Изгубљене наде
О, јадни, путниче ти,
Што гором гредеш сад!
О, стани!... Куд ћеш, куда?
Прате те патња, јад!...
Месец се бледи скрива;
Усамљен цвили до,
Зелено лишће шушти...
Ко збори сада то?
Путниче, не ид' даље!
Куд ћеш у грешни свет?!
Патња те прати свуда, —
Живот је тако клет! —
Зар млађан тражиш стана,
Где ће те минут' јад?
У гробу наћ' ћеш само
Срећу и блажен над!. .
„Та ко то збори тако?
О, сени, твој је глас!“
А гора тужно јеца:
„У гробу ј' само спас..."
„О, суро, вечно небо,
Је л' тол'ка твоја моћ?
О, сени, тамна гроба,
Скри ме у вечну ноћ!
З'ар срећа и нада нису
У свету варке две,
Прате нас оне — докле
Несрећа збрише све...
О, небо, вечно небо,
Слаб, смртни чуј ми глас...“
Ал' гора само јеца:
„У гробу ј' само спас..."
Кроз лишће лахор пири,
А река ваља кам...
Путниче, смртни, даљни
Ти овде ниси сам:
Месеца с плавог неба
Прати ти бледи лик,
Поноћи тамне стопе
И хладног гроба крик.
На крил'ма вечне хале
О, мирно, слатко спи...
Путниче млаћан, путуј
Ка гробу тамном ти.
Помаља месец лице,
И лик свој баца блед;
А путник млађан упро
Лалано гробу глед...
И један уздах тешки
Утрну срце, груд...
У гори лишће шушти,
Тишина влада свуд...
II
У далеком света крају,
У туђем завичају,
Сињег мора на обали —
Седим, тужан, бројим дане,
На срце ми јади пали,
Бришем очи исплакане,
Гледам простор мора сиња
Огледала неба плава.
На западу сунце тиња,
И зрака му малаксава;
Кад се скрије там' за горе,
Кад остави сиње море,
Мрак ће земљу сву обавити.
Месец зраке слаће своје,
Али тада већ ћу бити
Ој, на груди, море, твоје:
Нашто ми је живот худи —
Немам никог свога сада, —
На своје ћеш, море, груди
Загрлити мене млада...
III
Сунце сија, природа се буди;
Славуј пева са препуно жуди;
Густа шума зелени се веће;
Свуда шарно избујало цвеће;
Кроз долину поток бујни тече;
На овцама меденице звече:
Све се диже, новим жићем снажи —
Муке моје смрт ће да ублажи!
Зима оде а пролеће наста,
С топлог краја долете и ласта;
А птичице са свакоје стране —
Вију песме умилне, танане...
Све је ведро, весело и чило,
Та пролеће свакоме је мило,
Само још ја у постељи лежим,
Заман, заман за животом тежим!
Дан за даном — ближи ми се самрт,
Скоро ће ме младог земља затрт',
Моје очи тада више неће:
Гледат' шуму и шарено цвеће;
Нећу слушат песму како бруји, —
Песму што је вију сићани славуји...
Нит' ћу моћи са крваве лире,
Песму наде патнику да певам;
Нит' ћу моћи, када липе мире,
Свега људства о срећи да сневам:
Та све за ме немо, пусто биће, —
Црна земља, ах, мене грлиће!
Али гроб ће китити ми цвеће,
Што с' развија у бујно пролеће:
Нек се знаде, да у младом добу,
Лежим, трулим у хладноме гробу!
IV
Вечерњн сутон велом
Покрива цео свет;
Престаје сваки жубор
И лаган птица лет...
Звездано небо сијну,
Расветли густи мрак,
И месец већ се јави,
Шаљући први зрак...
Нема тишина влада, —
Ал' лира јекне тек...
Забруја ноћца тиха,
За јеком лети јек...
Ледене жице јечи
Ледени, бони пој,
И тужно... сетно бруји
По околини свој...
Уздах ми груди пара.
А душу мори јад,
А с лире само бруји
Варљива жића над…
Душе ми трне светлост
Губи се тихо сјај...
О, јечи, лиро, јечи,
Лакшај ми тугу, вај,
Нек јекну жице громко,
Нек се устресе свет.
Нек јеци грмну силно,
Кунући живот клет;
Нек ми у души одјек,
Разбукта живи плам,
А пеп'о нека ледни
Пламени буде кам.
И грешни свет кад њему
Подругљив целуј да,
Плам ће га згорит у трен,
И трошни биће пра.
А из тог пра ће никнут'
К'о мајски дивни цвет —
Љубави, слоге, мира,
Хај, нови дивни свет!
Из сваког цвета пупољак
Мириће редом свуд:
Једнакост, Слобода, Братство —
Тим ће напајат' груд.
Истине ће се тада
Лепршат' гордо стег,
А правда плашт ће прострт',
Хај, преко света свег...
О, кад би душа моја,
Небу се дигла тад.
Да види жељну мету
И остварени над!..
О, јечи, лиро, јечи,
Громовни пуштај глас,
Погребну песму певај —
У гробу тражим спас...
Душе ми трне светлост,
Губим се тихо сјај...
И моме жићу бедном
Долази већем крај...
И писну тужна жица,
Губи се млађан век...
И лира прсну на мах,
Јекнувши задњи јек...
Одјекну ноћца тиха —
И сам се месец скри,
А јек даљином јечи:
Ах, и ти са нама мри,
И тихо, тише, дољом
Губи се губи глас,
Ах. проклет, свете, да си,
Освете доћ' ће час!...
1894 г. Шабац
