Izgubljene nade

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Izgubljene nade
Pisac: Kosta Abrašević


Kosta Abrasevic.jpg


        
Izgubljene nade

O, jadni, putniče ti,
Što gorom gredeš sad!
O, stani!... Kud ćeš, kuda?
Prate te patnja, jad!...
Mesec se bledi skriva;
Usamljen cvili do,
Zeleno lišće šušti...
Ko zbori sada to?
Putniče, ne id' dalje!
Kud ćeš u grešni svet?!
Patnja te prati svuda, —
Život je tako klet! —
Zar mlađan tražiš stana,
Gde će te minut' jad?
U grobu nać' ćeš samo
Sreću i blažen nad!. .
„Ta ko to zbori tako?
O, seni, tvoj je glas!“
A gora tužno jeca:
„U grobu j' samo spas..."
„O, suro, večno nebo,
Je l' tol'ka tvoja moć?
O, seni, tamna groba,
Skri me u večnu noć!
Z'ar sreća i nada nisu
U svetu varke dve,
Prate nas one — dokle
Nesreća zbriše sve...

O, nebo, večno nebo,
Slab, smrtni čuj mi glas...“
Al' gora samo jeca:
„U grobu j' samo spas..."
Kroz lišće lahor piri,
A reka valja kam...
Putniče, smrtni, daljni
Ti ovde nisi sam:
Meseca s plavog neba
Prati ti bledi lik,
Ponoći tamne stope
I hladnog groba krik.

Na kril'ma večne hale
O, mirno, slatko spi...
Putniče mlaćan, putuj
Ka grobu tamnom ti.

Pomalja mesec lice,
I lik svoj baca bled;
A putnik mlađan upro
Lalano grobu gled...
I jedan uzdah teški
Utrnu srce, grud...
U gori lišće šušti,
Tišina vlada svud...

              II

U dalekom sveta kraju,
U tuđem zavičaju,
Sinjeg mora na obali —
Sedim, tužan, brojim dane,
Na srce mi jadi pali,
Brišem oči isplakane,
Gledam prostor mora sinja
Ogledala neba plava.
Na zapadu sunce tinja,
I zraka mu malaksava;
Kad se skrije tam' za gore,
Kad ostavi sinje more,
Mrak će zemlju svu obaviti.
Mesec zrake slaće svoje,
Ali tada već ću biti
Oj, na grudi, more, tvoje:
Našto mi je život hudi —
Nemam nikog svoga sada, —
Na svoje ćeš, more, grudi
Zagrliti mene mlada...

             III

Sunce sija, priroda se budi;
Slavuj peva sa prepuno žudi;
Gusta šuma zeleni se veće;
Svuda šarno izbujalo cveće;
Kroz dolinu potok bujni teče;
Na ovcama medenice zveče:
Sve se diže, novim žićem snaži —
Muke moje smrt će da ublaži!
Zima ode a proleće nasta,
S toplog kraja dolete i lasta;
A ptičice sa svakoje strane —
Viju pesme umilne, tanane...
Sve je vedro, veselo i čilo,
Ta proleće svakome je milo,
Samo još ja u postelji ležim,
Zaman, zaman za životom težim!
Dan za danom — bliži mi se samrt,
Skoro će me mladog zemlja zatrt',
Moje oči tada više neće:
Gledat' šumu i šareno cveće;
Neću slušat pesmu kako bruji, —
Pesmu što je viju sićani slavuji...
Nit' ću moći sa krvave lire,
Pesmu nade patniku da pevam;
Nit' ću moći, kada lipe mire,
Svega ljudstva o sreći da snevam:
Ta sve za me nemo, pusto biće, —
Crna zemlja, ah, mene grliće!
Ali grob će kititi mi cveće,
Što s' razvija u bujno proleće:
Nek se znade, da u mladom dobu,
Ležim, trulim u hladnome grobu!

                    IV

Večernjn suton velom
Pokriva ceo svet;
Prestaje svaki žubor
I lagan ptica let...
Zvezdano nebo sijnu,
Rasvetli gusti mrak,
I mesec već se javi,
Šaljući prvi zrak...
Nema tišina vlada, —
Al' lira jekne tek...
Zabruja noćca tiha,
Za jekom leti jek...
Ledene žice ječi
Ledeni, boni poj,
I tužno... setno bruji
Po okolini svoj...
Uzdah mi grudi para.
A dušu mori jad,
A s lire samo bruji
Varljiva žića nad…
Duše mi trne svetlost
Gubi se tiho sjaj...
O, ječi, liro, ječi,
Lakšaj mi tugu, vaj,
Nek jeknu žice gromko,
Nek se ustrese svet.
Nek jeci grmnu silno,
Kunući život klet;
Nek mi u duši odjek,
Razbukta živi plam,
A pep'o neka ledni
Plameni bude kam.
I grešni svet kad njemu
Podrugljiv celuj da,
Plam će ga zgorit u tren,
I trošni biće pra.
A iz tog pra će niknut'
K'o majski divni cvet —
Ljubavi, sloge, mira,
Haj, novi divni svet!
Iz svakog cveta pupoljak
Miriće redom svud:
Jednakost, Sloboda, Bratstvo —
Tim će napajat' grud.
Istine će se tada
Lepršat' gordo steg,
A pravda plašt će prostrt',
Haj, preko sveta sveg...
O, kad bi duša moja,
Nebu se digla tad.
Da vidi željnu metu
I ostvareni nad!..

O, ječi, liro, ječi,
Gromovni puštaj glas,
Pogrebnu pesmu pevaj —
U grobu tražim spas...
Duše mi trne svetlost,
Gubim se tiho sjaj...
I mome žiću bednom
Dolazi većem kraj...
I pisnu tužna žica,
Gubi se mlađan vek...
I lira prsnu na mah,
Jeknuvši zadnji jek...
Odjeknu noćca tiha —
I sam se mesec skri,
A jek daljinom ječi:
Ah, i ti sa nama mri,
I tiho, tiše, doljom
Gubi se gubi glas,
Ah. proklet, svete, da si,
Osvete doć' će čas!...

1894 g. Šabac



Izvor[uredi]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Kosta Abrašević, umro 1898, pre 122 godine.