Илија избавља очеву челенку

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Илија избавља очеву челенку

0001 Вино пила три млада сердара,
0002 Три сердара, тријест харамбаша:
0003 Прво сердар Јанковић Стојане,
0004 Друго сердар Мандушићу Вуче,
0005 Треће сердар Смиљанић Илија.
0006 На свакоме од’јело и крило,
0007 На Илији крило и челенка.
0008 Говори му Јанковић Стројане:
0009 „Побратиме, Смиљанић Илија!
0010 Нас је овдје три сердара млада,
0011 Три сердара, тријест харамбаша,
0012 На свакоме од’јело и крило,
0013 А на теби крило и челенка.
0014 То ти није од бабе остало,
0015 Него си се скоро оженио
0016 Л’јепим златом, Јурком удовицом
0017 Она ти је челенку дон’јела,
0018 Јер је прво за јунаком била.
0019 Или не знаш, илити не хајеш,
0020 Да је теби бабо погинуо
0021 На Ракитну пољу широкоме,
0022 На кому је триста раскрсница,
0023 Погуби га Али-капетане
0024 Од Мостара бијелога града,
0025 Однесе му крило и челенку.”
0026 Кад то чуо Смиљанић Илија,
0027 У образу одмах побл’једио,
0028 Од земљице на ноге скочио,
0029 Па је своме побри говорио:
0030 „Је л’ истина, драги побратиме?”
0031 Њему вели Јанковић Стојане:
0032 „Како јесте, тако да не било!
0033 Ако ли ми, побро, не вирујеш,
0034 Упитајдер своју стару мајку,
0035 Она ће ти пов’једати право.”
0036 Кад Илија ричи разумио,
0037 Одмах оде својој билој кули,
0038 Па дозивље своју стару мајку:
0039 „Ој старице, стара мајко моја,
0040 Је л’ истина, што ми људи кажу:
0041 Да је мени бабо погинуо
0042 На Ракитном пољу широкоме,
0043 На ком има триста раскрсница,
0044 И да га је Алил погубио
0045 Од Мостара, од бијела града
0046 И однио крило и челенку?”
0047 Плачућ мајка њему одговара:
0048 „Истина је, мој рођени сине.”
0049 Кад то чуо Смиљанић Илија,
0050 Дохвати се дивит и хартије,
0051 Па написа листак књиге биле
0052 И шаље је ка Мостару граду
0053 А на руке Алил-капетана:
0054 „Поздрављам те, Алил-капетане!
0055 Давно си ми баба погубио
0056 На Ракитну, пољу широкоме,
0057 Однио му крило и челенку.
0058 Сад те зовем на мејдан јуначки
0059 Баш на исто од Ракитна поље.
0060 Отпиши ми, кад ћеш тамо доћи,
0061 Чекат ћу те на Ракитну пољу,
0062 Али носи крило и челенку!”
0063 Па дозивље момка књигоношу
0064 И по њему књигу отправио.
0065 Кад је момче у Мостару било,
0066 Али Але дома не бијаше,
0067 Нег његова була и кадуна,
0068 Којено су њему говориле:
0069 „Пије Але у механи вино,
0070 Наћи ћеш га с агам’ и спахијам’.”
0071 Оде момче ка механи билој,
0072 Он се Турцим’ до земљице свија,
0073 Из нидара књигу извадио
0074 И Турцима књигу додавао.
0075 Иде књига од руке до руке,
0076 Докле дође до Алине руке.
0077 Књигу штије Алил-капетане,
0078 Књигу штије, грозне сузе лије.
0079 Гледале га аге и спахије:
0080 „Што је, Але, наше свитло перје?
0081 Откле књига, да је Бог убије,
0082 Врло ти је јадном жаловита?”
0083 Алил њима право повидио:
0084 „Чујете ли, аге и спахије!
0085 Ево књига од равна Котара,
0086 Од јунака Смиљанић сердара.
0087 Давно сам му баба погубио
0088 На Ракитну, пољу широкоме.
0089 А сад, кад је дите понарасло,
0090 Тражи дите да освети баба.
0091 Сад, када сам јунак остарио,
0092 Ја му не смим на мејдан изићи.”
0093 Кад то чули од Мостара Турци:
0094 „Што је, Але, наше свитло перје?
0095 Ти срамотиш сву земљу цареву
0096 И нашега цара честитога,
0097 Не смиш Влаху на мејдан изићи.”
0098 Похвалише Мостарани Турци,
0099 Похвалише, уздигоше Алу.
0100 То се Али ино не могаше,
0101 Већ прихвати дивит и хартију,
0102 Па написа листак књиге биле:
0103 „Да си здраво, Смиљанић Илија!
0104 Да си здраво на Ракитну пољу
0105 У суботу или у недиљу;
0106 Која прва нами сванут буде.”
0107 Па додаје књигу књигоноши,
0108 Који оде у Котаре равне.
0109 Кад субота осванула била,
0110 Липо Алу Турци опремили,
0111 На ђогина добра поставили,
0112 Носи Але крило и челенку,
0113 И прате га хиљаду Турака.
0114 Кад падоше на Ракитно поље,
0115 Ту попеше биле чадорове,
0116 Чекајући Турци Котаране.
0117 Чекали су сву цилу суботу
0118 И чекали недиљу до подне:
0119 Не бијаше јоштер Котарана,
0120 Када ли је по подневу било,
0121 Говорио Махмут барјактаре:
0122 „Смиљанић се, браћо, поплашио,
0123 Не ће доћи на мејдан јуначки!”
0124 Сви се Турци за њим поведоше,
0125 Дижу они биле чадорове,
0126 Да одлазе к билому Мостару,
0127 Ето т’ јека гором и планином,
0128 А ништо се кроз горицу сјаше,
0129 Кад ето ти Јанковић Стојана,
0130 А за Јанком Мандушићу Вуче,
0131 А за Вуком Смиљанић Илија,
0132 За Илијом тријест харамбаша,
0133 Сваки води по тридесет друга.
0134 Виче Турцим’ Јанковић Стојане:
0135 „Станте, Турци, почекајте мало,
0136 Јоштер Власи на року не лажу.”
0137 Тад се Турцим’ ино не могаше,
0138 Већ Алију свога оправише,
0139 На ђогина добра поставише
0140 А прам њему Смиљанић Илија.
0141 Подвикује Смиљанић Илија
0142 „Завод’ коња, Али-капетане!
0143 Десном си ми баба погубио,
0144 Сад ћу мога осветит бабајка.”
0145 Ал му вели Али-капетане:
0146 „Завод’ коња, Смиљанић сердаре!
0147 Завод’ која, задорица твоја.”
0148 Илији се ино не могаше,
0149 Већ Илија коња заводио.
0150 Алија га лоше погађао.
0151 У Илије коњиц од мејдана,
0152 Клече коњиц на траву зелену,
0153 Прико њега копље прелетило,
0154 У пољану црну ударило.
0155 Прихвати га Смиљанић Илија,
0156 Па га ломи на двоје на троје,
0157 И баца га на зелену траву.
0158 А кад види Али-капетане
0159 Припаде се, родила га мајка!
0160 Натраг свога коња обрнуо,
0161 Да ће бижат ка Мостару граду.
0162 За њим трчи Смиљанић сердаре,
0163 Гди га стиже, ту му главу диже,
0164 Пак с Турчина садира одило:
0165 Однесе му крило и челенку
0166 А добра му коња ухватио.
0167 Тад се скочи Јанковић Стојане,
0168 Па завика иза свега гласа:
0169 „Почекајте, Турци витезови!
0170 Још се није мејдан довршио.
0171 Сваки дај нам стотину цекина,
0172 Јер свакога на мејдан позивље
0173 Сваки од нас по једнога од вас!”
0174 Згледао се Турчин на Турчина;
0175 На ино се њима не могаше,
0176 Већ повади сваки кесетину,
0177 Сваки броји стотину цекина.
0178 Кад Котарци благо покупили,
0179 Стаде Јанко па се подругује:
0180 „Боже мили, на свему ти хвала,
0181 Гди ћемо се понапити вина
0182 А за турске гроше и дукате!
0183 Па одоше Турци ка Мостару,
0184 Ни кисели, ни весели, побро,
0185 Јер им нема Али-капетана.
0186 Иду Власи доли на Котаре,
0187 Пивајући, коње играјући,
0188 Уз Котаре пушке пуцајући.



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/6. Junačke pjesme (historijske, krajiške i uskočke pjesme), knjiga deveta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, 1940.