Ispovest kraljice Leonore (engleska narodna balada)
| Ispovest kraljice Leonore Pisac: Vojislav Ilić |
Ispovest kraljice Leonore
— ENGLESKA NARODNA BALADA —
Sedam dana u pučini jada
Bolna loži Leonora mlada;
Umrla bi — no da grehe zblaži,
Dva monaha iz Francuske traži.
Kralj dozivlje svoju svitu sjajnu.
„Čujte — veli — čudnovatu tajnu:
Neka sumnja đavolski me draži,
Što tuđince Leonora traži.
To je čudno; pa već kad je tako,
Njenu tajnu napipaću lako:
Kao monah u dvor ću se dići —
I graf-maršal uza me će ići".
I s užasa, što je dušu slamô,
Graf-maršal se uzneveri samo;
Taka misô, kad se slabo nada,
Beše dosta, da mu kuraž svlada!
I nepokoj da bi kako skrio,
Glavu diže, pa prošapta ti'o:
„To je krasno, preko mere krasno!
No, čujte me, dok još nije kasno:
Mene plaši njena sveta tajna,
Jako plaši, kruno moja sjajna!
Zato čujte i u napred znajte,
Reč vam ištem, zakletvu mi dajte:
Da ne može omrznuti mene
Sveta tajna ispovesti njene;
Jer u svetu zbivaju se čuda,
Kô u moru spletaka i Juda".
„Graf-maršale, ne strepite jako,
Reč vam dajem — i ostaje tako.
Ma šta rekla, poginuti pre ću,
Tvrdu veru pogaziti neću!"
I kad veče polagano dođe,
Kralj s maršalom Leonori pođe;
I njihovo uvijaše telo
Kaluđersko pobožno odelo.
I k'postelji, u zasenku bledom,
Leonori pristupiše redom.
I rekoše, da su oci sedi,
Tešioci u bolu i bedi.
„O, ako ste iz Francuske zbilja,
Ja se topim od sreće i milja;
Al' ako je Engleska vas dala,
Onda id'te — ja vas nisam zvala!"
„Ne, gospođo! Preko sinjeg mora,
Od Francuske do ovoga dvora,
Mi božanski moljasmo pastira,
Tvojoj duši da pošalje mira!"
„Onda čujte, i molite Boga.
Greh je prvi: pored muža svoga,
Kom sam kletvu pred oltarom dala,
Ljubila sam i grafa-maršala."
„Greh je velik!" kralj će reći na to.
„Bog nek'pošlje oproštaja za to!"
„Amin!" maršal polagano zbori,
A čelo mu u plamenu gori.
„Greh je drugi, što mi obraz kalja,
Spremala sam da otrujem kralja;
No nesrećom srećni su što greše,
Te plan ovaj osujećen beše".
„Greh je velik!" kralj će reći na'to.
„Bog nek' pošlje oproštaja za to!"
„Amin!" maršal polagano zbori,
A lice mu u plamenu gori.
„Treći greh je, što mi dušu pali,
Taj smo otrov Rozamundi dali
U Vudstoku, kad je s nama bila,
Mirno čedo, Rozamunda mila".
„Greh je velik!" kralj će reći na to.
„Bog nek' pošlje oproštaja za to!"
„Amin!" maršal mucajući zbori,
A sve telo u ognju mu gori.
„Sveti oci, pogledajte samo,
Na dvorištu igraju se tamo
Dva derana kao jagnjad mala:
Onaj lepi — to je sin maršala.
Onaj drugi — to je sablast prava.
Šta je kotô? Veća mu je glava!
Pa tek uši — uprav' prema glavi;
Jednom reči: magarac je pravi!
I to čudo, i nakazu taku,
U zakonom rodila sam braku —
To je porod u časima brzim,
Ja ga mrzim, kao žabu mrzim!"
„Ja ga volim!" kralj, koji je ćut'ô,
Sad se trže i povika ljuto.
I kraljica, kad oseti jade,
Zanese se, izdahnu — i pade.
I kralj upre pogled u maršala,
Kad je ljuba umirući pala.
„Graf-maršale", još mu veli zao,
„Blago vama, što sam kletvu dao!"
septembar 1882 god.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Sabrana dela, Lirsko pesništvo 1872-1886, Vuk Karadžić, Beograd, strana 139-141.
|