Iznad moći
| Iznad moći Pisac: Milutin Bojić |
I
Gvozden je očaj zgrčio mi čula,
A Lucifer mi belim smehom zlobi,
Jer srušena je slava carskih kula,
I zmijski plamen moždinu mi drobi.
Vaj, dali ste mi sunce puno geme,
Puno biljura, rastočena zlata.
Sad prokišnjava trulog doma sleme:
S božanskog kipa patina je sprata.
Ja nemam sunca. Proćerdah ga glupo.
Prostorom praznim sed novembar cvili;
Tren drske šale platio sam skupo,
Ljubičast plamen tek zgarištem čili.
Ja nemamsunca koje ste mi dali,
A ono davno roj zvezda mi rasu:
Našto mi venci, napukli kinvali?
U bronzan sud mi Gospod vino sasu.
Utonulo je. Ne vraća se više
Podne je prošlo sobom sažeženo.
A crne kapi novembarske kiše
Škropi nezrelo vlaće, razneseno.
Plač s vavilonskih voda nek me skoli
I plač proroka iznad palog Grada
...Ja mesto plača imam podsmeh holi,
A on me mrvi, drobi i potkrada.
Plača mi dajte, plača, gorka plača,
Da njim zarđa nad vlastitih uza!
Sprženom šumom sebičnost korača:
Podsmeh me grči jer nemam suza.
II
Prometej gordo na steni je propet
I kliče pesmu duboku i retku,
Podsmeh čežnjiv skovanom svršetku
Odbeglo sunce ukrao sam opet.
Ukrao sam ga okupano prahom
Prostora novih nebesnih slojeva,
Pepelom novih zvezdanih rojeva,
Ali gord nisam. Gledam ga sa strahom.
To nije isto sunce. Sad je smrzlo.
Ali smrznut moj potok, i svenut
Hrast mladi što je opao za trenut.
U podu sunce mi je skrzlo.
Izmrvljeno je sunce, kao i ja.
Dršćemo ludo. Vaj, sad plač tek želim,
Hteo bih suzom da se razveselim,
Jer mozgom mojim hladna sikće zmija:
Sunce je smrzlo ili — jače sija.
1916/1917
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.
|