ИЗ ДАЉИНЕ
Кад се сунце гаси и магла извија
Кроз ледене сенке, ја се немо предам
Да ми душу стегне успомена змија
И кроз сузе гледам:
Где осташе за мном дубраве и горе,
Дубоке долине и мирисно цвеће,
Тамо врела жива кроз кланце жуборе,
Дозивљу се ’тице, цвета дрвеће.
Још их цича није опасала мразом,
Север им не прети ледом и јауком
Нит’ се смело диже стрменитом стазом
Оружани ловац на борбу са вуком.
Смрт никада ваљда додирнути неће
Место, куд сам тако излетао радо,
Не бије га зима а бура прелеће
Цветиште поносно и вечито младо,
Руј истока кад се с обзора разлева
А зорица росна по шумарцих крене
Цветак да мирише, птичицу да пева
А на уздисаје травице зелене;
Од јутрења даха кад зашуште брда,
Задиме се доље и познам по гласу
Веселе фрулице свилоруна крда
Обасјана зором да на брегу пасу —
Светлост, мирис, живот и бујање снаге,
Све што ми је слатко да грлити могу,
Из даљине поздрав моје миле драге,
Благослов одозго и молитве Богу —
О, вените само, горе и дубраве,
Нек се на вас спусте олује и ноћи,
Север нек вам шчупа украс с ваше главе,
Не чекајте мене, ја вам нећу доћи.
Вуци нека вију на пустом гробљишту,
Где сам на растанку наде сахранио,
Да угасим боле, што ми груди тишту,
Да не сањам да сам икад с вама био!!
Беч, ¬19 новембра 1893.
