Има мајка једна мила сина

Има мајка једна мила сина,
Једна сина то младо Марјанче.
Изишло је оно на игриште,
На игриште, море, у дечиште.
Свако дете са братом се хвали,
Ко са братом, ко са милом сејом;
Оно нема чиме да се хвали,
Ни са братом, ни са милом сејом.
Па се врати натраг натрагове,
Натрагове у своје дворове:
Кад га виде она стара мајка,
Запита га остарела мајка:
„Куд си био мој сине Марјане?“
Ал' говори то младо Марјанче:
„О, чујеш ме остарела мајко!
Ја сам био мајко на игриште
На игриште мајко, у дечиште;
Свако дете са братом се хвали,
Ко са братом, ко са милом сејом,
А ја немам чиме да се хвалим,
Ни са братом ни са милом сејом.“
Тад говори остарела мајка:
„Ћути, ћути, мој сине Марјане!
Ти си им'о једна мила брата,
Мила брата — рођена Мијата,
И њега су хајдуци одвели;
Ти си им'о једну милу сеју,
Милу сеју Милицу сестрицу,
И њу су ти Турци заробили.“
Кад то дочу то младо Марјанче:
„Чујеш мене остарела мајко!
Умеси ми до два до три хлеба
Што ми ваља путем да путујем
Д' идем, мале, брата да потражим
Јели брата је ли милу сеју.“
Кад дочу oстaрeла мајка,
Тада рече свом сину Марјану:
„Остави се мој сине Марјане,
Остави се, то је давно било!
Ти не можеш брата да пронађеш,
Нити можеш милу сеју наћи.“
Он ми неће мајку да послуша,
Већ он иде јунак унапредак,
Унапредак без белога хлеба;
Па ми викну лепо да попева,
Како пева, лепше од девојке,
Дочуше га хајдуци из горе,
Вратише се натраг натрагове
Па говоре Мијат харамбаши:
„Ој, чујеш не Мијат харамбашо!
Још попева незнана делија,
Још попева лепше од девојке.“
Кад то дочу Мијат харамбаша:
„Чујете л' ме два лака јунака,
Ви идите на царске друмове,
Ухватите незнану делију,
Ни га бите, ни врло мучите,
Већ га здраво мени доведите.“
Послушаше два лака јунака,
Послушаше Мијат харамбашу;
Па одоше на царске друмове,
И видеше незнану делију,
Ни га били, ни врло мучили;
Не дава се незнана делија,
Не дава се ни с' очи погледат',
А камо ли рукама ухватит'.
Вратишe сe два лака јунака
Вратише се натраг натрагове
Па говоре Мијат харамбаши:
„Ој, чујеш не, Мијат харамбашо!
Не дава се незнана делија,
Не дава се ни с' очи погледат',
А камо ли рукама ухватит'.“
Кад то дочу Мијат харамбаша,
Он пoскочи на ноге лагане,
Па дохвати своју шарку пушку,
Па ми пође путем да путује,
Да ухвати незнану делију;
Па отиде у тесне клисуре,
Затекао је незнану делију,
Па ми баци ону шарку пушку
Марјан паде а Мијат допаде
љуто га је јунак погодио
Међу пуца, где му срце куца
Мртва глава — језик проговара.
Па говори Мијат харамбаша:
„Ој, Бога ти, незнана делијо!
Да л' имаде гдегод каква рода?“
Ал' говори незнана делија:
„Имао сам једна мила брата
Мила брата — рођена Мијата:
И њега су хајдуци одвели.
И им'о сам једну милу сеју
Милу сеју Милицу сестрицу.“
„Да их видиш да ли би их позно?“
„Да их видим могао бих их познат
Па сам пошао да њих и потражим:
Јели брата, је ли милу сеју.“
Кад дочу Мијат харамбаша,
Загледа се у младо Марјанче,
Па познаде свог рођеног брата —
Руке шире у лице се љубе,
Он извади мача ицагрије,
Па убоде оно клето срце,
Па подвикну танко гласовито:
„Лежи брате, зајдно да лежимо,
Да хранимо вране и гавране!“^[1]

Референце

1. Све песме са оваквим и сличним напевима (мелодијама) које се приближују народном јуначком певању уз гусле, познате су у овом крају под именом: „попевачке песме“, за разлику од других. Певају се обично о славама.

Извор

Станковић, Ж. 1951. Народне песме у Крајини. Музиколошки институт САНУ: Београд., бр. 94., стр. 70-72.