Издаја Грујичине љубе

Извор: Викизворник


Издаја Грујичине љубе

Шатор пење Новаковић Грујо
У зелену гору Романију,
Под шатором сједе пити вино;
Служи му га љуба Анђелија
Код њега је дијете Јоване — 5
Луди Јован од седам година.
Кад се Грујо накитио вина,
Онда љуби ријеч бесједио:
"Анђелијо вјерна љубо моја?
Почувај ми у планину стражу, 10
Јер ме санак оборио љуто."
То Грујицу љуба послушала.
Леже Грујо под шатора свога —
Анђелија сједи пред чадором,
Па Анђуша ситан везак везе, 15
Код ње сједи дијете Јоване.
Но се горе прифатила тама
Али тама нигда није сама -—
Но из таме ниче коњаниче
На дорату коњу од мегдана; 20
За њиме је тридесет турака,
Док се Турци ближе примакнули,
Анђуша је оком погледала,
Док угледа доброга турчина
На дората коња од мегдана, 25
За њиме је тридесет Турака;
Чим га виђе познаде га дивно —
Да је главом Крајинићу Мујо;
То Анђуши тврдо мило било.
Па ми сједи ситан везак везе 30
А не хоће пробудит Грујицу.
Кад се Турци ближе примакоше
Угледа их дијете Јоване;
Скочи Јован да пробуди Груја
Ал' не даде Анђелија млада, 35
Но Јована шаком ударила
На образ му рану начинила,
Ћаше Јован да бјежи код Груја
Ал’ га фата Анђелија млада,
У то доба наљегоше Турци. 40
Но бесједи Крајинићу Мујо:
"Божја помоћ Грујичина љубо!"
Анђа му је Бога прифатила:
"Бог и с тобом Турска сератлијо."
Мујо Анђи ријеч проговара: 45
"А за Бога Анђелијо млада
Ђе је Каур Новаковић Грујо?"
Анђа на њег’ оком преваљује;
Преваљује па му намигује —
Шарет чини на бјела шатора, 50
Да се неби пробудио Грујо
Анђелија збори полагано.
Кад то виђе Крајинићу Мујо,
Од дората коња оскочио,
Па уљеже Турчин под шатором — 55
Шњеговијех тридесет Турака;
Навалише Новаковић Грују
Да његове савежују руке.
Од сна Грујо на ноге ђипио.
Докле Турци савезаше Груја, 60
Изгубише три најбоља друга,
Обалише свилена шатора,
Грујичино узеше оружје
И његова коња од мегдана,
Оћерашс низ планину Турци 65
Савезана Новаковић Груја.
Мујо јаше коња Грујичина,
Анђелија Мујова дорина.
Када били на сред од планина.
Проплакао дијете Јоване 70
Па Грујици бабу бесједио:
"Ајде збогом мој бабо Грујица,
Ја остадох овде у планину,
Јере сам се уморио љуто."
Кад то зачу Новаков Грујица 75
Онда Грујо говори Јовану:
"О Јоване мој жалосни сине,
Ајде пођи мајци Анђелији
Нећели те примит на дорина."
Тад потрча дијете Јоване, 80
Те се моли мајци Анђелији
Да га прими на коња дорина.
Анђа му је ријеч бесједила:
"Нос’ те ђаво низ гору зелену,
Ја те примит нећу на дорина; 85
Па довати плетену канџију
Те ошину дијете Јована.
Пишти Јован као змија љута:
"Јаох мене мој Грујица бабо,
Ја немогу више низ планину 90
А тебе ми одведоше Турци
Ја остадох у гору зелену
Да ме једу од планине вуци."
Но Грујица сину бесједио:
"О Јоване мој жалосни сине, 95
Ну се припни на станца камена,
А с камена бабу на рамена. —
Да те носим свезан низ планину."
То је Јован послушао Груја
Те се припе на станцу камену, 100
А с камена оцу на рамена —
Па ојдоше низ гору зелену.
Тихо Турци гору суминуше
Да их Новак неби припазио.
Но да кучку видиш Анђелију; 105
До Турчина коња догоњаше,
Он јој руке у њедарца тура
На очима Новакова Груја.
Када Гору суминуше пусту
У поље су заноћили Турци, 110
У ледину дирек ударили
За дирека савезали Груја.
Код њег, сједи дијете Јоване.
Мујо пење бијела шатора,
Под шатором с Анђелијом пође. 115
Остали су ватру наложили,
Око ватре посједоше Турци.
Мујо љуби Грујичину љубу
Под његова свилена шатора.
Кад је било ноћи по поноћи 120
Заспали су око ватре Турци,
Ал’ не спава ко ме је невоља —
Неспаваше Новаковић Грујо
Ни дијете лудани Јоване.
Онда Грујо бесједи Јовану: 125
"О Јоване мој милосни сине,
Провуци се сине под шатором,
Нетли сабљу украсти Турчину;
Пази сине да не чује мајка
Али Турчин Крајинићу Мујо." 130
Но да видиш дијете Јована —
Ка’но брате пиле од сокола,
Провуче се између Турака,
Докле Јован под шатора дође
И украде сабљу од Турчина, 135
Донесе је до Грјице баба;
Ал’ се пуста извадит не даје,
Сабља јака а нејаке руке
Те је Јован извадит неможе.
Но Грујица бесједи Јовану: 140
"Додај мене сабљу у зубима."
Јован га је хитро послушао.
Грујо сабљу зубом прихватио
А Јован је миче за ножницу,
Пошто сабљу бјеху извадили 145
Онда Грујо бесједи Јовану:
"Удри сине сабљом по конопу."
Јован сабљом замануо бритком,
Сабља оштра коноп прихватила
И двије је струке прекинуо; — 150
Другом Јован сабљом замахнуо
Те цијеле свезе прекинуо
И Грујици руку обранио.
Па дијете ријеч бесједило:
"Јаох мене мој Грујица бабо 155
Ђе ја твоје посијекох руке!"
Ал’ Грујица сину бесједио:
"А небој се дијете Јоване,
Ово није од Грујице крвца
Но је ова крвца од конопа." 160
Кад се Грујо рука дофатио
На ноге је везе окинуо;
Кад се Грујо везах опростио
Као да се крила прифатио;
Па отиде јунак међу Турке 165
Те их коље око ватре живе,
Кад посјече тридесет Турака,
Онда Грујо пође под шатора;
Кад уљеже момак под шатором —
Али Анђа руке заклопила 170
Крајинићу Мују око врата.
Грујица га ногом ударио:
"Диж’ се курво Крајинићу Мујо.
Чију љубиш лијепу љубовцу?"
Кад погледа Крајинићу Мујо 175
Више себе Новаковић Груја:
Цикну Мујо а покличе Турке;
Ал’ за луду фајде не имаде.
Сабљом махну Новаков Грујица
Те посјече Крајинића Муја — 180
А уфати Анђелију љубу,
Па је свеза Новаковић Грујо,
А дозива дијете Јована:
Нахрани га леба бијелога
И дебела меса омнујега — 185
А напоји вина црвенога,
У то сабах зора отворила;
Подиже се Новаков Грујица,
Те узјаха на коња дорина,
Засе тури дијете Јована; 190
А с Турака рухо и оружје
На друге је коње товарио,
Па поћера Грујо уз планину;
А својојзи љуби Анђелији —
Даде Грујо соху кириџинску, 195
Да му коње ћера уз планину,
Она гони пјешки на опанке
И ту јој је доста добра било;
Док дођоше гори Романији,
Ту Грујица попео шатора, 200
Па он стаде пити вино хладно
Са Јованом нејакијем сином.
Свог Јована међу очи љуби —
Па бесједи љуби Анђелији:
"Анђелијо моја вјерна љубо, 205
Ал’ ми волиш сабљу целивати,
Ал’ свијећом волиш свијетлити?"
Но бесједи љуба Анђелија:
"Госиодаре Новаков Грујица,
Свијећом ти волим свијетлити 210
Него твоју сабљу целивати —
Ако јадна ни спавати нећу?
Јер је твоја сабља погањена,
Погањена крвљу. од Турака."
Мудра била китна Анђелија — 215
Мудра била ту се преварила!
Скочи Грујо на ноге лагане
Те направи воштану кошуљу,
Запали је са четири стране.
Кад јој огањ до очију дође 220
Она моли свога господара:
"Недај Грујо твоје очи црне,
Доста си их пољубио пута."
Ал’ бесједи Новаков Грујица:
"Анђелијо моја вјерна љубо, 225
Док љубио — дотлен и бранио —
Сад нек брани Крајинићу Мујо."
Кад јој огањ до дојака дође,
Тад бесједи свом сину Јовану:
"Недај сине твоје бјеле дојке, 230
Које су те млеком подњивиле."
Ал’ бесједи нејаки Јоване:
"Гори кучко да би изгорела.
Ако си ме млијеком ранила
Алн ме је доста стало скупо: 235
Гонећи ме пјешки низ планину
Бијући ме бичем плетенијем,
На баба ме товарила мога?
На образ ми рану начинила —
Кад сам стио пробудити баба? 240
Него гори да би изгорела."
Тад изгоре кучка Анђелија,
Претвори се прахом и пепелом
У зеленој гори Романији.
Грујо оста на врх Романије 245
Са Јованом нејакијем сином?
Испијајућ црвенику вино —
Хоће Грујо весела му мајка
Њему мајка а мене дружина.

Јуначке пјесме из збирке
С. Радуловића и Б. Средановића.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година I свеска IV, за април, уређује Књижевни одбор, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1895., стр. 289-294.