IZ DALjINE
Kad se sunce gasi i magla izvija
Kroz ledene senke, ja se nemo predam
Da mi dušu stegne uspomena zmija
I kroz suze gledam:
Gde ostaše za mnom dubrave i gore,
Duboke doline i mirisno cveće,
Tamo vrela živa kroz klance žubore,
Dozivlju se ’tice, cveta drveće.
Još ih ciča nije opasala mrazom,
Sever im ne preti ledom i jaukom
Nit’ se smelo diže strmenitom stazom
Oružani lovac na borbu sa vukom.
Smrt nikada valjda dodirnuti neće
Mesto, kud sam tako izletao rado,
Ne bije ga zima a bura preleće
Cvetište ponosno i večito mlado,
Ruj istoka kad se s obzora razleva
A zorica rosna po šumarcih krene
Cvetak da miriše, ptičicu da peva
A na uzdisaje travice zelene;
Od jutrenja daha kad zašušte brda,
Zadime se dolje i poznam po glasu
Vesele frulice sviloruna krda
Obasjana zorom da na bregu pasu —
Svetlost, miris, život i bujanje snage,
Sve što mi je slatko da grliti mogu,
Iz daljine pozdrav moje mile drage,
Blagoslov odozgo i molitve Bogu —
O, venite samo, gore i dubrave,
Nek se na vas spuste oluje i noći,
Sever nek vam ščupa ukras s vaše glave,
Ne čekajte mene, ja vam neću doći.
Vuci neka viju na pustom grobljištu,
Gde sam na rastanku nade sahranio,
Da ugasim bole, što mi grudi tištu,
Da ne sanjam da sam ikad s vama bio!!
Beč, ¬19 novembra 1893.
