Iz „Bečkih elegija“
| Iz „Bečkih elegija“ Pisac: Jovan Subotić |
IV
GRINCING
Daše mi samo dva provodat devojčeta mlada:
Il’ je tu sreća veća, ili je muka teža!
Vlas se talasa jednoj k’o zlatne povesmo svile,
U druge gori oko, sunca elektarska zrak!
Rek’o b’ da glediš dva tek razvita pupoljka,
Ružice bele jedan, rumene ruže drugi.
Ima ljudi kojim’ u duši ruža je bela;
Za rumenu ću ti ja svaki put dušu dati.
Tom je duša i srce s plavom sigrat se kosom;
Meni je godet i slast gledat u crno oko.
Obe hitre k’o srne, a kao lasica lake,
Čikovi nisu tako izvit se ruci vešti.
Sad k’o pčelice lete od jednog cvetića k drugom;
Sad k’o na krili ptice s dola odleću na breg.
Sad se skriju u lug i beru jagode rosne:
Svaki im prati korak šala, nestašluk i smeh.
Nije baš svagda dobro ni dobra suviše imat;
Svaki ne podnosi sat više od četir’ oka.
Kad se udare sunce i mesec, jedno pomrča:
Stane l’ zemlja međ njih, jedno s’ uvija u mrak;
Dva devojčeta mlada jednom su beda junaku
Kad kroz goru i lug same ih provodi put.
A kad jošt dva srca nejavljena želja privlači,
Onda su treće oči otrov za dobru volju.
Dok su Adam i Eva po raju hodali sami,
Raj im bio je raj, nisu ni znali za zlo.
A kad treći dođe u društvo i međ njih stade,
Nesta u raju raja, stiže ih ognjeni mač.
Zgodnije b’ bilo i meni sa samom šetat se crnkom,
Gledat u crno oko, držati belu ruku;
Ali niti je noć baš svaka u godini crna,
Niti je baš svaki dan vasceo jasan i čist.
Čovek je tu da trpi, i manje trpi ko trpi:
Pola tegote pod vlast čoveka podloži Bog.
Ako t’ ružu ne dadu mirisat, okom uživaj;
Ako govorit ne smeš, misli što s’ misliti sme.
Što želiš, drž’ da će t’ tek daljna zora doneti;
Znaj da čas ti svaki može i lepše što dat. —
Kad na raskršće jedno stignemo, k meni s’ okrenu,
I sad ne znam ti koja mudru iskaže mi reč:
„Sad ćemo jedna na desno, a druga otrčat na levo,
Da vidimo kud će vaša se krenut noga.”
A, tako l’ je, male majstorice? Tud li šibate?
Stari se ne hvata miš tom mišolovkom, deco!
Dobro! Trčite kad imate i volju i noge.
Mlade noge mogu mlada kud zovne pamet.
Ja ću da sednem tu i čekam dokle ne dođe
Amo po mene koja, pa ma i omrk’o tu.
Reknem, sednem. One nestašno prhnu kud koja.
Bože! Da l’ će se sad neuka izdati grud?
S plavom ona kosom otrči brzo k’o vila
I za tili je čas oko izgubi za žbun.
S crnim okom ona potrči, pa se okrene.
O, ne varaš se, srce, ako s’ i vara oko!
Kao zemlja za suncem i kao jagnje za majkom,
Noga moja bi tako željno za tobom išla.
Al’ ko hoće do veće da dođe slasti, taj mora
Gotov bit i pelen gorki zagristi katkad.
Jošt potrči malo, pa stane, i vrati se natrag.
O, zar može i hod slatko govorit tako?
Hoće l’ -neće l’ ide; na stranu očice glede;
Cena je prava u tom što se bez volje hoće.
O, ti neuko srce, o srce draže od zlata,
Kraj tebe cenu gubi najlepši alem kamen.
Razvij, dični populjče, krasotu i rajsku milinu,
Prospi nebesni miris, izlij sunčanu svetlost!
Topla tebe nedra očekuju, čisto sedište,
Da te od svake sobom zaklone bede i zla.
Tu će se tvom svakom udaru glasi odzivat,
Kao kad zlatno pero zlatne se kosne žice.
Nebesna luča nek’ ti čiste boje razgara,
Nek ti rajskom rosom sokovi buje bistri;
Anđeo ljubovi nek’ raspiri t’ oganj života,
A zemaljska tebe ruka se kosnut ne sme.
Sad pod ruku uzmem to krasno dete, i kući
Dođemo majci, al’ već plava drugarica tu!
1856.
V
DORIBAH
Beč je pun svake krasote i svake miline,
I sam mora Pariz kapu pred njime skinut,
Ali krvna ima dva dušmana, vetar i kišu,
Ti su mu seli za vrat, pa mu ne dadu dahnut.
Prestane l’ pevat vetar, to počne plakati kiša:
Eol i Pluvije tu knezuju redom navek.
Valjda su ovog leta na Olimpu renovi ljuti
Kad o ručku skoro Pluvije plače svak’ dan.
Bečlije idu rado na sela u zelenu goru:
Cela se kuća digne, gazde, i sluge, i mopsl.
Mlado prženo pile i martsko iz Lizinga pivo,
I k tom mladi Štraus: to je za Bečlije slast.
Al’ tek što zamiriši prekrasno nosu pilence,
Tek što prva oka otvori k pivu volju,
I tek što preko žice prevuče cičuće Štraus
Gudalo šimširovo: udari, eto, kiša.
Beži pod krov kud koje, svilene skidaj šešire,
Nove štifletne izuj, suknju na glavu savij,
Pa hajd’ gospa bosa, a gazda uprti decu,
Mopslu nametni amrel: cedi s’, presvlači, i psuj!
Ali nema zle sreće da sreće nema u sebi,
Stog’ se i zove sreća, mada je huda i zla:
Koliko lepih nožica, i kakvih jedrih listića
Željno tu oko vidi — znalcu i tuga i slast! —,
Što bi bez tog nasvagda u nezasluženoj tami
Ostale, sudbi večni prekor, i žalost i sram!
1856.
VI
HEKSAMETER
Divni heksametru, diko Homerova, rimska čelenko!
Dirnuo sam ti u čast, ali se ljuto kajem.
Sad ti klanjam se do zemlje, priznajem ti divnu krasotu,
I pred svetom, evo, skidam ti, bane, kapu.
Istina, volje svoje si, i po svom ćefu koračaš,
Sad si duži, a sad s’ šake se javljaš kraći;
Sad razmahneš nogom k’o rodski t’ pobratim kolos,
Sad usitniš opet kao na ledu guska,
Al’ ti sve to ništa ne smeta; baš stoga i možeš
Svakome čuvstvu dati boju i silu svoju.
I kako te pazim, i kakvu veru u tebi
Imam, iz tog vidiš šta ti predajem, i gde.
Ovde, u Beču, gde toliko ima stihova
Koliko Fruška ima ptičjih pesama gora,
Sve, i duže i kraće, i naše odbijam i tuđe,
I tek samo tebi otvoram vrata svoja.
Pak što mi baš iz srca ide i u srce smera,
Dajem ga tebi, da ga čuvaš i nosiš u svet;
I što sačuvano vidit želim i unuku dati,
Dajem ga tebi, da ga unuku mome predaš,
Tebi i tvom ravno izvrsnom pentametru bratu;
Što ponesete vas dva, do neba to se diže.
1857.
XV
BADEN
Belo k’o zora, i sveže k’o zora, i nežno k’o zora
Pođe u Baden jutros mlado devojče sa mnom.
Kad je poglediš, kap od bistre rosice vidiš,
Samu t’ čistotu oko, samu milinu pije.
Razgovor put nam skrati, i sam sam čudio s’ sebi
Otkud mi reči sila, misli množina otkud.
Struje reči k’o reka, a misli s’ roje k’o pčele.
Sinu sad, prsnu zatim, oganj i tresak nose.
Ništa t’ ne može tako prisvojit brzo,
Ne može ništ’ mu tako uliti volju tvoju
Kao povoljan govor i novost ugodna misli:
Razgovor često jedan ceo presudi život.
Ona sluša i gledi, a kako sluša i gledi,
Ljubov sa cele sija, ljubov neznana sebi.
Nije moguće gledat da t’ ljubov lomi devojče,
Pa da t’ ruku sila k njoj ne ponese moćna.
Ruku i ja pružim, i vitkog stasa kosnem se,
Al’ na zlo ti moje posluša ruka pamet.
Glednu me mrko, pa skoči k’o srna, i uteče k društvu,
Ama bar jedan pogled da mi bežeći dade.
No pri ručku se srećno nekako do nje doturam,
I prekinutu žicu nastavim lepo opet.
Puno srce nikad ne traži reči, ove se
Rekom liju, kad grud čuvstva odgati svoja.
Tako i meni srce usnama ulije život,
Niko ne može drugi doći do reči lako.
Sve mi šala slana, i lak nestašluk veseli,
Al’ na zlo ti moje posluša usna srce.
Što mi je življa šala, i što su veseliji drugi,
To sve lice u nje gušći uvija oblak.
Ništa ne htede reći, i ništa učiniti mlada,
Razma da mene boli, razma uprkos meni.
Veza kitu od cveća i dade, namenjenu meni,
Na oči moje drugoj, samo da mene peče.
I kad ova cveće u šali meni ustupi,
Cveće od mene uzme, iskida, izgazi sve.
Neću, baš nikad neću nijedno gledat devojče,
Sve su jednake, sunce u martu sve su;
Neću ni ovo moje da vidim, neću da čujem
Ni da živi; znaće, kad me ne bude, ko sam.
Sad mi se miris i svetlost po sobi prospe,
Pjesne ukaže se lik, čudesno mio i lep.
Tiho se osmehne, i glasom počne umilnim,
Nema na svetu pesme slađe od glasa toga:
Nemoj da ti tuga zaludu razdire srce;
Ranu koju ti dade strela, doneće joj lek.
Čudo, al’ istina; mlado ne da se ljubovi srce:
Prva ljubov uvek mora da skrha mladost.
Ali i nema ništa ni slađe ni milije nego
Gledati kako mladost ljubovi k sebi ne da.
Što se jače baca, so tim će brže da padne,
Snagom sama svojom služi protivniku svom.
Al i što više gubi, to više kroz to dobija,
Ljubovi pobeda njoj svaka slava je nova.
I kad prekine borbu, i sebe savladanu prizna,
Onda s’ u punoj slavi pobede sama blista.
1857.
XVII
LAKSEMBURG
Nikad neću se više zaricat da neću što mogu,
Pokaj’o sam se uvek kad sam učinio to!
Kćer mi dade mati da je po lugu provedem;
Iz tog vidi se da svet vere u mene ima.
Laksemburg je bašta prekrasna, i nema joj para:
Svako milinom mesto zasipa oči novom.
Trava meka k’o svila, a luzi tamni k’o ponoć:
Koja ne trpi oka, tajna doleće tamo.
Drva ko gora, devojče k’o jagnje, a ja ti baš noć pre
Snivah o slatkom čedu da mi s’ poljubit dade.
Odmah setim se mog sna, i u nedri mi srce
Štrecne, i sva mi umah krv u žilama stane.
Al’ mi u isto doba i majke vera i kćeri
Sveta čistota volju nestašnu tesno sapnu.
Neće usna moja sa lica t’ rosu satresti,
Sam u sebi reknem. Majke je vera sveta! —
Nikad se valjda nije u takvoj Laksemburg slavi
Blistao. Nikad ona tako ne bjaše mila.
Nikad nije moja tom snagom buktila želja.
Nikad ne bjaše tako lišena volje ona.
Kad pogledi oko u oko, srce topi se;
Oko vrata smesta pali bi jedno drugom.
Kad li ruka ruku dodirne, sve stresa se telo,
Svaka zadršće žila, noge s’ odseku taki.
Steglo s’ grlo, pa ne mo’š za živu glavu govorit,
A u tišini želja samo sve većma bubri.
Goru usne nabrekle, i čisto dahću za ust’ma,
K’o usijana zemlja štono za rosom puca...
To ti je zaricanje donelo; sebi zahval’ se
Što i sebe i to slatko devojče mučiš.
Šta bi bilo da rosni tu suhu vatru ugasi
Poljubac? Samo življom cvet bi zasin’o bojom.
Tvoje sad je; tvoje će da bude: kom da ga čuvaš?
Sam bez razloga slast tu sad ukidaš sebi!
...Kad sam rekao, što ću! Ma same stalo me glave,
Srpska ni danas vera neće kod mene slagat.
Al’ se neću više zaricat da neću što mogu,
Kajao sam se uvek, pa se i danas kajem.
1857.
XVIII
PRATER
Hajd’ u Prater, u krilo zelene prirode, tamo
Vlada lepota i mir, struji vedrina i hlad.
Tu će s’ tiha u burnu uselit dušu vedrina,
Tu će umorno srce mekano naći nedro.
Al’ ko u polje neće da travi ime razbira,
Ko l’ na astalu pamet doma ne ostavlja mlad,
Nek ne ide u Prater da vrelu dušu rashladi,
Jerbo će tamo na trud iskra da padne nova.
Onde s’ pružaju divni od grdnih redovi drva,
A u senki njinoj krasna devojka ide.
Samo hoda, i čita, i katkad zaklopi knjigu,
Stane, za se gledne, nekog izgleda, vidiš.
Malo dalje leži čistina ograđena šumom,
Trava — kadifa meka, šuma — neprovidan zid.
Tud se šetaju dvoje, sa momkom samo devojče,
Mlade usne zove samo na pos’o mesto.
Dalje ideš, u lugu kroz granje beli se nešto;
Nestašno tu se momče s mladom devojkom sigra.
Sigra kivna na nedra, a kopče nedru neverne,
Pobedu ruke muške kaže zgužvana čipka.
Nema tu mira za krv, ni blage za glavu vedrine
Kad te od kuće tera bljutka samoća u lug.
Il’ ne nosi oči, il’ vodi sa sobom čedo,
Sam, sa očima, mlad, ne id’ u Prater po mir.
1857.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 258-267
|