi su, zahvaćeni seobom, dopirali, sa ostalim svojim saplemenicima, čak i duboko na Balkan. U VI veku nalazimo njihovo ime u Epiru. Sopoćanski pomenik zna za ime Duljeba u Staroj Srbiji; mesto Dulebi i danas postoji kod Novoga Pazara. Duliba i Dulibića (od Дулѣби) ima u Bosni i Dalmaciji. U Bosanskoj Krajini, iza Vrtoče, nalazi se jedna dolina koju zovu Dulibom. Ali, u svima tim našim stranama oni su samo male lokalne oaze, dok u Češkoj pretstavljaju pravo pleme i zauzimaju dosta veliko područje. Pasivnost Duljeba, sem onih obarokih postupaka sa njima, pokazuje naročito to što oni nisu uspeli da se održe kao organizovana plemenska celina, nego su na svim stranama podlegli aktivnijim susedima, bilo tuđincima bilo drugim slovenskim saplemenicima. Inače, po svojoj brojnoj snazi oni, koliko se može suditi, nisu spočetka zaostajali za Srbima i Hrvatima.

Proces slovenskog preseljavanja na Balkansko Poluostrvo veoma je složen i vršen je pod više uticaja. Spočetka, vučeni hunskim nadiranjem, Sloveni su pretstavljali pasivan elemenat, koji su uglainom iskorišćavali drugi. U drugoj svojoj fazi oni postaju aktivniji, prema primerima koji su im davali Huni i u početku VI veka naročito Bugari. Željni pljačke, u manjim ili većim masama, Sloveni počinju upadati u vizantisko područje pred kraj vlade cara Justina I i na početku vlade cara Justinijana (god. 527.—565.). Njihovi upadi vrše se najpre uglavnom preko donjeg Dunava, a posle se sve više šire, ne samo prema Meziji i Trakiji nego i prema Iliriku. Vizantija, koju je Justinijan, pun velikih planova, zapleo u ratove na više strana, nije obraćala velike i dovoljne pažnje severnim granicama; ovi upadi smatrani su kao napast, ali ne i kao ozbiljna opasnost za Carevinu. Drugi neprijatelji, Persijanci, Goti, Vandali, bili su organizovaniji i opasniji i, po shvatanjima tadanje carigradske diplomatije, ugrožavali su krupnije interese Carstva. Zbog toga Vizantija, posle jedne kratke ofanzive, koja je dolazila od lične inicijative jednog vojvode, zadugo ne preduzima nikakvu energičniju akciju većeg stila da te varvare na severnoj granici ne samo zaplaši nego i suzbije. Samo sa vremena na vreme, kad bi pojedini veći odredi varvara bivali u svojim napadima i suviše smeli, i kad bi pojedine gomile jurnule čak i prema znatnijim središtima Carstva, ponekad čak i prema samoj prestonici, preduzimane su na brzu ruku izvesne akcije da se neprijatelj protera i zemlja pročisti. Neprijatelj se, međutim, vraćao svakom za nj pogodnom prilikom i na sve načine. Izvesni od tih varvara stupiše rano i u bliže veze sa ljudima iz Vizantije; zadržavahu se u Carevini »kao u svojoj zemlji«; bilo je, šta više, već tokom prve polovine VI veka, dosta slučajeva da su Sloveni, kao ranije i drugi tuđinci, stupali i u samu vizantisku vojsku, i da su poneki u njoj dobijali i više činove. Politika cara Justinijana prema neprijatnim susedima na severu sastojala se, uglavnom, iz dva osnovna načela. Prvo je bilo da se razna tuđa plemena, ustupanjem izvesnih oblasti i mesta i davanjem novčanih poklona, pridobiju za Carstvo, da bi mu vršila graničarske dužnosti. Tako je, na primer, car podržavao germanske Herule, kojima je još iza god. 512. bio naseljen kraj oko Sirmija i Singidunuma, i Langobarde, koji su stanovali u Panoniji i Norikumu. I Antima je nudio grad Turis na Dunavu. Vizantija je bila veoma zadovoljna kad bi ta plemena, braneći dobijeno područje i novčane prihode, ušla u borbe sa drugim varvarima, pohlepnim i nasrtljivim, pošto je to slabilo snagu i jednih i drugih, i pošto bi, izmoreni borbama, protivnici dosta puta tražili pomoć ili zaštitu Carigrada i time dizali njegov značaj i dolazili u veću zavisnost od njega. Drugo načelo careve politike beše da, u oskudici dovoljne vojske za te krajeve, pojača odbranbeni sistem tvrđava. Čitav niz starih gradova kao Singidunum (Beograd), Viminacium (Kostolac), Naisus (Niš), Serdika (Sofija) i mnogi drugi biše opravljeni; istina, dosta brzo i ne mnogo solidno, sa materijalom koji se našao pri ruci ponajviše od ranijih rimskih građevina. Popravka utvrđenja vršena je ne samo duž Dunava i duž glavnih puteva koji su vodili sa severa prema jugu, nego i duboko u pozadini, na putevima koji su spajali more sa unutrašnjošću (na pr. na putu preko Kosova i u Epiru), verovatno zbog straha od gotskih nadiranja iz Dalmacije.

Slovenski upadi vršeni su spočetka u zajednici sa drugim narodima, sa Hunima, Gepidima i posle sa Bugarima. U Vizantiji su bili skloni verovati da su postojale i veze između Gota iz Italije i Slovena. Padalo je, naime, u oči da veći slovenski pohodi u Vizantiju, posle bugarskih iz tridesetih godina VI veka, god. 547.—552., bivaju obično u ono vreme kad se vizantiska vojska prebaci u Italiju da ratuje sa Gotima i njihovim vladarom Totilom. Moguće je da su Sloveni, obavešteni o odlasku vojske, prelazili Dunav sa sigurnošću da će svoj posao svršiti nesmetano ili sa manje opasnosti; ali, nisu isključene ni veze sa Gotima. Slovena je, zna se, bilo u gotskoj vojsci. Sem toga, Goti su duže vremena, od kraja V veka do god. 535., držali Dalmaciju i savsku Panoniju, proširišpi god. 504.—505. te granice sve do Beograda i na jugu do blizu srednje Albanije. Ime vladara Totile ostalo je zapamćeno na tom području; njega, i to kao Slovena, pominje i naša najstarija Hronika popa Dukljanina. Posle propasti gotske za izvesno vreme smiruju se i slovenski pokreti. Ako bi ove bliže slovensko-gotske ratničke veze doista postojale, onda bi se moralo reći da je Slovenima, pored svih stečenih iskustava, još nedostajala inicijativa za potpuno samostalne akcije. Domalo, oni gube i mogućnost za njih.

Krajem pedesetih godina VI veka izbija na slovensko područje jedno novo azisko hunsko pleme, aktivno, bezobzirno i veoma preduzetno. To su Obri ili Avari. Potisnuti od Turaka, u čijem jeziku avar znači »begunac« ili »skitač«, oni, probijajući se duž područja oko Crnoga Mora, dopreše do Dunava, potiskujući i podjarmljujući plemena koja su im bila na putu. Car Justinijan im je, po svom običaju, dao doskora poklone i izvesne prihode, a oni su, vojnički organizovani, počeli čitav niz krvavih akcija protiv raznih bugarskih plemena i slovenskih Anta. Prikupivši oko sebe ostatke drugih srodnih hunskih plemena i u međusobnim borbama iskrvavljene Bugare, Obri naglo šire svoje područje i vlast i postepeno, ali u kratkom vremenu, pokoravaju i Slovene. Njihov uticaj na mnogobrojnija ali pasivna slovenska plemena bio je veoma velik; period zajednice sa Obrima čini jedno od najvažnijih poglavlja u kolonizaciji Slovena na Balkanu.

Naslednik cara Justinijana, Justin II (565.—578.), izmenio je politiku ovoga prethodnika. On je nalazio da je mićenje varvara veoma nesigurno sredstvo za njihovo smirivanje; navikavanjem na poklone kod njih se razvijaju prohtevi i uverenje da se pokloni daju iz slabosti ili od straha. Car stoga gordo poručuje da će varvare, mesto novca i darova, odbijati od Vizantije strah od njene snage. Uplašeni time, Obri jedno vreme upućuju svoju aktivnost prema zapadu, protiv Franaka. U isto vreme, za dugih i krvavih ratova između Langobarda i Gepida, Obri ulaze u borbu kao pomagači prvih i osvajaju gepidsko područje oko Tise; ali, uskoro zauzimaju i sedišta Langobarda, kad se ovi, god. 568., »sa ženama i decom i svim pokućstvom« otseliše u Italiju. Tako Obri postaše gospodari cele panonske kotline, držeći u svojoj vlasti područje od Alpa do Karpata. Sa njima se na tom području ustaljuje jedna vlast koja će potrajati više od tri stoleća; pre njih, u prvoj polovini VI veka, etnički gospodari Panonije i njihove granice smenjuju se i pomeraju skoro svakog decenija. Šireći se po Panoniji, Obri proširuju i područja slovenskog naseljavanja. Obara je prvobitno bio relativno mali broj; izvori govore o svega 20.000 ljudi. Njihov glavni radni elemenat bili su Sloveni, koje su oni vodili sa sobom i koji su, mnogobrojniji, vršili stvarnu kolonizaciju. Kolonizacioni elemenat davali su, delimično, oni Sloveni koje su Obri već zatekli na području oko Dunava, a delimično i oni koje su oni povukli sa sobom prelazeći preko oblasti nastanjenih Slovenima.

Vizantiji je, posle toga, na levoj obali Save ostao jedini utvrđeni grad Sirmij (Mitrovica), po kojem će, zbog njegove važnosti, celo susedno područje dobiti naziv Srema. Obri su nastojali da dobiju taj grad po svaku cenu, ne samo stoga što je to bilo jedno od najznatnijih severnih mesta Carevine, nego i stoga što nisu želeli da se održi to uporište vizantiske vojske na području koje su oni stavili pod svoju ruku. Kad to nisu mogli da postignu pregovorima, oni grad uzeše silom, god. 582. Sa Sirmijem, »preslavnim gradom« kako kaže jedan vizantiski savremenik, izgubila je Vizantija svoj važni mostovni branik na prelazu preko Save; padom toga grada stvorena je prva velika rupa na graničnom bedemu Carevine. Na tom području posle toga vizantiski savremenici ne računaju više ništa sa Slovenima; za izvesno vreme čak ih i ne pominju, znajući dobro da su oni postali pokorno i prosto oruđe Obara.

Ukoliko tih godina ima vesti o Slovenima, one se odnose uglavnom na Slovene koji se nalaze na levoj obali Dunava, u Dakiji. Ovi su, oko god. 578., upali sa ogromnom masom ljudi na vizantisko područje i ozbiljno zapretili Trakiji. Carigradska diplomatija, u nevolji, jer se Carevina beše odranije zaplela u jedan dug i naporan rat sa Persijom, ne nađe drugog sredstva da ugrozi Slovene nego da ponudi saradnju Obrima. Sami Vizantinci prevedoše vojsku moćnog obarskog hana Bajana preko svog područja, da bi napali Slovene. Očevidno je da je neposredni put sa obarskog na slovensko područje, kroz klance erdeljske, bio teži i opasniji i da su te prirodne prepreke štitile Slovene toga područja da ostanu pošteđeni od sudbine svojih panonskih saplemenika. Obri su, i pre vizantiskog poziva, pokušavali da i te Slovene nagnaju da im priznaju vlast i plaćaju danak. Obarskom poslanstvu, koje je došlo da to traži, dan je odgovor koji je po svojoj odlučnosti i otpornom stavu i svesti o svojoj snazi veoma značajan za tu granu Slovena: »Kakav je to čovek što se greje sunčanim zracima koji će učiniti da se pokorimo? Ta, mi smo se naučili da vladamo tuđom, a ne drugi našom zemljom. A drukčije to i ne može biti dok traje ratova i mačeva«. Bajan je hteo, pozvan i pomognut od Vizantije, da sada silom nametne svoju vlast, a i da se okoristi bogatim slovenskim plenom. Sloveni su se pred silom povukli; nisu mogli, a čak, izgleda, nisu ni pokušavali da svoj onako rečiti borbeni stav potvrde i delom; i pristali su na plaćanje danka. Oni su svakako hteli da prođu sa što manje žrtava. Nu, čim se neprijatelj povukao, nastavili su stari način života: vršili su upade na vizantisko područje, a Obre su obmanjivali i odbijali davanjem danka.

Krajem VI veka aktivnost tih slobodnih Slovena na Balkanu uzima maha. Savremeni Jovan Efeski beleži kako Sloveni po Vizantiji »stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom području«; »do današnjeg dana (t. j. do god. 584., kad je on pisao) stanuju, sede i počivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, pleneći, ubijajući i paleći; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oružja, i naučili su ratovati bolje od Romeja«. Od god. 584. ulaze u veće borbe protiv Vizantije i Obri, željni da prošire svoje posede i prema jutu. Sloveni, možda u vezi sa njima, a možda i iz vlastite inicijative, prodiru duboko u unutrašnjost Carevine i godine 586. opsedaju sam Solun, dok su Obri i oni u dva tri maha ratovali oko Adrijanopolja. U Vizantiji se, prirodno, posle takvih upada stalo ozbiljno spremati da se obezbede severne granice. Čim je, sa mukom, završeno ratovanje u Persiji, prebacio je car Mavrikije (582.—602.) sve raspoložive čete u Evropu, i lično je pošao na dunavsku liniju da pregleda utvrđenja i vojsku. Kod njega je postepeno, posle dužeg i lošeg iskustva, sazrevala odluka da se ne samo brane granice, nego i da se energičnom ofanzivom daleko odbace i, po mogućnosti, učine bezopasnim ta nasrtljiva plemena varvara. To je nova i poslednja faza aktivističke vizantiske politike prema Obrima i Slovenima na granici. Ovi, uglavnom, idu zajedno, mada Sloveni bivaju stalno eksploatisani od Obara. Obri ih, uopšte sve, i panonske i dačke, smatraju u ovo doba svojim podanicima; za vreme ratovanja, kad Vizantinci prelaze na slovensko područje u Vlašku, obarski hagan protestuje protiv toga i izjavljuje da su Grci prešli »na njihovu zemlju« i da su napali »njegove podanike«. U legendi sv. Dimitrija, »spasioca« Soluna od Slovena, izrično se kaže da je haganu podložan »ceo narod« Slovena.

Prava ratna neprijateljstva između Vizantije i Slovena s Obrima počela su god. 592. Borbe su se najpre vodile na dunavskoj liniji, često oko Singidunuma, i u unutrašnjosti Vizantije, jer su Obri bili spremniji i imali spočetka više uspeha; ali, ubrzo se obrnula sreća i ratište prenelo na slovensko područje, u današnju Vlašku. Snaga obarska toga vremena bila je veoma velika i Vizantija je imala sa njom znatnih teškoća. Koliko je bila moćna ekspanzivna snaga haganova vidi se najbolje po tom što on, mada u zapletu sa Vizantijom, god. 596. šalje pomoć Slovenima današnje Slovenije, koje behu počeli da ugrožavaju Bavarci. God. 598., ratujući sa Vizantijom, hagan upućuje svoje čete, sastavljene najvećim delom od Slovena, čak prema Istri i Dalmaciji, našavši u Langobardima pouzdana pomagača. Jula meseca god. 600. papa Grgur I piše solinskom episkopu Maksimu kako se mnogo žalosti zbog opasnosti od Slovena, »jer kroz istarski prolaz počeše već ulaziti i u Italiju«. Umirujući ga, papa teši svog episkopa ne mnogo utešnim izgledima, »jer oni koji će živeti posle nas videće još gora vremena«.

Obarska moć je, kako vidimo, ujedinila sva slovenska plemena sa leve strane Save i Dunava, od Alpa do Crnoga Mora, i nagnala ih da služe njenim ciljevima. Prvu državnu organizaciju, varvarskog tipa, osetili su Južni Sloveni neposredno na tom području, na granicama Vizantiske Carevine, i to pod tuđinom. Obri su okupili Slovene pod svoju vlast, uglavnom, na dva načina: silom, pokorivši ih kao bolje organizovani, i veštinom, našavši se kao pomagači njihovi u borbama sa Vizantijom, naročito u ovo vreme krajem VI veka kad je opasnost od vizantiske ofanzive dovela Slovene u težak položaj. Prvo ujedinjavanje južnih slovenskih plemena izvršeno je, dakle, krajem VI veka, pod pritiskom i vođstvom Obara, a u cilju borbe sa Vizantiskom Carevinom. Od slovenskih plemena jedino su ona u današnjoj Vlaškoj pokazivala izvesne težnje da ostanu slobodna i da se ne vežu za Obre. U nevolji ona su išla sa njima; a čim bi položaj postao lakši, ona su gledala da se oslobode svih obaveza. Stoga ih je hagan u dva tri maha žrtvovao Grcima, hoteći da ih, posle skupih iskustava, lakše, kao oslabele, pridruži svojoj državi.

Do god. 600. ratovali su Vizantinci sa Obrima i Slovenima sa promenljivom srećom; dugo vremena inicijativu su imali Obri i zadavali Carigradu krupnih briga. Ali, od god. 600. inicijativu uzima carska vojska. Iz Viminacija pređoše Vizantinci Dunav, u teškim borbama slomiše otpor Obara i potisnuše ih sve do Tise. Izvesna odeljenja carske vojske pređoše i tu reku. U poslednjoj borbi haganova vojska, skupljena u krajnjem času, nastrada teško; u grčko ropstvo pade 8000 Slovena, 3000 Obara i 6200 drugih plemenika. Nu, ta pobeda, koja je mogla da bude gotovo sudbonosna za Obre i Slovene, osta neiskorišćena do kraja. Vizantiska vojska, u kojoj je postojalo veliko nezadovoljstvo protiv cara zbog njegove lične politike u pogledu zapovednika i zbog njegovog tvrdičluka, nije više bila pouzdano oruđe. Car je bio izdao naredbu da god. 601.—602. vizantiska vojska prezimi u neprijateljskoj zemlji, kako bi onemogućila pribiranje Obara, među kojima radi poraza nastaše sukobi i neredi, i kako bi sa manje napora iduće godine slomila protivnika. Poraz obarski imao je velika odjeka i među susednim plemenima i haganovim podanicima. Anti su stali odlučno uz Vizantiju i nanosili velike štete i Slovenima i Obrima. Ali, vojska nije znala da oceni tu političku korist od stvorenog položaja, i otkaza poslušnost. Plašila ju je neizvesnost u tuđoj zemlji i slabo snabdevanje, a bila je nezadovoljna i što se lišavala odmora u pogodnijim zimovnicima. Razdražena nepopuštanjem carevim, pošto je on bezuslovno tražio da se ispuni njegova naredba, vojska diže bunu, proglasi za novog cara centuriona Foku, vođa pobunjenika, i krenu na prestonicu. Car Mavrikije bi uhvaćen i ubijen (god. 602.), a vlast ugrabi sam buntovni Foka.

Ovako otvorena pobuna vojske, pogibija careva i uzurpacija vlasti sasvim poremetiše red u državi. Niko ne imađaše dovoljno autoriteta da se suprotstavi rasulu koje je pretilo. Car napusti bojni front na severu, i svu veštinu, koliko je imao, i svu snagu utroši samo na to da se sa mukom održi na krvavom i olako dobijenom prestolu. Persijanci se ponovo javiše i uzrujaše celu Malu Aziju. Da ih suzbije, car Foka morade tamo uputiti najveći deo vojske iz Evrope. Kivni na Carevinu zbog prošlih poraza, a ohrabreni povlačenjem i otsustvom vojske, krenuše u masama i Sloveni i Obri preko vizantiskih granica. Pogibijom cara Mavrikija oni su bili oslobođeni svog najopasnijeg protivnika. Najpre su pregovarali i obaveštavali se, a kad su videli potpun neuspeh nove vlade, oni se rešiše na energične akcije. Savremeni istoričar Jovan Nikiski piše da su god. 609. bile opustošene vizantiske pokrajine i mnoga mesta razrušena. U Solunu se jedva zaustaviše izbeglice iz severnih pokrajina, a posebno iz Niša i Sofije. Slovenske gomile, koje su dopirale do Epira, Tesalije i Ahaje, opsedoše ponovo Solun, a na svojim čamcima zaletahu se i po ostrvima i čak do Male Azije. Uz Slovene su se javljali i Obri; jedna vest kaže da su Sloveni čak pozivali hagana da im dođe u pomoć pod Solun. On je, veli legenda, pokupio »sva plemena varvarska« i došao sa njima tamo. Sloveni se pri ovim napadima pojavljuju sa ženama i prtljagom, spremni da odmah uzmu izvesna mesta, naselja i stanove. Stanovništvu se prikazuju kao gospodari s izvesnim pravima. Jedan sirski hroničar priča kako su Avari i Sloveni govorili urođenicima: »Sejte i žanjite, mi ćemo vam samo jedan deo poreza uzeti«.

Fokina vladavina izazva u celoj državi ogorčenje i pobune. Svet je dobro video kakve je posledice donela njegova uzurpacija i osećao ih neposredno. Sa mnogo simpatije bi stoga primljena akcija vojničke opozicije, koja dovede na presto novog cara Iraklija (610.—641.). Ovaj car, našavši se u veoma teškom položaju u uzmeteženoj i ugroženoj državi, reši se da najpre uredi stvari na Istoku. Poreklom sa Istoka, iz Kapadokije, sa mladošću provedenom u borbama protiv Persijanaca, zahvaljujući za svoj presto četama i prijateljima iz Afrike, a videći Persijaice kako se naglo šire i osvajaju najvažnija mesta i oblasti Male Azije, on je maloazisku situaciju shvatio kao najvažniju i evu snagu upotrebio da tamo vaspostavlja i uzdigne vizantisku vlast. Borba na Istoku nije bila laka. Persija se držala neobično uporno i raspolagala je velikim sredstvima. Car Iraklije morade da napregne sve snage i sam lično da se uputi na bojna polja, kako bi rešio borbu u korist Vizantije (konačna bitka kod Ninive, god. 627.). Razvijajući glavnu snagu Carevine tamo, Iraklije nije mogao da istovremeno obraća punu pažnju severnim granicama u Evropi. Carevina je na toj strani bila ako ne potpuno otvorena, a ono svakako nedovoljno zaštićena.

Poslednjih godina Fokine i prvih godina Iraklijeve vlade pao je čitav niz starih gradova, koje su Sloveni i Obri ne samo poharali nego i porušili. Posle god. 602. ne spominje se više Singidunum, stradao je Viminacium, propali su Domavium, Bistue. Za Salonu se uzima da je osvojena i razrušena izmeću god. 612.—614.; verovatno u to doba propali su i ostali dalmatinski gradovi Narona, Epidaur i Doklea. Bes razaranja bio je opak. Stanovništvo se spasavalo ispred svirepih varvara u tvrde, dobro branjene gradove, kao Solun, ili na ostrva, gde je pristup slovenskim i obarskim četama bio manje moguć. God. 611. spominju se i slovenske provale u Istru, koja je užasno opljačkana. U legendi sv. Dimitrija kaže se da su gotovo sve oblasti Carevine u Evropi, sem Trakije, pljačkane i pustošene. Ista sudbina snašla je uskoro i tu pokrajinu, god. 619. God. 623. dospeli su Sloveni da opljačkaju čak i Krit. Njihov i obarski zalet išao je dotle da su god. 626. pokušali napad na sam Carigrad. Hagan je krenuo na tu vojnu sva sebi podložna plemena, Bugare, Gepide i naročito Slovene, među kojima je bilo i slobodnih, koji su pošli u borbu kao saveznici. Naročito je bilo mnogo Slovena na lađama, koje su imale da izvrše napad sa mora. Stiže, kaže jedan savremenik, »besni vihor neprijatelja, bljujući, kao neizmerna pučina, varvarski mulj«. Opsada, koju je trebalo da završi glavni juriš, svrši sa potpunim neuspehom. Slovenska flota, prevarena grčkim signalima, nastrada strahovito, a besan hagan, videći da bez flote ne može izvesti napad ni sa kopna, izvrši pravi pokolj svih Slovena koji se behu spasli posle brodoloma. Sloveni, u masama, počeše da beže, a njihovu uzmaku sledovalo je opšte povlačenje vojske.

Tim porazom pod Carigradom završava se period slovensko-obarskih pustošenja po Vizantiji. Posle toga uzimaju maha slovenski ustanci protiv Obara i njihove uzajamne borbe. Sve dugo godina pribirano ogorčenje zbog nasilja i obarskih surovosti izbi u jakoj meri. Iskorišćavajući odlazak haganov i dobrog dela njegovih četa prema Carigradu i zaposlenost njihovu tamo, još i pre same opsade u severozapadnom delu obarske države diže se jedan deo Slovena protiv njih. Kao vođ ustanka istače se jedan franački trgovac Samo, dobro poznat među Slovenima. Ustanak, koji je počeo oko god. 624., razvio se naročito posle propale opsade Carigrada. Obarski pokušaji da ustanak uguše ostadoše bez uspeha. Samo, šta više, organizova jednu vrstu slovenske države, koja je obuhvatala područje od Češke do severne Slovenije. U toj državi on je vladao do 659., uspešno opirući se ne samo Obrima nego i franačkim vladarima. Posle veće borbe koju je god. 631. vodio sa kraljem Dagobertom, Samu se, kao pobediocu, pridružio i Drvan, knez Lužičkih Srba, »knez plemena Srba, koji behu roda slovenskoga« (dux gente Serbiorum, qui ех genere Sclavinorum erant), koji je dotle bio pod franačkom vlašću. (To je najstariji spomen srpskog imena uopšte.) Samo jedino nije uspeo da od Langobarda oslobodi jedan deo alpiskih Slovena. Sem Slovena, protiv Obara se pobuniše i Bugari u Panoniji. Naročito je bio ozbiljan pokret istočnih Bugara, zvanih Unogundura, koji su stanovali od Dnjestra do Azovskoga Mora i dalje na istoku. Njihov vođ Kuvrat ili Kurt, da bi se mogao održati protiv Obara, zatraži i dobi zaštitu Vizantije.

Caru Irakliju nije bilo suđeno da, posle pobede nad Persijaniima, obrati veću pažnju balkanskim pitanjima. U Maloj Aziji mesto Persije javio se jedan novi protivnik, svež, ponesen moćnim verskim oduševljenjem, sa velikim i smelim podvizima. To je pokret proroka Muhameda, tvorca islama, i odličnog pretstavnika poleta arapske rase. Od god. 630., posle njegova triumfalnog ulaska u Meku, Muhamed je postao verski i svetovni gospodar velikog dela Arabije. Njegovi naslednici, šireći islam, vrše u isto vreme i ujedinjavanje arapskih plemena, stvarajući snažnu i novom verom bliže vezanu državnu organizaciju. Stvaranje arapske države išlo je samo na štetu Vizantije, i do sukoba između njih moralo je doći u kratkom roku. Iraklije je osetio značaj Muhamedove pojave i počeo spremati se za obračun sa njegovim naslednicima; ali, umro je pre nego što je mogao da preduzme odlučnije mere. Zauzet tako cele svoje vladavine pitanjima Istoka, on je Balkanskom Poluostrvu, mada toliko važnom po Carevinu, dao u stvari drugostepeni značaj.

Protiv varvarskih gomila, koje su sve dublje ulazile u unutrašnjost zapadnog i istočnog Balkanskog Poluostrva, car nije preduzimao ništa veće; jedno stoga što nije za to imao dovoljno snage, a drugo, verovatno, i stoga što je, posle prvih pustošenja, došao period nešto mirnije ili postepenije kolonizacije. Kad nije više bilo potrebe da se zemlja otima, pošto je ranije stanovništvo podleglo ili se povuklo, i kad se javlja težnja da se izvesno mesto iskoristi i na njemu ostane, onda, prirodno, razarački instinkti slabe i javlja se prohtev ličnog poseda i izvesne stabilizacije. Kolonizacije je bilo i odranije, a sad je, nesprečavana, uzimala sve više maha. Sprečiti je nije ni bilo lako, naročito kad za to nije bilo dovoljno snage na raspoloženju. Mudrost se sastojala u tome: oduzeti joj agresivan karakter i, po mogućnosti, ako ne sasvim zaštititi svoje stanovništvo od neprilika, a ono bar dovesti do izvesnog kompromisa između svojih ljudi i napadača. Verovatno je da su iz Carigrada pravljene i izvesne namerne olakšice naseljavanju Slovena, naročito posle njihova sukoba s Obrima. U Carigradu su sa naklonošću praćene borbe između Slovena i Obara. Ovi drugi bili su bolje organizovani i za Carigrad oduvek opasniji, i stoga su Grci, isto kao Kuvratove Bugare, pomagali sigurno i Slovene u borbi sa njihovim ugnjetačima. To je, uostalom, bilo već u njihovoj državnoj tradiciji da pomažu u borbi jedne varvare protiv drugih. Verovatna su svakako ona predanja, očuvana kod Konstantina Porfirogenita, da je car Iraklije upotrebio Hrvate protiv Obara i dozvolio im da se nastane na području sa kojeg budu potisli ove druge. Tako je verovatno upotrebio i Srbe, ustupivši im područja napuštena ili oteta od Obara. Što su Srbi i Hrvati potpuno potisli Obre sa područja Vizantiske Carevine može se tumačiti jedino tako što je u tom bilo i saradnje vizantiske. Isto tako vredno je istaknuti činjenicu da se posle god. 626. ne spominje nijedan veći obarski pohod preko Save i Dunava; Sloveni, koji su se grupisali ispod tih reka i drugde u unutrašnjosti, čini se da su postali pouzdana brana protiv njih. U Panoniji su, međutim, posle Samove smrti, Obri ponovo ostali gospodari i pobednici.

Za vlade cara Iraklija, do sredine VII veka, sav zapadni deo Balkanskog Poluostrva, od Istre do Duklje, a u unutrašnjosti do zapadne Morave i ušća Vardara, bio je preplavljen slovenskim naseljima, gušćim i ređim. I istočni deo Poluostrva od Dunava do Balkana bio je, isto tako, pun Slovena. U vizantiskim rukama ostao je ipak važni vojnički put sa Dunava u Carigrad, dolinom Morave, sa svima važnijim mestima. U Carigradu kao da isprva nisu bili načisto sa tim šta je dobio Balkan ovom novom kolonizacijom. Mnogo su se varali svi oni, tad i docnije, koji su verovali da će jedna stara i kulturno daleko nadmoćnija rasa lako iziđe nakraj sa kolonijama varvara. Broj Slovena koji su dolazili bio je, mimo običaja tih vremena, veoma veliki; njihova masa onemogućavala je otuđivanje, i ne da nije mnogo gubila od svoga etničkog poseda,nego je vremenom vršila znatne asimilacije tuđih elemenata, slabijih brojem, sa kojima je dolazila u tešnji dodir.