Изнад моћи
| Изнад моћи Писац: Милутин Бојић |
I
Гвозден је очај згрчио ми чула,
А Луцифер ми белим смехом злоби,
Јер срушена је слава царских кула,
И змијски пламен мождину ми дроби.
Вај, дали сте ми сунце пуно геме,
Пуно биљура, расточена злата.
Сад прокишњава трулог дома слеме:
С божанског кипа патина је спрата.
Ја немам сунца. Проћердах га глупо.
Простором празним сед новембар цвили;
Трен дрске шале платио сам скупо,
Љубичаст пламен тек згариштем чили.
Ја немамсунца које сте ми дали,
А оно давно рој звезда ми расу:
Нашто ми венци, напукли кинвали?
У бронзан суд ми Господ вино сасу.
Утонуло је. Не враћа се више
Подне је прошло собом сажежено.
А црне капи новембарске кише
Шкропи незрело влаће, разнесено.
Плач с вавилонских вода нек ме сколи
И плач пророка изнад палог Града
...Ја место плача имам подсмех холи,
А он ме мрви, дроби и поткрада.
Плача ми дајте, плача, горка плача,
Да њим зарђа над властитих уза!
Спрженом шумом себичност корача:
Подсмех ме грчи јер немам суза.
II
Прометеј гордо на стени је пропет
И кличе песму дубоку и ретку,
Подсмех чежњив скованом свршетку
Одбегло сунце украо сам опет.
Украо сам га окупано прахом
Простора нових небесних слојева,
Пепелом нових звезданих ројева,
Али горд нисам. Гледам га са страхом.
То није исто сунце. Сад је смрзло.
Али смрзнут мој поток, и свенут
Храст млади што је опао за тренут.
У поду сунце ми је скрзло.
Измрвљено је сунце, као и ја.
Дршћемо лудо. Вај, сад плач тек желим,
Хтео бих сузом да се развеселим,
Јер мозгом мојим хладна сикће змија:
Сунце је смрзло или — јаче сија.
1916/1917
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|