Из „Бечких елегија“

Извор: Викизворник
Из „Бечких елегија“
Писац: Јован Суботић


Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:

IV
ГРИНЦИНГ
Даше ми само два проводат девојчета млада:
Ил’ је ту срећа већа, или је мука тежа!
Влас се таласа једној к’о златне повесмо свиле,
У друге гори око, сунца електарска зрак!
Рек’о б’ да гледиш два тек развита пупољка,
Ружице беле један, румене руже други.
Има људи којим’ у души ружа је бела;
За румену ћу ти ја сваки пут душу дати.
Том је душа и срце с плавом сиграт се косом;
Мени је годет и сласт гледат у црно око.
Обе хитре к’о срне, а као ласица лаке,
Чикови нису тако извит се руци вешти.
Сад к’о пчелице лете од једног цветића к другом;
Сад к’о на крили птице с дола одлећу на брег.
Сад се скрију у луг и беру јагоде росне:
Сваки им прати корак шала, несташлук и смех.
Није баш свагда добро ни добра сувише имат;
Сваки не подноси сат више од четир’ ока.
Кад се ударе сунце и месец, једно помрча:
Стане л’ земља међ њих, једно с’ увија у мрак;
Два девојчета млада једном су беда јунаку
Кад кроз гору и луг саме их проводи пут.
А кад јошт два срца нејављена жеља привлачи,
Онда су треће очи отров за добру вољу.
Док су Адам и Ева по рају ходали сами,
Рај им био је рај, нису ни знали за зло.
А кад трећи дође у друштво и међ њих стаде,
Неста у рају раја, стиже их огњени мач.
Згодније б’ било и мени са самом шетат се црнком,
Гледат у црно око, држати белу руку;
Али нити је ноћ баш свака у години црна,
Нити је баш сваки дан васцео јасан и чист.
Човек је ту да трпи, и мање трпи ко трпи:
Пола теготе под власт човека подложи Бог.
Ако т’ ружу не даду мирисат, оком уживај;
Ако говорит не смеш, мисли што с’ мислити сме.
Што желиш, држ’ да ће т’ тек даљна зора донети;
Знај да час ти сваки може и лепше што дат. —
Кад на раскршће једно стигнемо, к мени с’ окрену,
И сад не знам ти која мудру искаже ми реч:
„Сад ћемо једна на десно, а друга отрчат на лево,
Да видимо куд ће ваша се кренут нога.”
А, тако л’ је, мале мајсторице? Туд ли шибате?
Стари се не хвата миш том мишоловком, децо!
Добро! Трчите кад имате и вољу и ноге.
Младе ноге могу млада куд зовне памет.
Ја ћу да седнем ту и чекам докле не дође
Амо по мене која, па ма и омрк’о ту.
Рекнем, седнем. Оне несташно прхну куд која.
Боже! Да л’ ће се сад неука издати груд?
С плавом она косом отрчи брзо к’о вила
И за тили је час око изгуби за жбун.
С црним оком она потрчи, па се окрене.
О, не вараш се, срце, ако с’ и вара око!
Као земља за сунцем и као јагње за мајком,
Нога моја би тако жељно за тобом ишла.
Ал’ ко хоће до веће да дође сласти, тај мора
Готов бит и пелен горки загристи каткад.
Јошт потрчи мало, па стане, и врати се натраг.
О, зар може и ход слатко говорит тако?
Хоће л’ -неће л’ иде; на страну очице гледе;
Цена је права у том што се без воље хоће.
О, ти неуко срце, о срце драже од злата,
Крај тебе цену губи најлепши алем камен.
Развиј, дични попуљче, красоту и рајску милину,
Проспи небесни мирис, излиј сунчану светлост!
Топла тебе недра очекују, чисто седиште,
Да те од сваке собом заклоне беде и зла.
Ту ће се твом сваком удару гласи одзиват,
Као кад златно перо златне се косне жице.
Небесна луча нек’ ти чисте боје разгара,
Нек ти рајском росом сокови бује бистри;
Анђео љубови нек’ распири т’ огањ живота,
А земаљска тебе рука се коснут не сме.
Сад под руку узмем то красно дете, и кући
Дођемо мајци, ал’ већ плава другарица ту!

1856.

V
ДОРИБАХ
Беч је пун сваке красоте и сваке милине,
И сам мора Париз капу пред њиме скинут,
Али крвна има два душмана, ветар и кишу,
Ти су му сели за врат, па му не даду дахнут.
Престане л’ певат ветар, то почне плакати киша:
Еол и Плувије ту кнезују редом навек.
Ваљда су овог лета на Олимпу ренови љути
Кад о ручку скоро Плувије плаче свак’ дан.
Бечлије иду радо на села у зелену гору:
Цела се кућа дигне, газде, и слуге, и мопсл.
Младо пржено пиле и мартско из Лизинга пиво,
И к том млади Штраус: то је за Бечлије сласт.
Ал’ тек што замириши прекрасно носу пиленце,
Тек што прва ока отвори к пиву вољу,
И тек што преко жице превуче цичуће Штраус
Гудало шимширово: удари, ето, киша.
Бежи под кров куд које, свилене скидај шешире,
Нове штифлетне изуј, сукњу на главу савиј,
Па хајд’ госпа боса, а газда упрти децу,
Мопслу наметни амрел: цеди с’, пресвлачи, и псуј!
Али нема зле среће да среће нема у себи,
Стог’ се и зове срећа, мада је худа и зла:
Колико лепих ножица, и каквих једрих листића
Жељно ту око види — зналцу и туга и сласт! —,
Што би без тог насвагда у незаслуженој тами
Остале, судби вечни прекор, и жалост и срам!

1856.

VI
ХЕКСАМЕТЕР
Дивни хексаметру, дико Хомерова, римска челенко!
Дирнуо сам ти у част, али се љуто кајем.
Сад ти клањам се до земље, признајем ти дивну красоту,
И пред светом, ево, скидам ти, бане, капу.
Истина, воље своје си, и по свом ћефу корачаш,
Сад си дужи, а сад с’ шаке се јављаш краћи;
Сад размахнеш ногом к’о родски т’ побратим колос,
Сад уситниш опет као на леду гуска,
Ал’ ти све то ништа не смета; баш стога и можеш
Свакоме чувству дати боју и силу своју.
И како те пазим, и какву веру у теби
Имам, из тог видиш шта ти предајем, и где.
Овде, у Бечу, где толико има стихова
Колико Фрушка има птичјих песама гора,
Све, и дуже и краће, и наше одбијам и туђе,
И тек само теби отворам врата своја.
Пак што ми баш из срца иде и у срце смера,
Дајем га теби, да га чуваш и носиш у свет;
И што сачувано видит желим и унуку дати,
Дајем га теби, да га унуку моме предаш,
Теби и твом равно изврсном пентаметру брату;
Што понесете вас два, до неба то се диже.

1857.

XV
БАДЕН
Бело к’о зора, и свеже к’о зора, и нежно к’о зора
Пође у Баден јутрос младо девојче са мном.
Кад је погледиш, кап од бистре росице видиш,
Саму т’ чистоту око, саму милину пије.
Разговор пут нам скрати, и сам сам чудио с’ себи
Откуд ми речи сила, мисли множина откуд.
Струје речи к’о река, а мисли с’ роје к’о пчеле.
Сину сад, прсну затим, огањ и тресак носе.
Ништа т’ не може тако присвојит брзо,
Не може ништ’ му тако улити вољу твоју
Као повољан говор и новост угодна мисли:
Разговор често један цео пресуди живот.
Она слуша и гледи, а како слуша и гледи,
Љубов са целе сија, љубов незнана себи.
Није могуће гледат да т’ љубов ломи девојче,
Па да т’ руку сила к њој не понесе моћна.
Руку и ја пружим, и витког стаса коснем се,
Ал’ на зло ти моје послуша рука памет.
Гледну ме мрко, па скочи к’о срна, и утече к друштву,
Ама бар један поглед да ми бежећи даде.
Но при ручку се срећно некако до ње дотурам,
И прекинуту жицу наставим лепо опет.
Пуно срце никад не тражи речи, ове се
Реком лију, кад груд чувства одгати своја.
Тако и мени срце уснама улије живот,
Нико не може други доћи до речи лако.
Све ми шала слана, и лак несташлук весели,
Ал’ на зло ти моје послуша усна срце.
Што ми је живља шала, и што су веселији други,
То све лице у ње гушћи увија облак.
Ништа не хтеде рећи, и ништа учинити млада,
Разма да мене боли, разма упркос мени.
Веза киту од цвећа и даде, намењену мени,
На очи моје другој, само да мене пече.
И кад ова цвеће у шали мени уступи,
Цвеће од мене узме, искида, изгази све.
Нећу, баш никад нећу ниједно гледат девојче,
Све су једнаке, сунце у марту све су;
Нећу ни ово моје да видим, нећу да чујем
Ни да живи; знаће, кад ме не буде, ко сам.
Сад ми се мирис и светлост по соби проспе,
Пјесне укаже се лик, чудесно мио и леп.
Тихо се осмехне, и гласом почне умилним,
Нема на свету песме слађе од гласа тога:
Немој да ти туга залуду раздире срце;
Рану коју ти даде стрела, донеће јој лек.
Чудо, ал’ истина; младо не да се љубови срце:
Прва љубов увек мора да скрха младост.
Али и нема ништа ни слађе ни милије него
Гледати како младост љубови к себи не да.
Што се јаче баца, со тим ће брже да падне,
Снагом сама својом служи противнику свом.
Ал и што више губи, то више кроз то добија,
Љубови победа њој свака слава је нова.
И кад прекине борбу, и себе савладану призна,
Онда с’ у пуној слави победе сама блиста.

1857.

XVII
ЛАКСЕМБУРГ
Никад нећу се више зарицат да нећу што могу,
Покај’о сам се увек кад сам учинио то!
Кћер ми даде мати да је по лугу проведем;
Из тог види се да свет вере у мене има.
Лаксембург је башта прекрасна, и нема јој пара:
Свако милином место засипа очи новом.
Трава мека к’о свила, а лузи тамни к’о поноћ:
Која не трпи ока, тајна долеће тамо.
Дрва ко гора, девојче к’о јагње, а ја ти баш ноћ пре
Снивах о слатком чеду да ми с’ пољубит даде.
Одмах сетим се мог сна, и у недри ми срце
Штрецне, и сва ми умах крв у жилама стане.
Ал’ ми у исто доба и мајке вера и кћери
Света чистота вољу несташну тесно сапну.
Неће усна моја са лица т’ росу сатрести,
Сам у себи рекнем. Мајке је вера света! —
Никад се ваљда није у таквој Лаксембург слави
Блистао. Никад она тако не бјаше мила.
Никад није моја том снагом буктила жеља.
Никад не бјаше тако лишена воље она.
Кад погледи око у око, срце топи се;
Око врата сместа пали би једно другом.
Кад ли рука руку додирне, све стреса се тело,
Свака задршће жила, ноге с’ одсеку таки.
Стегло с’ грло, па не мо’ш за живу главу говорит,
А у тишини жеља само све већма бубри.
Гору усне набрекле, и чисто дахћу за уст’ма,
К’о усијана земља штоно за росом пуца...
То ти је зарицање донело; себи захвал’ се
Што и себе и то слатко девојче мучиш.
Шта би било да росни ту суху ватру угаси
Пољубац? Само живљом цвет би засин’о бојом.
Твоје сад је; твоје ће да буде: ком да га чуваш?
Сам без разлога сласт ту сад укидаш себи!
...Кад сам рекао, што ћу! Ма саме стало ме главе,
Српска ни данас вера неће код мене слагат.
Ал’ се нећу више зарицат да нећу што могу,
Кајао сам се увек, па се и данас кајем.

1857.

XVIII
ПРАТЕР
Хајд’ у Пратер, у крило зелене природе, тамо
Влада лепота и мир, струји ведрина и хлад.
Ту ће с’ тиха у бурну уселит душу ведрина,
Ту ће уморно срце мекано наћи недро.
Ал’ ко у поље неће да трави име разбира,
Ко л’ на асталу памет дома не оставља млад,
Нек не иде у Пратер да врелу душу расхлади,
Јербо ће тамо на труд искра да падне нова.
Онде с’ пружају дивни од грдних редови дрва,
А у сенки њиној красна девојка иде.
Само хода, и чита, и каткад заклопи књигу,
Стане, за се гледне, неког изгледа, видиш.
Мало даље лежи чистина ограђена шумом,
Трава — кадифа мека, шума — непровидан зид.
Туд се шетају двоје, са момком само девојче,
Младе усне зове само на пос’о место.
Даље идеш, у лугу кроз грање бели се нешто;
Несташно ту се момче с младом девојком сигра.
Сигра кивна на недра, а копче недру неверне,
Победу руке мушке каже згужвана чипка.
Нема ту мира за крв, ни благе за главу ведрине
Кад те од куће тера бљутка самоћа у луг.
Ил’ не носи очи, ил’ води са собом чедо,
Сам, са очима, млад, не ид’ у Пратер по мир.

1857.

Извор[уреди]

  • Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 258-267


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 19, пре 2005 година.