Из "Салона"
1. Перика
Отмено друштво. Тону лаке дирке
Под прстићима једне лепе госпе;
У сваком звуку као да се проспе
Мирис од ружа. И крај слатке свирке
Све неми, ћути и чека свршетак -
Па онда тапшу и разговор крену:
Сви хвале госпу и вештину њену.
Она се смеје и поправља цветак
У густој коси. Лепо око њено
Гори и вара... Наједанпут смијех
Осу се свуда и у дама свијех
Лепезом беше лице заклоњено.
Шта је?! Млад доцент, здраво бледа лика,
Љубећи руку једне даме плаве,
Случајно кихну и с његове главе
У њено крило паде му перика.
2. У тузи
"Ја знадем, госпо, да вас срце боли
За верним мужем, што га судба узе;
Ал' шта се може? Убришите сузе, -
Та бог је добар, он вас и сад воли.
Неће вас тако пустити, мадама,
Да ваша младост без утјехе вене".
"Јест, бог је добар, и он воли мене,
Ал' реците ми, шта ћу 'вако сама?"
И млади доктор сетну даму мотри
И запита је тихо, с болом правим:
"Кад могу доћи да вам друштво правим?"
"Сутра по подне, тако, од два до три".
3. Она
Леп је то човек наш министар правде!
Он воли друштво и појми му значај;
Вечерас, ето, позвао је на чај
Господу страну и многе одавде.
Он вам је узор и доброта сама!
Па како моме мужу пише благо:
"Мени ће бити особито драго
Ако вечерас госпу видим с вама!"
Ах, једва чекам да наступи вече!
Ставићу на се свилено одело.
"Дивно вам стоји, као снег је бело!"
Неких ми дана он љубазно рече.
Увек ме тако предусрета лепо
И поштује ми мимо друге даме,
И све би, све би учинио за ме,
Па стога многе завиде ми слепо.
Он са мном често шета старим парком,
У лепом збору проведемо време,
И више пута, у смеху, пун треме,
Руку ми стисне својом руком жарком.
Учтив је јако и пун мудрог такта!
Он ми је мужу учинио много,
Без њега не би ни корака могô,
Вјечно би само преписивô акта.
И зато њега мој муж јако штује,
Цени му разум и карактер врли, -
Па сада сретан заносно ме грли
И моју чедност у звездице кује.