Iz "Salona"
1. Perika
Otmeno društvo. Tonu lake dirke
Pod prstićima jedne lepe gospe;
U svakom zvuku kao da se prospe
Miris od ruža. I kraj slatke svirke
Sve nemi, ćuti i čeka svršetak -
Pa onda tapšu i razgovor krenu:
Svi hvale gospu i veštinu njenu.
Ona se smeje i popravlja cvetak
U gustoj kosi. Lepo oko njeno
Gori i vara... Najedanput smijeh
Osu se svuda i u dama svijeh
Lepezom beše lice zaklonjeno.
Šta je?! Mlad docent, zdravo bleda lika,
Ljubeći ruku jedne dame plave,
Slučajno kihnu i s njegove glave
U njeno krilo pade mu perika.
2. U tuzi
"Ja znadem, gospo, da vas srce boli
Za vernim mužem, što ga sudba uze;
Al' šta se može? Ubrišite suze, -
Ta bog je dobar, on vas i sad voli.
Neće vas tako pustiti, madama,
Da vaša mladost bez utjehe vene".
"Jest, bog je dobar, i on voli mene,
Al' recite mi, šta ću 'vako sama?"
I mladi doktor setnu damu motri
I zapita je tiho, s bolom pravim:
"Kad mogu doći da vam društvo pravim?"
"Sutra po podne, tako, od dva do tri".
3. Ona
Lep je to čovek naš ministar pravde!
On voli društvo i pojmi mu značaj;
Večeras, eto, pozvao je na čaj
Gospodu stranu i mnoge odavde.
On vam je uzor i dobrota sama!
Pa kako mome mužu piše blago:
"Meni će biti osobito drago
Ako večeras gospu vidim s vama!"
Ah, jedva čekam da nastupi veče!
Staviću na se svileno odelo.
"Divno vam stoji, kao sneg je belo!"
Nekih mi dana on ljubazno reče.
Uvek me tako predusreta lepo
I poštuje mi mimo druge dame,
I sve bi, sve bi učinio za me,
Pa stoga mnoge zavide mi slepo.
On sa mnom često šeta starim parkom,
U lepom zboru provedemo vreme,
I više puta, u smehu, pun treme,
Ruku mi stisne svojom rukom žarkom.
Učtiv je jako i pun mudrog takta!
On mi je mužu učinio mnogo,
Bez njega ne bi ni koraka mogô,
Vječno bi samo prepisivô akta.
I zato njega moj muž jako štuje,
Ceni mu razum i karakter vrli, -
Pa sada sretan zanosno me grli
I moju čednost u zvezdice kuje.