Исповест краљице Леоноре (енглеска народна балада)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Исповест краљице Леоноре
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

Исповест краљице Леоноре

— ЕНГЛЕСКА НАРОДНА БАЛАДА —


Седам дана у пучини јада

Болна ложи Леонора млада;

Умрла би — но да грехе зблажи,

Два монаха из Француске тражи.


Краљ дозивље своју свиту сјајну.

„Чујте — вели — чудновату тајну:

Нека сумња ђаволски ме дражи,

Што туђинце Леонора тражи.


То је чудно; па већ кад је тако,

Њену тајну напипаћу лако:

Као монах у двор ћу се дићи —

И граф-маршал уза ме ће ићи".


И с ужаса, што је душу сламô,

Граф-маршал се узневери само;

Така мисô, кад се слабо нада,

Беше доста, да му кураж свлада!


И непокој да би како скрио,

Главу диже, па прошапта ти'о:

„То је красно, преко мере красно!

Но, чујте ме, док још није касно:


Мене плаши њена света тајна,

Јако плаши, круно моја сјајна!

Зато чујте и у напред знајте,

Реч вам иштем, заклетву ми дајте:


Да не може омрзнути мене

Света тајна исповести њене;

Јер у свету збивају се чуда,

Кô у мору сплетака и Јуда".


„Граф-маршале, не стрепите јако,

Реч вам дајем — и остаје тако.

Ма шта рекла, погинути пре ћу,

Тврду веру погазити нећу!"


И кад вече полагано дође,

Краљ с маршалом Леонори пође;

И њихово увијаше тело

Калуђерско побожно одело.


И к'постељи, у засенку бледом,

Леонори приступише редом.

И рекоше, да су оци седи,

Тешиоци у болу и беди.


„О, ако сте из Француске збиља,

Ја се топим од среће и миља;

Ал' ако је Енглеска вас дала,

Онда ид'те — ја вас нисам звала!"


„Не, госпођо! Преко сињег мора,

Од Француске до овога двора,

Ми божански мољасмо пастира,

Твојој души да пошаље мира!"


„Онда чујте, и молите Бога.

Грех је први: поред мужа свога,

Ком сам клетву пред олтаром дала,

Љубила сам и графа-маршала."


„Грех је велик!" краљ ће рећи на то.

„Бог нек'пошље опроштаја за то!"

„Амин!" маршал полагано збори,

А чело му у пламену гори.


„Грех је други, што ми образ каља,

Спремала сам да отрујем краља;

Но несрећом срећни су што греше,

Те план овај осујећен беше".


„Грех је велик!" краљ ће рећи на'то.

„Бог нек' пошље опроштаја за то!"

„Амин!" маршал полагано збори,

А лице му у пламену гори.


„Трећи грех је, што ми душу пали,

Тај смо отров Розамунди дали

У Вудстоку, кад је с нама била,

Мирно чедо, Розамунда мила".


„Грех је велик!" краљ ће рећи на то.

„Бог нек' пошље опроштаја за то!"

„Амин!" маршал муцајући збори,

А све тело у огњу му гори.


„Свети оци, погледајте само,

На дворишту играју се тамо

Два дерана као јагњад мала:

Онај лепи — то је син маршала.


Онај други — то је сабласт права.

Шта је котô? Већа му је глава!

Па тек уши — управ' према глави;

Једном речи: магарац је прави!


И то чудо, и наказу таку,

У законом родила сам браку —

То је пород у часима брзим,

Ја га мрзим, као жабу мрзим!"


„Ја га волим!" краљ, који је ћут'ô,

Сад се трже и повика љуто.

И краљица, кад осети јаде,

Занесе се, издахну — и паде.


И краљ упре поглед у маршала,

Кад је љуба умирући пала.

„Граф-маршале", још му вели зао,

„Благо вама, што сам клетву дао!"


септембар 1882 год.


Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 139-141.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.