Ima majka jedna mila sina

Ima majka jedna mila sina,
Jedna sina to mlado Marjanče.
Izišlo je ono na igrište,
Na igrište, more, u dečište.
Svako dete sa bratom se hvali,
Ko sa bratom, ko sa milom sejom;
Ono nema čime da se hvali,
Ni sa bratom, ni sa milom sejom.
Pa se vrati natrag natragove,
Natragove u svoje dvorove:
Kad ga vide ona stara majka,
Zapita ga ostarela majka:
„Kud si bio moj sine Marjane?“
Al' govori to mlado Marjanče:
„O, čuješ me ostarela majko!
Ja sam bio majko na igrište
Na igrište majko, u dečište;
Svako dete sa bratom se hvali,
Ko sa bratom, ko sa milom sejom,
A ja nemam čime da se hvalim,
Ni sa bratom ni sa milom sejom.“
Tad govori ostarela majka:
„Ćuti, ćuti, moj sine Marjane!
Ti si im'o jedna mila brata,
Mila brata — rođena Mijata,
I njega su hajduci odveli;
Ti si im'o jednu milu seju,
Milu seju Milicu sestricu,
I nju su ti Turci zarobili.“
Kad to doču to mlado Marjanče:
„Čuješ mene ostarela majko!
Umesi mi do dva do tri hleba
Što mi valja putem da putujem
D' idem, male, brata da potražim
Jeli brata je li milu seju.“
Kad doču ostarela majka,
Tada reče svom sinu Marjanu:
„Ostavi se moj sine Marjane,
Ostavi se, to je davno bilo!
Ti ne možeš brata da pronađeš,
Niti možeš milu seju naći.“
On mi neće majku da posluša,
Već on ide junak unapredak,
Unapredak bez beloga hleba;
Pa mi viknu lepo da popeva,
Kako peva, lepše od devojke,
Dočuše ga hajduci iz gore,
Vratiše se natrag natragove
Pa govore Mijat harambaši:
„Oj, čuješ ne Mijat harambašo!
Još popeva neznana delija,
Još popeva lepše od devojke.“
Kad to doču Mijat harambaša:
„Čujete l' me dva laka junaka,
Vi idite na carske drumove,
Uhvatite neznanu deliju,
Ni ga bite, ni vrlo mučite,
Već ga zdravo meni dovedite.“
Poslušaše dva laka junaka,
Poslušaše Mijat harambašu;
Pa odoše na carske drumove,
I videše neznanu deliju,
Ni ga bili, ni vrlo mučili;
Ne dava se neznana delija,
Ne dava se ni s' oči pogledat',
A kamo li rukama uhvatit'.
Vratiše se dva laka junaka
Vratiše se natrag natragove
Pa govore Mijat harambaši:
„Oj, čuješ ne, Mijat harambašo!
Ne dava se neznana delija,
Ne dava se ni s' oči pogledat',
A kamo li rukama uhvatit'.“
Kad to doču Mijat harambaša,
On poskoči na noge lagane,
Pa dohvati svoju šarku pušku,
Pa mi pođe putem da putuje,
Da uhvati neznanu deliju;
Pa otide u tesne klisure,
Zatekao je neznanu deliju,
Pa mi baci onu šarku pušku
Marjan pade a Mijat dopade
ljuto ga je junak pogodio
Među puca, gde mu srce kuca
Mrtva glava — jezik progovara.
Pa govori Mijat harambaša:
„Oj, Boga ti, neznana delijo!
Da l' imade gdegod kakva roda?“
Al' govori neznana delija:
„Imao sam jedna mila brata
Mila brata — rođena Mijata:
I njega su hajduci odveli.
I im'o sam jednu milu seju
Milu seju Milicu sestricu.“
„Da ih vidiš da li bi ih pozno?“
„Da ih vidim mogao bih ih poznat
Pa sam pošao da njih i potražim:
Jeli brata, je li milu seju.“
Kad doču Mijat harambaša,
Zagleda se u mlado Marjanče,
Pa poznade svog rođenog brata —
Ruke šire u lice se ljube,
On izvadi mača icagrije,
Pa ubode ono kleto srce,
Pa podviknu tanko glasovito:
„Leži brate, zajdno da ležimo,
Da hranimo vrane i gavrane!“^[1]

Reference

1. Sve pesme sa ovakvim i sličnim napevima (melodijama) koje se približuju narodnom junačkom pevanju uz gusle, poznate su u ovom kraju pod imenom: „popevačke pesme“, za razliku od drugih. Pevaju se obično o slavama.

Izvor

Stanković, Ž. 1951. Narodne pesme u Krajini. Muzikološki institut SANU: Beograd., br. 94., str. 70-72.