Ispovest kraljice Leonore (engleska narodna balada)

Vojislav Ilić

Ispovest kraljice Leonore Pisac: Vojislav Ilić

Ispovest kraljice Leonore

— ENGLESKA NARODNA BALADA —

Sedam dana u pučini jada

Bolna loži Leonora mlada;

Umrla bi — no da grehe zblaži,

Dva monaha iz Francuske traži.

Kralj dozivlje svoju svitu sjajnu.

„Čujte — veli — čudnovatu tajnu:

Neka sumnja đavolski me draži,

Što tuđince Leonora traži.

To je čudno; pa već kad je tako,

Njenu tajnu napipaću lako:

Kao monah u dvor ću se dići —

I graf-maršal uza me će ići".

I s užasa, što je dušu slamô,

Graf-maršal se uzneveri samo;

Taka misô, kad se slabo nada,

Beše dosta, da mu kuraž svlada!

I nepokoj da bi kako skrio,

Glavu diže, pa prošapta ti'o:

„To je krasno, preko mere krasno!

No, čujte me, dok još nije kasno:

Mene plaši njena sveta tajna,

Jako plaši, kruno moja sjajna!

Zato čujte i u napred znajte,

Reč vam ištem, zakletvu mi dajte:

Da ne može omrznuti mene

Sveta tajna ispovesti njene;

Jer u svetu zbivaju se čuda,

Kô u moru spletaka i Juda".

„Graf-maršale, ne strepite jako,

Reč vam dajem — i ostaje tako.

Ma šta rekla, poginuti pre ću,

Tvrdu veru pogaziti neću!"

I kad veče polagano dođe,

Kralj s maršalom Leonori pođe;

I njihovo uvijaše telo

Kaluđersko pobožno odelo.

I k'postelji, u zasenku bledom,

Leonori pristupiše redom.

I rekoše, da su oci sedi,

Tešioci u bolu i bedi.

„O, ako ste iz Francuske zbilja,

Ja se topim od sreće i milja;

Al' ako je Engleska vas dala,

Onda id'te — ja vas nisam zvala!"

„Ne, gospođo! Preko sinjeg mora,

Od Francuske do ovoga dvora,

Mi božanski moljasmo pastira,

Tvojoj duši da pošalje mira!"

„Onda čujte, i molite Boga.

Greh je prvi: pored muža svoga,

Kom sam kletvu pred oltarom dala,

Ljubila sam i grafa-maršala."

„Greh je velik!" kralj će reći na to.

„Bog nek'pošlje oproštaja za to!"

„Amin!" maršal polagano zbori,

A čelo mu u plamenu gori.

„Greh je drugi, što mi obraz kalja,

Spremala sam da otrujem kralja;

No nesrećom srećni su što greše,

Te plan ovaj osujećen beše".

„Greh je velik!" kralj će reći na'to.

„Bog nek' pošlje oproštaja za to!"

„Amin!" maršal polagano zbori,

A lice mu u plamenu gori.

„Treći greh je, što mi dušu pali,

Taj smo otrov Rozamundi dali

U Vudstoku, kad je s nama bila,

Mirno čedo, Rozamunda mila".

„Greh je velik!" kralj će reći na to.

„Bog nek' pošlje oproštaja za to!"

„Amin!" maršal mucajući zbori,

A sve telo u ognju mu gori.

„Sveti oci, pogledajte samo,

Na dvorištu igraju se tamo

Dva derana kao jagnjad mala:

Onaj lepi — to je sin maršala.

Onaj drugi — to je sablast prava.

Šta je kotô? Veća mu je glava!

Pa tek uši — uprav' prema glavi;

Jednom reči: magarac je pravi!

I to čudo, i nakazu taku,

U zakonom rodila sam braku —

To je porod u časima brzim,

Ja ga mrzim, kao žabu mrzim!"

„Ja ga volim!" kralj, koji je ćut'ô,

Sad se trže i povika ljuto.

I kraljica, kad oseti jade,

Zanese se, izdahnu — i pade.

I kralj upre pogled u maršala,

Kad je ljuba umirući pala.

„Graf-maršale", još mu veli zao,

„Blago vama, što sam kletvu dao!"

septembar 1882 god.

Izvori

• Vojislav Ilić: Sabrana dela, Lirsko pesništvo 1872-1886, Vuk Karadžić, Beograd, strana 139-141.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.