Извод из ВЈЈ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Извод из ВЈЈ
Писац: Јакоб Лорбер
Извод из »Das große Evangelium Johannes« превео Илија П. Петровић.


Код колибе верног Римљанина[уреди]

А следећег дана послах напред неколико ученика према Кесарији Филиповој, која је била такође мали, нешта утврђен град у грчко-галилејском пределу, мало увучен од Галилејског мора. По Мом налогу требало је да се унапред распитају по том крају за кога Ме људи сматрају и да ли су уопште чули нешто о Мени.

И више ученика који су добро познавали овај крај пожурише одмах после доручка у напред назначен крај и распитиваху се вредно за кога Ме сматрају тамошњи људи и да ли су и колико уопште чули о Мени. А послани ученици чудише се не мало када сазнаше да је цео овај крај, у који раније уопште нисам ступио, потпуно био испуњен Мојим именом и да је свако знао причати много о Мени; јер ученици се правише као да о Мени такоће знају само по чувењу те упитани имаше утолико више простора да причају о којечему.

Може се лако замислити да су се под тим нашла и огромна претеривања. Тако је била једна коју су ученици приповедачу најозбиљније забранили да даље приповеда. Ова приповест састојала се у ничим мањим до да се умем час раширити до огромне величине, час се одмах скупити до једва величине прста малог патуљка. Такође да сам час веома стар, час дечачки млад. Такође да су ме већ видели као савршену жену. Дашта, неки су знали још и више јер чуше да по вољи могу примити облик било које животиње.

Да су ученици таква казивања приповедачима укоравали, то ће свако и сам закључити. Међутим, како је било могуће да се такве апсурдности и друге таквог калибра појаве и у местима где сам учио и лечио, то је нешто што је и овог часа и понеком анђелу неба права загонетка. А одатле и потиче збрка од неких педесетак Јеванђеља, која су при првом великом оријенталском црквеном сабору спалили као апокрифе, што је било веома добро јер су у бити само она два Јеванђеља Јована и Матеје потпуно аутентична, и Дела апостолска, Писма и Откривење Јованово. Она два Јеванђеља Марка и Луке такође имају своју одлучну и свету вредност, премда у неким малим догађајима одступају од Матејевог. − Пошто ово сада такође знамо, продужићемо у јеванђеоском путовању.

Док су се оних неколико ученика, који су послати напред, бавили испитивањем краја и људи око Кесарије Филипове, остао сам до близу вечере у затону код брега, али неколико сати пред залазак напустио сам затон са осталим ученицима, дошао такође предвече у крај Кесарије Филипове (Мт16:13) и нашао ученике које сам послао напред код једне сироте колибе, чији су посве једноставни становници управо били заузети да спреме вечеру већ уморним и огладнелим ученицима.

А домашњи упиташе одмах ове ученике, који су се већ тамо налазили, ко смо ми, и ови им открише без устезања да сам Ја управо Исус о коме су раније понешто причали.

Када домаћин то сазна, испусти све из руку и паде преда Мном те рече: "Шта сам ја, сирот, грешан човек, икада добро учинио да Ми сада указујеш такву непроцењиву милост? О, свети, велики човече из небеса послат нама сиротим грешницима на ову Земљу! Како да Тебе достојно славим и хвалим за ово као сиромах и посве једноставан човек? Шта да Теби учиним да би Теби било угодно?"

Казах Ја: "Драги пријатељу, устај и гледај да и ми добијемо вечеру, која се састоји у хлебу, рибама и нешта вина; онда се постарај за какво-такво преноћиште, па си све учинио што од тебе хоћу."

Овде се сироти домаћин одмах дигне и каже са мало тужним лицем: "Добри Учитељу, што имам, то дајем, пошто је моју колибу снашла ова велика част и милост; јер знам да си Син Давидов и уз то још велик пророк. Хлеба и рибе ваљда још имам у залиси за данас и сутра, али са вином изгледа нешто лоше, не само код Мене него у целом овом крају, а и у одавде недалеком граду Кесарији Филиповој изгледа веома бедно с вином. Нешта сока од малина и купина дакако имам, али је већ нешта стар и кисео; пијемо га само с водом с мало меда против жеђи.

Али имам неколико грна пуна прогрушаног козјег млека; ако би Теби од тога што било угодно, одмах бих Теби донео неке овамо. Са хлебом је то стварно добро јело."

Кажем Ја: "Но, онда донеси што имаш. Али Ја видим да у твојој кући имаш више мехова за вино; ако немаш виноград, чему онда ови мехови?"

Каже сироти домаћин колибе: "Да, да, мехова дашта имам, зато што ми је то занат, али у њима још никад није било капи вина. Имам их сада спремних око педесет за следећу пијацу у граду и продајем комад за динар."

Кажем Ја: "Онда иди и узми мехове и напуни их све водом!"

Пита сироти човек: "Добри Учитељу, чему ће то потом бити добро?"

Кажем Ја: "Пријатељу, не питај, него што Ти кажем, то чини, па ћеш бити сретан временски и вечно."

На ове речи сироти човек одмах позове своју жену и своју већ одраслу децу, осморо, од којих шест кћери и два сина, и оде и напуни на бунару ових педесет мехова. Напунивши све мехове, упита Ме шта да сада започне с њима.

Онда Му Ја кажем: "Однеси их све у хладну пећину, на чијем улазу је приграђен задњи део твоје колибе."

Сироти човек, који је у тој пећини имао своје сено, рашири га на поду и стави водом напуњене мехове уредно један за другим на сено, и када би готов с послом поново се појави и рече: "Господару и Учитељу, све је урађено како си наредио. Да ли треба још нешто учинити?"

Казах Ја: "Сада је већ све у најбољем реду. Сада иди и узми неколико твојих бољих камених крчага и напуни их једним од педесет мехова, од којег хоћеш, али окуси од напуњених крчага како ти прија, затим их донеси овамо и кажи нам да ли је вода, овако зготовљена, по твом укусу."

Сиромах одмах оде, узима дванаест крчага и сипа их пуне. Већ при сипању запахне га изузетан мирис вина, а тек када окуси течну садржину, од чуђења не зна на коју страну да се окрене и каже својој деци, која му помажу: "Чујте, ово је несхватљиво. Вода којом смо напунили мехове и од које сам сада усуо у крчаге постала је најизврсније вино. Окусите и уверите се сами."

Деца кушају и такође се не могу начудити довољно овом чуду; и најстарији син каже: "Оче, знаш да добро познајем Списе. Знам све Пророке и њихова дела, али овакво дело нико од њих није учинио. Овај необичан човек мора да је очито више од пророка."

Кажу и кћери: "Да, да, оче, и нама се тако чини. Ово је на крају и Илија који још једном треба доћи на Земљу како би људе припремио на долазак великог Месије. Или на крају да није већ и сам велики Месија?"

Каже отац: "Ту је могуће и једно и друго. Хм, хм, а како је ово само дошло тако изненада."

Док сиромашни човек још овако размишљајући говори, журно долази његова жена и каже скоро без даха од усхићења: "Дођите, дођите, да видите, шта се догодило у нашој колиби. Наша остава се сва напунила са разном добром храном и најбољим хлебом. То није учинио нико други до само онај Учитељ који је пре сат времена дошао до наше колибе и од нас тражио смештај и вечеру."

Каже човек: "У то нема никакве сумње. Али како? Ко ће нам то разјаснити? Шта је он? Ко је он? Ако кажемо да је пророк, онда очито кажемо премало. Ако кажемо да је анђео, ни онда нисмо рекли много више. А ако кажемо да је неки Бог, ваљда бисмо рекли превише; јер неки Бог је само дух, а овај има тело, крв и кости, па би се тек могло питати да није на послетку тамо негде неки грчки Зевс или Аполо. А сада ваља понизно, љубазно и захвално изнети вино и хлеб и рибе и шта год да имамо јестивог јер ово доброчинство је неизмерно велико."

Затим дође сиромах са напуњеним крчазима и његова жена и деца са хлебом, рибама и другим јестивим. И човек, дубоко се поклонивши преда Мном, рече гласом који је звучао посве понизно: "О Господару и Учитељу! Па ко си Ти када умеш чинити такве ствари једино вољом? Дрхтим пред Тобом од највишег страхопоштовања. Човек као ми не можеш бити, али ко и шта си како бисмо могли да Ти одамо достојно поштовање?

Казах Ја: "Гле, пријатељу Мој, рећи ћу ти нешто, па из тог сам можеш расудити. Када у освит примећујеш да је све светлије на истоку и када постепено руди небо, онда кажеш: "Још мало па ће изићи Сунце." Но, када се и Месец приближава изласку такође постаје светлије на истоку, међутим, бледом сјају не следи руменило, и када коначно пун Месец изиђе и бледо обасја Земљу својим половним светлом, ипак ни један цветић не отвара нежну чашицу да би усисао хладан, блед и не оживљавајући зрак.

Весници, светли облаци, запљуснути јаком светлошћу, који објављују скори излазак Сунца, већ су умного светлији од Месеца у пуном сјају, међутим, да за овим весницима не следи Сунце, убрзо би на целој Земљи било као у крутим поноћним крајевима ове Земље, куда девет пуних месеци не продире сунчев зрак. И гле, овако подобно иде и у вечном свету духа, којим је овај материјални настао и надаље постоји.

Појављују се свакојаки учитељи и пророци и уче људе на овај или онај начин. Ту и тамо буде нечег истинитог, али поред искре истине иду упоредо хиљаду лажи и праве се поред оне једне искре истине као да су сами истина. И гле, сви ови учитељи, пророци и њихова учења подобна су сјају Месеца, који своју светлост стално мења, а често онда када је ноћу његова светлост најпотребнија, уопште ни не сија.

Али поред кривих учитеља и пророка има и правих из чијих очију, срца и уста сија свелост Божија. Ови су подобни облацима запљуснутим светлошћу који објављују скори излазак Сунца, али ако би остало само на овим ма колико светлим облацима, наиме правим пророцима, временом би у срцима људи ипак почело изгледати као што изгледа у поноћном крају Земље, наиме ледено, хладно и мртво. Међутим, правим светлим облацима који претходе Сунцу следи само Сунце, и његовим првим светлим зраком, којег преко још сивих планина баца на земаљска поља, све се буди пуно радости и живота. Птице својим чистим псалмима поздрављају излазећу мајку светлости и топлоте, муве и бубице дижу се у ваздух прожет светлошћу и зује и певуше своје одушевљење према дивној мајци дана и пољско цвеће диже своје царски украшене главе и отвара своја уста пуна мелема да би издахнули диван мирис великој грејатељки света.

А из овог посве истинитог приказа сада већ можеш толико наћи да разјасниш у себи како би Ме у свом срцу ставио на место које Ми припада. Ни светлост Звезда, ни Месеца, а за себе исто толико ни златни сјај јутарњих облака није у стању да живот заробљен у материји ове Земље ослободи окова, те да га измами у самостално активну слободу; то једино уме светлост Сунца.

Па ко ће онда бити Онај међу људима којега глас и вољу слушају сви духови заробљени у материји и који се покоравају свему што Он хоће − и ко је Онај о чијем доласку пророковаху сви прави пророци?"

Овде се забезекне сиромах и оде дубоко замишљен са својима у колибу да нам никако не би сметао при вечери.

Вечерасмо и домаћинова породица нам уреди по могућности добро преноћиште. Али у кући домаћин каже својој жени и својој деци: "Чујте, то ће бити без даљњег обећани Месија. Дакле сам Јехова лично, вечно прасунце духовног света, коме су претходили сви пророци испуњени Божјом светлошћу као светли јутарњи облаци. Да, да, сада знам на чему сам, али шта сада чинити? Скоро се више ни не усуђујем да проговорим неку реч с Њим, вечно Најсветијим, коме сада, за нас невидљиво, сигурно служе безбројне чете анђела, који од Њега сваког тренутка добијају нове заповести и брзином мисли их преносе до звезда и у све крајеве света. И Тај данас остаје у нашој сиротој колиби, коме сва вечна небеса и њихови рајеви стоје на располагању.

О ликујте, али и дрхтите од радости јер Он остаје код нас ове ноћи. Ове превелике милости цела Земља није достојна, поготово ова наша бедна колиба, и уз то ни ми, који смо пуни свакојаких греха."

Док је овако говорио о Мени са својом породицом током припреме преноћишта, упитах Моје ученике, наиме које сам данас послао напред ради извиђања, говорећи: "Шта ли кажу људи у крају, ко сам Ја?" (Мт16:13)

Одговарају на то упитани ученици: "Неки кажу сасвим озбиљно да си Ти из смрти устали Јован Крститељ. Други веле и кажу да си Илија, о коме пиште да ће још једном доћи на Земљу пред великим Месијом и да ће звати све људе на покајање и прави повратак Богу. Други веле да си пророк Јеремија, о којем још постоји казивање у народу да ће доћи пре Месије из небеса. Такође кажу да би могао бити неки од других пророка (Мт16:14) јер пре него што би дошао велики Месија претходиће Му сви пророци. − Ово су овако главна прихватљива казивања о Теби; а постоје још и гомила других о Теби, но, након што смо их чули, укорили смо људе и довели их до бољег мишљења о Теби. Али многи још мисле да си прикривени грчки Зевс."

Кажем Ја: "Па добро, пренели сте Ми сада шта сте сазнали, али Ја бих сада још хтео сазнати из ваших устију за кога Ме то заправо ви сматрате. Не питам вас можда испразно, него сасвим озбиљно, јер примећујем после неких прилика, која Мојем чињењу и допуштању каткад привидно за ваша чула дозвољавају коснуће до земаљског, да онда о Мени одмах сасвим другачије расуђујете у вашим срцима не сматрајући Ме сасвим онаквим каквим Ме сматрате када чиним неко велико знамење. Зато Ми реците коначно једном сасвим отворено, за кога Ме по потпуно зрелом и трезвеном размишљању вашег разума савим озбиљно сматрате?" (Мт16:15)

Овде се забезекну сви ученици и до Симона Јуде не знају шта да Ми одговоре на ово питање. − Јуда Искариот рече Томи: "Сад причај! Када си увек тако паметан! То би теби требало бити права шала наћи важећи одговор на необично учитељево питање."

Каже Тома: "Причај ти, када си тако мудар! Сматрам Га за шта се Он сам већ дуго издаје. О себи не каже никад ништа друго до: "Ја сам син човека и Бог Ми је отац као и вама свима." Када сâм о себи даје такво сведочанство, које друго да Му дамо ми у правом смислу из нас самих? Дакако чини дела која од Мојсија и других пророка нико није чинио. Само ако ствар посматрамо право при светлу, наћићемо да је ипак Дух Божји који преко неког изабраног чистог човека чини све ово. А Духу Божјем ће бити свеједно да ли премешта и уништава брда преко неког изабраног човека, или да ли преко речи пророка допушта да се оствари неко мање чудо."

Каже Јуда Искариот: "Дакле, ти Га држиш само за неког пророка?"

Каже Тома: "Дакако, и то за највећег којег је носила Земља, − што сигурно није Његова заслуга, него Божија. Јер само Бог човека може пробудити за пророка као што је то учинио са Самуилом док је још био дете и као што је Он, наиме једино Бог, учинио правим пророком и магарца лажног пророка Билама (Валама) и преко магарца и самог Билама. Ако ово правилно појмимо, онда по мом немеродавном мишљењу ни ми никако не можемо дати неко друго сведочанство − које Исус даје сам о себи, наиме, да је Он само син човечији, премда знамениту божанску силу која се налази у Њему каткад изговара као Божанско Ја − но што то Он увек даје сам о себи. Он је, према томе, изузетан Син Божји, као што смо то и ми, премда не у тако изузетно врлом степену као Он."

Каже Јуда Искариотски: "А шта је онда с оним, што Га многи сматрају обећаним Месијом, а бољи Римљани и Грци чак једино правим свемоћним Богом?"

Каже Тома: "И они имају право јер сила Божија, која је у њему, такође је једини прави Месија и без даљњег и сам Јехова."

На то се Јуда Исакриот задовољи, а Ја, премда чувши то, ћутао сам.

А Петар примети Моје ћутање, диже се и каже: "Господару, примећујем и међу браћом различита мишљења о Теби. Зато ми допусти да ради браће јасно и гласно изговорим и моје сведочанство о Теби."

Кажем Ја: "Учини то. Како, дакле, гласе твоје речи?"

Каже Петар, односно Симон Јуда: "Из најдубљег темеља живота мога срца кажем и признајем сада пред свим светом гласно: Ти си Христос, син Бога живога!" (Мт16:16)

И Ја казах Петру: "Блажен си ти, Симоне сине Јонин, твоја крв и тело нису ти то открили, него Мој Отац, који је на небесима. (Мт16:17)

А кажем ти сада међу једном: Ти си Петар, стена; на тој стени градићу своју заједницу и врата пакла неће је надвладати (Мт16:18). И даћу ти кључеве царства небескога. Шта год свезао на Земљи, биће свезано и на небу, и шта одрешио на Земљи, биће одрешено и на небу." (Мт16:19)

Тада рече Петар: "Господе, хвала ти за ову велику милост, које себе сматрам потпуно недостојним зато што сам увек био прост грешник и нажалост још јесам; а што се тиче свезивања и одрешивања, признајем отворено да не разумем и не знам шта да радим с тим. Ти би могао ово нешто мало да ми појасниш, ако би хтео?"

Кажем Ја: "Све ово ће ти у право време постати потпуно јасно; а засад забрањујем строго свима вама да сада пре времена неком пренесете о том да сам Ја Исус истински Месија! (Мт16:20)

Након овог важног разговора пита Матеја писар да ли да све ово забележи.

Кажем Ја. "Овдашње чудо немој и разговор између Томе и Јуде Искариотског не мораш спомињати, али свакако главно што сам са Петром утврдио. Само увек пиши онако како ти ставим речи у срце те ће све бити правилно." − Са овим се писар задовољи, па се брзо даде на починак, а ми остадосмо да седимо код стола све до поноћи, и домашњи такође дођоше и правише нам веома пријатно друштво. (ВЈЈ2.174:13-176:21)


Књига Постања – објашњење првих стихова[уреди]

... за сада није извесно да ли ћете добро схватити, јер да се ваљано схвати Мојсијева приповест постања, мора се познавати целокупно биће човека, до чега се, пак, долази исто тако тешко како до правилног и потпуног познања Бога.

Па бих вам најпре морао рашчланити целокупни материјални, душевни и духовни склоп човека од влакна до влакна и од жиле до жиле, и коначно показати како се душевно најпре развило из духовног и материјално из душевног и како се обликовало и под којим све безбројним саобразностима, које одговарају оноликим безбројним степенима светлости колико и безбројним степенима мањка светлости.

Овим видите да то не иде тако лако и брзо као што мислите; но, ипак ћу вам рећи о томе онолико колико засад можете поднети и за шта у вашим душама већ имате искуства и потребног предзнања да схватите са понеким убеђењем. – Па слушајте!

Када Мојсије говори "У почетку створи Бог небо и земљу", онда Мојсије овим посве не подразумева видљиво небо и видљиву, тварну Земљу, зато што као прави мудрац на то никада није мислио пошто му је на просветљеном уму једино увек била пуна унутарња истина. Али ову његову дубоку мудрост покрио је одговарајућим сликама, као што је сведочанства ради пред народом своје сувише блиставо лице морао покрити троструким покровом.

А под "небом", које Мојсије најпре наводи створеним, треба схватити да је Бог негда способност разумевања, као у време већ изван свог вечног и духовнопречистог средишта, као у неку руку изнедрио, но, као што сам рекао, само способност разумевања. Ова је подобна огледалу, које је у мрклој ноћи такође способно да савршено верно прими и поврати спољне предмете пресликане у себи, или пре свега на његовој углачаној површини, али у потпуној ноћи, а такође и у потпуном недостатку предмета, очито да огледало баш нема никакве сврхе.

А зато Мојсије одмах извештава поред постављања неба, или способности разумевања изван Божјег животног средишта, о такорећи истовременом стварању земље. А ко и шта ли је ова Мојсијевска земља? Мислићете: "Па, ова која нас носи." – О, далеко од тога, драги Моји.

Гле, под "земљом" Мојсије је представио само способност изједначавања и привлачења међусобно сродних, изнедрених Разумевајућих, који су скоро исто оно што су неки египатски и грчки световни мудраци називали асоцијацијом идеја, где се из сродних појмова и идеја коначно мора појавити цела реченица испуњена истином.

А ако је у Способнима разумевању, које је Бог изнедрио, услед њихове сродности узајамно привлачење као по себи већ било саусловљено, онда следи и трећи закључак као сам по себи, наиме, да су се међусобно сродни Способни разумевању и заиста узајмно привукли и обухватили – за чији тада још дубоко духовни чин Мојсије очито није никако могао поставити згоднију и општију слику до управо слику тварне Земље, која сама по себи није ништа друго до конгломерат самих суштаствених честица способних привлачењу и сродних међусобно и у себи.

Но, "још је била тама на дубини", наставља Мојсије. Да није Мојсије овим озбиљно хтео да назначи немање светлости на новоствореној Земљи? Кажем вам, то мудри Мојсије чак ни на почетку свог тупавог постојања није ни сањао. Јер Мојсије је дубоко познавао природу света и сувише је био посвећен у египатској дубокој мудрости и науци да не би знао да Земља као дете Сунца, која је млађа барем за милијарду пута милијарду земаљских година од мајке Сунца, при свом настанку није могла бити тамна, него Мојсије је овим само поново сликовито напоменуо да способност разумевања и сродност способна привлачењу Разумевајућих још није условљавала какво било спознање и схватање и свест о себи, што је све истоветно појму "светлост", него је условљавала супротно све дотле док се не почну обухватати, затим привијати, трти те у неку руку међусобно борити.

А зар још никад нисте приметили шта се догађа када се камење или дрво јако риба једно о друго? Гле, појављује се ватра и светлост! И гле, то је светлост коју Мојсије приказује створеном на почетку."

Дакле, знамо шта светлост представља, међутим, пре тога још гласи да је земља била пуста и празна. То је сасвим сигурно, јер пуком способношћу примања нечег као и већ осећањем потребе још се никада није напунила ниједна посуда. А све док у посуди нема ничега, дотле је и пуста и празна.

Исти је био случај при прастварању. Бог је свемоћном силом воље своје љубави и мудрости изнедрио безбројно мноштво мисли и појмова у све просторе бесконачности. А ове мисли и појмове претходно смо назвали "поједини огледаласти Способни разумевању", и то стога што је свака поједина мисао у глави у неку руку одраз оног што срце, које је увек активно, производи у себи.

А као што је мисао или појам за себе још подобна празној посуди или и огледалу у тамном подруму, исто тако је укупна узајамна сродност још пуста и празна и пошто још нема никакве међусобне активности Способних разумевању, него пуке способности за постојање и активност, зато је и све још, као што сам малочас приметио, хладно и без ватре и светлости.

Све ове још неактивне и непомичне мисли и идеје божанске мудрости упоређују се још врло прецизно и "водом", у којој су такође безбројни посебни елементи помешани као у прост, из којег коначно ипак сав телесни свет узима своје посве разнолико постојање.

Али све ове велике мисли и из њих развијене идеје у мудрости Божјој, колико год биле истините, ипак се не би оствариле као ни мисли и идеје неког мудраца на Земљи када му недостају средства да их оствари. Да би била замислива стварност која би следила мисао и идеје, морају се најпре набавити одговарајућа средства и преко њих права активност мисли и идеја које утичу у њих, како изнутра, тако и споља, и које исходе од неке веће силе и моћи.

Према томе, ако је неки човек повезао мисли и идеје па их хоће остварити, под условом да има потребна материјална средства, своје мисли и идеје мора обухватити прилично моћном и великом љубављу. Ова љубав тада негује и чува његове мисли и идеје као квочка свије пилиће. Тако мисли и из њих настали појмови као већ конкретне идеје постају све живље и развијеније. И гле, таква љубав је управо дух Божји у самом Богу, који је, према Мојсију, лебдео на води, што само по себи не представља ништа друго до необликовану и безбићествену масу мисли и идеја Божијих.

Надахнути овим духом мисли Божје почеше се повезивати у велике идеје и мисао поче тискати другу и идеја идеју. И гле, тада се догађа по божанском поретку као само по себи "Нека буде светлост" и "Би светлост". Према томе по Мојсију и природни велики чин стварања од самог искона објашњава самог себе у свему, а са њим такође упоредо коначно – и то првенствено – такође и душевни и духовни процес грађења од новорођенћета па до старца и од првог човека на Земљи до наших дана и тако даље све до будућег краја овог света.

Сада код Мојсија свакако долази реченица према којој изгледа као да је Бог тек после светлости, која се развила из огња трудољубивости духа, почео увиђати да је светлост добра, али то ни издалека није случај, него то је само сведочанство вечне и бескрајне мудрости Божије по којем ова светлост јесте истински слободна духовна светлост живота, која се сама развила из активности мисли и идеја Божјих поретком мудрости, којом се ове мисли и идеје Божје изнедрене Богом овим начином надаље могу изграђивати као сами собом као самостална бића по сопственом разумевању, наравно под неизбежним сталним утицајем Божјим. Ово се, према томе, разуме Мојсијевим додатком, али не као да је тек овим Бог доспео до субјективног сазнања да је светлост нешто добро."

Али сада долази нешто што је заправо теже разумети него претходно јер гласи: "И растави Бог светлост од таме и светлост назва даном а таму ноћу." Но, ово ће се лакше разумети, ако уместо ових преопштих појмова, које је Мојсије поставио, узмете одговарајуће више посебне, као за дан већ самосталан живот, а за ноћ смрт, или за дан слободу, а за ноћ суд, или за дан самосталност, а за ноћ везаност, или за дан већ самоспознајућу животољубивост божанског духа у новом створењу, а за ноћ још неоживљене мисли и идеје из Бога.

А овај поредак такође опет налазите већ и у свакој биљци, код које све до зачетка плода не налазите ништа до ноћ или грамжљиву смрт, где дух Божји још ради припреме материје која носи живот лебди на води мрачне дубине. А када подлога коначно довољно очврсне да се на стабљици творевинске пшенице може повући задњи прстен под класом и када прави истински духовни живот почне себе обузимати као самосталан и почне себе осећати и схватати јасном свешћу и спознавати и разумевати, онда дашта долази до очитог одвајања или пре до растављања светлости од таме, слободног живота од осуђеног или заправо неуништивог живота од уништивог осуђеног, који је попут смрти под свеопштим све обухватним појмом "ноћ".

И даље гласи "И би вече и би јутро, дан први." Шта је "вече", а шта је овде "јутро"? – Вече је овде стање у којем се предуслови за коначно примање љубазног живота из Бога утицајем свемоћне воље Божје почињу установљавати и обухватати попут појединих мисли и појмова у идеју. Када су ови једном установљени све до задњег прстена под класом, онда је вршење вечере завршено те почиње слободна и самостална активност за сопствену градњу самог себе у плоду. А као што људи прелаз из ноћи у дан називају јутром, исто тако подобно назива се јутром прелаз претходећег осуђеног, неслободног стања бића у слободно, самостално стање. И гле, ту Мојсије нипошто није починио неку логичну грешку ако је из вечери и из јутра приказао настајање првог и свих следећих дана.

Да код Мојсија настају шест таквих дана из вечери и јутра, разлог је тај што после пажљивог посматрања и истраживања свака ствар од свог искона до савршенства, онаква каква јесте, мора проћи ових шест доба тачно на путу једног те истог божанског поретка све док се, онаквом каквом дотле треба да буде, не усаврши, попут потпуно зрелог пшеничиног класа на изумрелој сламци.

Полагање семена у земљу до клијања: први дан; затим образовање стабљике и заштитног и упијајућег лишћа: други дан; затим образовање задњег прстена тик под истообразним зачетком прве склоности за образовање класа: трећи дан; затим образовање љускастих судова попут ложница за рађање слободног, самосталног живота, уз које треба узети и цвет: четврти дан; затим отпадање цвета, настанак правог, већ слободан живот носећег плода и његова слободна активност – мада још у свези са претходним, неслободним стањима из којих још узима део хране за образовање кожице, премда одсад узима главну храну из небеса светлости и истинске топлоте живота – све до потпуног образовања плода: пети дан; коначно потпуно одвајање у љусци сазрелог плода, када зрно за своје учвршчење већ сасвим сâмо и баш овако сâмо и већ савршено самостално захтева чисту храну небеса, прима је и њом се слободно сити за слободан, вечно неуништив живот: шести и задњи дан ради образовања и потпуног ослобађања живота. Седмог дана наступа мир, и то је стање сада готовог, презрелог и за вечност постојано из претходних стања утврђеног живота опремљеног потпуном сличношћу Божјом.

Ако само мало дубље и зрелије од обичних људи овог времена размислите ово сада Мном вама речено, онда ћете, ако већ не у самој дубини дубине, лако наћи и увидети да је Мојсије својом приповедком постања под његовим упечатљивим сликама само разумео једино истинит и са целим поретком вечне мудрости савршено складан настанак и развитак свих ствари од свог искона до највишег савршенства.

А ко Мојсија овако не разуме, нека га ни не чита, јер ако га чита и разуме онако погрешно, онда се коначно при само малом размишљању мора сасвим збунити те озбиљно се наљутити због овакве нелогичне глупости Мојсијеве и због на крају штавише и злонамерне глупости свих оних који такво нелогично и преглупо учење као надахнуто чак Духом Божјим намећу људима ватром и мачем без имало обзира да ли се и њима самима чини као најпростија глупост.

А који чита Мојсија правилним разумевањем, који му је сада показан, тај у њему неће препознати само преобимно мудрог него и духом Божјим преједрено прожетог, правог пророка, који је имао прешироку способност и уз то пречврсту вољу да свим људима савршено истинито пренесе све дубине дубина о Богу и о свим створеним стварима као што их је у свом дивовском духу примио од самог Духа Божијег.

Тако су настала Сунца сва за себе, Земље за себе, и свака појединост на Сунцима и Земљама за себе и такође и у својој општој повезаности. И тако је настао човек у ужем смислу за себе и такође и у свеопштем, зато што је цела творевина у целој својој општости потпуно подобна и саобразна човеку, и зато што свака појединост од највећег до најмањег васцеле духовне и материјалне творевине такође одговара и мора да одговара човеку зато што је човек права сврха и крајње одредиште целокупне творевине. Он је коначни производ, којег треба постићи, свих претходних трудова Божјих.

И баш зато што је човек што је Бог преко свих претходних творевина хтео постићи и што је и постигао, зашта сте ви непорециви доказ, тако и све на небесима и на свим мирским телима одговара у свему човеку, као што је Мојсије представио и у својој приповеци постања и као што су то представили и други народни учитељи мада застртије. А сада све проверите, те ћете наћи да све стоји управо овако и да ни не може стајати другачије." (ВЈЈ2.219:2-222:5)


Излазак душе из тела[уреди]

Матаел: "Када сам имао тек око седам година или може бити и осам, умреше због неке заразе изненада петоро људи; били су то суседова жена, две најстарије кћери и две иначе потпуно здраве слушкиње. Необично је било то што због ове чудне заразе поумираше једино одрасле и засигурно здраве девојке и жене. Када се, дакле, код суседа разболела његова жена, док су већ дан раније умрле две кћери и две слушкиње, дође сусед код нас сав очајан и тужан молећи да будемо уз њега и уколико је могуће да његову жену отргнемо од смрти, јер мој отац, имајући у близини Јерусалима поприлично лепо имање и боравећи најчешће на њему, био је за нужду и лекар, те је било првенствено врста обавезе одазвати се несрећном суседу. Да ја нисам смео остати код куће, то ћете видети из околности што сам често умео оцу да пренесем веома добре лекове, које би ми често простодушно и добронамерно објавили моји духови. Мој отац је очекивао да ћу у суседовој кући сусрети духове који ће ми рећи како да се излечи на смрт болесна сусетка, те сам тако хтео-не хтео имао да пођем. Мој отац је био у праву, видео сам заиста гомилу испретураних духова добрих и злих, али овог пута нажалост није било ништа са саветом за лек, јер један моћан дух обучен у светлосиву наборану хаљину ми рече, када га замолих за лек по жељи мога оца: "Погледај на жену која ће преминути; душа јој већ излази из грудне дупље, из које душа најчешће излази из тела."

Погледао сам боље умирућу и из грудне дупље се подизала нешто као бела магла или пара и над грудима се све више проширивала и згушњавала, али још се дуго није примећивао никакав људски облик. Док сам посматрао сумњичаво, рече моћни светлосиви дух: "Обрати пажњу како душа заувек напушта своју земаљску кућу."

А ја казах: "Зашто ова одлазећа душа нема облик, а ви који сте исто тако духови, имате потпун људски облик?"

Каза дух: "Сачекај још мало, када душа коначно буде била сасвим ван тела, већ ће се сабрати, па ћеш је угледати лепу и љубазну."

Док сам посматрао овакву пару над грудима болеснице како се све више шири и згушњава, тело је још увек живело и уздисало каткад као неко кога мучи тежак сан. Након једно четврт римског часа лебдела је ова пара величине дванаестогодишње девојчице око два педља над телом умируће повезана са грудима само још ступцем од паре дебљине прста, који је био црвенкасте боје и који се каткад продужавао и скраћивао. Али после сваког продужавања и поновног скраћивања парени стуб се тањио, а тело при продужавању болно трзало. Након једно два римска часа овај стуб се сасвим одвојио од грудне дупље, а доњи део је изгледао као растиње са многим жилама. У тренутку, пак, када се стуб од паре ослободио груди приметио сам две ствари. Прво, тело је сасвим умрло, а друго, сва ова бела магловита смеса у трену се претворила у мени итекако добро познату суседову жену. Одмах се оденула белом набораном хаљином, поздравила присутне љубазне духове, али истовремено упитала одлучно где се сада налази и шта се с њом догодило; такође се веома зачудила лепом крају, у коме се сада налази. А о том крају ја лично нисам ништа примећивао. Зато упитах мог моћног светлосивог где ли је тај тако лепи крај.

На то рече дух: "Из свога тела не можеш га видети, јер је само производ маште преминуле и тек ће мало-мало прећи у већу и постојанију стварност."

То је био одговор, а дух је затим говорио мени сасвим неразумљивим језиком, али мора да је ослобођеној души рекао нешто веома пријатно зато што јој се лице веома разведрило. А чудно ми је било то што се слободна душа изгледа ни мало није бринула шта се догодило са пређашњим телом, одмах је разговарала са духовима, али све мени потпуно непознатим језиком. После одређеног времена биле су доведене и оне две умрле кћерке и две слушкиње, те поздравише бившу мајку и газдарицу веома љубазно, али не као да су прве две биле њене кћери и друге две раније слушкиње, него као праве, присне и добре другарице и сестре и то на мени страном и сасвим непознатом језику. Али ниједна се изгледа нимало није бринула о ранијем поштованом телу, а изгледа да нису ни примећивале нас још смртнике. Чудно је било што се душа ове умрле жене испрва након изласка из тела радовала на хебрејском угледавши лепи крајолик, али након што се на неки начин прибрала, служила се језиком којег по мом слабом знању на целој земљи међу смртницима више нигде нема. Зато се поново обратих мом светлосивом упитавши га: "О чему разговарају ових пет придошлица у вашем царству и на којем језику?"

Рече светлосиви: "Гле, што си радознао дечак. Управо због тебе говоре овим посебним духовним језиком јер неће да их разумеш зато што знају и осећају да си ти овде као неко који из тела види духове и говори са њима исто као што то умеју Бирмани у Горњој Индији. Знају и осећају да су њихова телеса још овде, али их није брига, као што тебе није брига за неку стару хаљину, коју си исцепану бацио некуд. Могао би да им понудиш сва царства света са изгледом на хиљаду година дуг живот сав пун здравља, али ипак се нипошто не би вратили у своја телеса. А то о чему су разговарали не би разумео ни да је на твом језику, јер они виде у садашње време да је моћни Предсказани сада као човек већ у материјалном свету, премда још као нежно дете. Када постанеш човек упознаћеш га у Галилеји."

То је било све шта ми је светлосиви пријатно и љубазно објаснио. Била је то зацело веома знаменита појава, коју сам тада као дечак исто толико јасно видео као сада све вас и светлосиви ме није обмануо, ето, доказа што сам Тебе, Господе, заиста нашао у Галилеји управо онако како ми је светлосиви предсказао. Ја бих сада само то хтео да ми се мало објасни зашто душа при одласку излази као пара из груди, а не одмах у људском облику? Господе, љубазни и мудри Свеучитељу васколиког живота, не би ли нам хтео то објаснити?"

Казах Ја: "Одмах ћу вам објаснити, па слушајте добро. Пара или магла по мери човека је последица велике нелагодности душе у тренутку изласка када је од страха и ужаса на неколико тренутака без свести. Душа мора да уложи јако велик труд не би ли се одржала у свом свесном постојању. Сви делови душе снажно затрепере, тако да ни најоштрије видовито око не може открити било какав облик. Као пример у природи можемо наћи струну китаре дубљег звука. Када је повучеш онда ће за неко време тако јако затреперети да ћеш је видети само као провидну магловиту струну. Када престане да трепери и умири се видећеш њен прави облик. Исту појаву можеш приметити код муве, чија се крила само онда виде када престане да лети, а док је летела, видео се само магловит облачак. Када душа излази из уништеног, поцепаног и више неупотребљивог тела, онда често затрепери у свим правцима дужином једног педља и огромном брзином од хиљаду трептаја у трену, тако да је посматрачу чисто немогуће да за време оваквог треперења уочи икакав људски облик. Мало по мало се душа умирује, те се већ више може опазити људски облик, а када се коначно умири по потпуном одвајању од тела, онда се види у савршеном људском облику, под претпоставком да се свакојаким гресима није превише унаказила. Јеси ли схватио?"

Рече Матаел: "О Господе, Најмудрији, како да не схватим? Објаснио си ми да се може рукама зграбити. А сада Господе, опрости ми моју знатижељу, волео бих још да знам, каквим су то језиком говориле оних пет душа. Ја сам знам неколико језика, па ипак нисам ништа разумео шта су говорили. Да ли на свету још постоји сличан језик?"

Казах Ја: "Јесте, постоји. Бирмански свештеници га користе и то је првобитни људски језик на овој Земљи. Ваш језик, староегипатски и између осталог грчки готово да сасвим воде порекло од овог језика. Шта мислите, да ли бисте разумели оца Аврахама и Исака и Јакова ако би били овде и говорили као што су некада говорили? Не бисте разумели ни речи. Када већ тешко разумете Мојсијеве књиге, које су скоро хиљаду година млађе од Аврахама, како бисте тек разумели саме оце? Јест, код Јудеја се много тога изменило, па и језик, а да није морало доћи до друге вавилонске пометње језика." (ВЈЈ4.128:3-129:7)


Јн5[уреди]

1
А Ја сам тога дана са Својим ученицима отишао све до близу Јерусалима, и тамо смо преноћили у конаку којег смо Ја и Моји ученици добро знали. Угоститељ нам се много обрадова, па нам исприча много о садашњој вреви и смицалицама у Јерусалиму и припреми нам прилично добру вечеру.

А Ја му казах: "Само ти сутра дођи горе у храм, па ћеш видети како ћу се односити према фарисејима. Сутра ће безобзирно сазнати с ким имају посла у Мени."

То веома обрадова нашег гостионичара, па нам донесе још хлеба и вина у довољној мери. Већ је чуо пуно о Мени, али ни он још није знао ко сам заправо, премда су му Моји ученици дали по које напомене, које је добро примио. – Убрзо затим отидосмо на починак.

На Сабат ујутру отидосмо горе у Јерусалим (Јн5:1). Па зашто горе? Зато што је овај велики град, а пре свега храм, лежао на пространом стеновитом планинском билу, а готово понајвише храм са својим пространим тремовима, зидинама и вртовима. Да нас је угоститељ, чија је кућа лежала у долини, пратио нагоре, разуме се по себи.

Дошавши у близину храма, морали смо најпре проћи поред бање Ветесде (ведес да: пробуђује или даје опоравак) која се налазила непосредно поред стаје за овце и која је около имала пет тремова (дворана) (Јн5:2). Под овим тремовима лежало је увек доста болесника, као што су слепи, хроми, усахли и други са разним болестима те чекаху да се вода заталаса (Јн5:3). По једној веома старој легенди из времена Мелхиседека и по чврстом веровању поготово убогог народа с времена на време би силазио анђео с неба и заталасао би воду. Додуше не видеше анђела, али због засебног таласања воде закључили би да је присутан.

Учени фарисеји нису веровали у силазак анђела, него су држали да се ради о посебној лековитој води, а исто тако и Римљани и Грци, али за своју корист су знали да одрже народ у старом, побожном веровању.

А када би се вода заталасала – што се догађало свих неколико недеља једном или двапут – онда би имала толику изванредну лековиту силу да би свако, какву год болештину да је имао, бивао излечен, ако би био те среће да први доспе у воду (Јн5:4). Разуме се по себи да су само богати и имућни болесници имали предност, а сиромашни, пошто нису имали да плате, често су чекали узалуд више година све док неки нешто сажаљивији чувар не би сиромашног најпре загњурио у воду, нашта би се исцелио.

Гостионичар, који нас је пратио, кудио је веома ово и назвао ову работу надасве прљавом и неправедном. Показа ми такође и веома старог, сиромашног човека, који је ту већ пуних тридесет и осам година чекао излечење (Јн5:5), али још никада неком прљавом чувару није пало на памет да га након толико година напокон пусти да као први уђе у усталасалу воду.

Мене је ово очито веома узрујало, па казах гостионичару: "Иако је данас Сабат, ипак ћу сместа помоћи овоме човеку!"

Будући да сам пре сам знао а и чуо од честитог гостионичара како стоји са човеком, стадох одмах до њега и казах: "Хоћеш ли да оздравиш?" (Јн5:6)

На то болесник одговори тужним погледом: "Предобри господине! Немам никога који би ме првог пустио у бању када се вода заталаса; а када сам дођем, други који је повлашћенији уђе пре мене у воду (Јн5:7). Како да оздравим?"

На то Ја рекох: "Онда устани, узми свој лежај и иди откуд си дошао!" (Јн5:8)

И одмах болесник оздрави, подиже свој прост лежај и по обичају као оздрављени оде до свештеника, и то на Сабат када се по многом искуству вода готово никада није њихала (Јн5:9). Зато је Јудејима одмах запало у очи како то да је овај човек оздравио на Сабат.

Но, за ово оздрављење баш ни не би рекли превише, али пошто је носио свој лежај на Сабат, то већ би код њих велика грешка, па казаше: "Данас је Сабат и не приличи носити кревет!" (Јн5:10)

А он им одврати: "Чујте! Онај који ме је исцелио, тај ми је рекао: "Узми свој лежај и иди!" (Јн5:11). А оног који има такву моћ и који ми је учинио такво доброчинство, тог ћу да слушам и на овај Сабат. Јер пуних тридесет и осам година ми нико није учинио такво доброчинство као онај човек. Па зашто да га не послушам и на Сабат?"

Тада га Јудеји упиташе: "Па ко је тај човек, који ти рече данас на Сабат: "Узми свој кревет и иди"?" (Јн5:12)

А оздрављени и упитани није знао ко сам и како сам се звао. Ни прстом ме није могао показати будући да сам брзо напустио оно место због многога народа, који ту беше окупљен. (Јн5:13)

2
После око сат времена отидох са ученицима у храм након што се претходно сретосмо са Лазаревом породицом из Витаније, коју сам познавао још од Моје дванаесте године и коју сам обично сваке године посећивао при нашем ходочашћу у Јерусалим. Понешто и разговарасмо о вођењу Моје учитељске службе. Затим су нас ова породица и наш познати гостионичар пратили у храм; па када стигосмо у храм, нађох излеченог, и овај, када Ме виде, проби се до Мене и поново поче да Ме узвисује и да захваљује.

Ја му казах: "Гледај сада када си оздравио да убудуће више не грешиш, да те не би снашло што горе!" (Јн5:14). Он потврди и сазна овом приликом како се зовем, што беше лако пошто су Ме многи знали од раније. Тада нас овај човек напусти и оде до жестоких храмских Јудеја и обзнани им да Ја, Исус, бејах онај који га исцели. (Јн5:15)

Тада се одмах разгњевише ови храмски Јудеји и почеше, прогонећи Ме, да се пробијају до Мене да Ме одмах ухвате и убију јер сам учинио такво што, уз то још на тако велик Сабат! (Јн5:16)

Гостионичар примети гневно кретање Јудеја, посве мрских њему, па Ме посаветова да што пре умакнем, иначе би Ми се лако могло догодити неко зло.

А Ја га утеших и казах: "Не бој се, јер пре него што сам не будем хтео, не могу ми ништа. Али ћу им, када ме почну питати, баш слободно рећи ко сам, па ћеш тек видети њихов гнев, пред којим, пак, нико да се не уплаши."

Док сам ово поверљиво говорио гостионичару, већ стигоше гневни до Мене и набрацнуше на Мене: "Зашто си ово учинио на велики Сабат и оскврнавио га пред свим народом? Могао си то учинити и сутра, и још би на време помогао болеснику, и велики Сабат не би оскврнавио!"

На то погледах гневне врло озбиљно и казах им једноставно: "Мој Отац (на небу) делује до сада, и Ја делујем!" (Јн5:17)

Тада се храмски Јудеји још више разгневише и гледаху да ме ухвате и одмах убију, јер викаху народу: "Није довољно што је оскврнавио велики Сабат, него хули и на Бога јер Га је назвао својим оцем и сасвим се изједначио с Њим! Зато га ухватите и одмах га задавите!" (Јн5:18)

Ту настаде прави метеж у храму и неки беху спремни да Ме ухвате; а Ја се узбудих и заповедих да буде мир.

Одмах и би мир, и Ја казах гневним Јудејима: "Заиста, заиста вам кажем: Ја као син не могу чинити ништа од себе самога – осим оно што видим да Отац чини. Шта дакле Отац чини, исто то чиним и Ја (Јн5:19). А Отац љуби сина и показује му све што сам чини, и показаће Му још већа дела, тако да ћете се сами превише зачудити (Јн5:20). Јер исто као што Отац буди мртве и оживљава их, исто и Син оживљава које хоће (Јн5:21). Кажем вама слепима: Отац на небу сада никога не суди, јер је сав суд предао Мени, своме Сину (Јн5:22) да би сви људи – Јевреји и Пагани – поштовали Сина као што поштују Оца. А ко не поштује Сина, не поштује ни Оца, који Га је послао." (Јн5:23)

Док сам овако говорио, беше највећи мир и гневни Јудеји ћутаху јер сам тако хтео.

И зато беседовах даље и казах: "Заиста, заиста, ко слуша Моју реч и уистину верује у Онога који Ме је послао вама људима на овој Земљи, има вечни живот и више не доспева по својој души на суд, који је смрт материје, него се овом озбиљном и живом вером пробио од смрти до истинскога вечнога живота. (Јн5:24)

И опет вам кажем: Заиста, заиста, долази час, и већ је дошао, када ће мртви по телу и души чути глас Сина Божјег, и који га буду чули верујући, овим ће живети занавек (Јн5:25). Јер као што Отац има живот у самоме себи, исто тако је дао и Сину од вечности да има живот у самоме себи (Јн5:26). Такође му је дао моћ да држи суд свим људима, зато што је вечни Син Божји сада за ово време и Син човечји." (Јн5:27)

3
На то многи почеше да се чуде оваквим Мојим речима. Неки казаше да је то хула каква још не би.

Други пак казаше: "Не, заиста, овде мора да има нечега, јер овакво што још нико није говорио о себи."

А ја казах њима: "Јер долази час у коме ће сви, чак и они који су гробовима (то се односило на незнабошце што Јудеји нису разумели), чути Мој глас и изиће ће они који потом буду чинили добро до истинскога васкрсења живота, а они који учинише зло, до васкрсења суда, који је истинска смрт душе." (Јн5:29)

Ту опет неки почеше гунђати, а други опет казаше: "Овај човек је претерао и сада прилично почиње да трабуња. О себи говори баш као да су он и Бог једно те исто. Ко је икада чуо такво што?"

А Ја казах: "Варате се веома када тако судите о Мени, јер Ја као човек ни не могу чинити ништа од самога себе. Али Ја свагда чујем глас Оца у себи, и како чујем Његов глас, тако поступам, говорим и судим, и Мој суд је стога праведан, зато што не испуњавам своју људску вољу, него једино Мога Оца, који Ме је послао у овај свет (Јн5:30). Ако би Ја као човек сведочио сам о себи, такво моје сведочанство било би неистинито (Јн5:31); али Други којег не познајете и никада нисте упознали, јесте који Мојим делима, која су опште позната, сведочи о Мени, и зато знам итекако поуздано да је сведочанство које Ми је увек дао и даје потпуно истинито. (Јн5:32)

Послали сте напоље до Јована Крститеља и видели сте да сведочи о истини (Јн5:33), а Ја не узимам, као што видите, сведочанства од људи, јер сведочим од себе самога из Оца, и то чиним да би сви ви заиста постали блажени (Јн5:34). А зашто вам се то не свиђа?"

Ту рекоше неки: "Ако је Јован по твојим речима сведочио о истини, онда је његово сведочанство ионако било добро и довољно; чему још сада да нам служи твоје засебно сведочанство? Јер по Јовановом сведочанству ионако можемо постати блажени."

Казах Ја: "Јован је сигурно био светлост која је горела и јасно обасјавала, али ви изиђосте само зато да се при његовој светлости само мало провеселите (Јн5:35). А Ја за себе имам веће сведочанство но што је било Јованово сведочанство, јер дела која Ми је дао Отац да их извршим, да их само Ја сам испуним, ова дела, дакле, која сам чиним пред очима свега света, сведоче у свој истини да је Отац Мене као свога Сина послао вама. (Јн5:36)

И управо тај Отац, који Ме је сада послао вама, већ дуго је устима пророка сведочио о Мени, мада нико од вас није чуо глас Његов ни видео лик Његов (Јн5:37). Истина, чули сте Његову реч из списа пророка, али немате је у вама зато што сада не верујете ономе којег је послао вама. (Јн5:38)

Тражите сами у списима, за које мислите да је у њима ваш вечан живот. И гле, управо они сведоче сто- и хиљадоструко о Мени. (Јн5:39)

Шта имате против Мене? Зар није право ако вам долазим без неког спољњег угледа како вас не бих обесхрабрио и да не клонете и да се не престрашите? Зар је Илија, када је примио пророчанство о Моме доласку у духу, дакле такође духовно, Јехову можда видео да пролази у олуји или у ватри када се скривао у пећини? Не, него у благоме поветарцу прође Јехова. И гле, то је сада овде пред вашим очима. Зашто нећете да верујете? Зар за Мене не сведоче ваистину Моја дела, која сам већ учинио међу многим хиљадама људи? Зар је ико икад на свету чинио таква дела?"

4
Рекоше неки Јудеји: "Твоја дела јесу стварно посебна, али ти сам ни издалека не личиш на то, и уз то Есени чине исто, мада су наши непријатељи, али ипак тврде Јудејима да ће Месија из њих произићи."

Казах Ја: "О, знам вас итекако добро. Не од сада, него већ одавно знате како Есени чине њихова чуда, и с правом сте ревновали против тога и народу сте већ више пута с добрим успехом показали есенске трикове, јер у такву уметност и вештину разумете се и ви као и Есени и углед Моје личности није баш задњи међу вама. Дакле, уопште није до тога што нећете да Ме признате и прихватите за оно што заиста јесам, него, сасвим просто речено, нећете да дођете Мени да од Мене и из Мене имате вечни живот. (Јн5:40)

Дакако да не узимам части од људи ради некаквог већег и вањског угледа (Јн5:41), пошто Ми ионако никада вечно не могу дати већу од оне која пребива у Мени, али Ја вас знам са сасвим друге стране. Због ваше гордости, ваше љубави према свету и себи већ одавно у вама нема љубави Божје, и зато Ме не прихватате!" (Јн5:42)

Рекоше поново неки Јудеји: "Ово јесу фине и мудре речи, али још позадуго не доказују да си ти баш сада одједном обречени Месија. Можеш бити, што можда можемо прихватити, ако хоћемо, виделац у његово име, мада пише да из Галилеје неће устати пророк; али за тебе још дуго нема говора о месији. Имамо ли право или не?"

Казах Ја: "Никако, но казаћу сам преистинито како стоје ствари. Па слушајте: Нисам вама дошао као виделац у име долазећег Месије, него лично као обречени Месија у име Мога Оца, са којим сам потпуно једно, зашта Ми дела која чиним преистинито сведоче, а ви Ме ипак не прихватате. А када буде дошао други великом помпом у своје сопствено посве себично име, тога ћете сигурно прихватити без двоумице (Јн5:43). А како да Ми и верујете који сви узимате части један од другога и пуштате да вам сав свет одаје част, али скромну част, која је од Бога, никада нисте тражили а ни сада тражите!" (Јн5:44)

Рекоше Јудеји: "Па добро, кажеш слободно да је свемоћни Бог твој Отац, па ако сада чинимо неправду што ти не верујемо, онда нас оптужи код свога Оца, па ће се већ показати шта ће нас снаћи за то."

Казах Ја: "О, немојте мислити да ћу вас оптужити код Мога Оца, други ће вас оптужити, и то је Мојсије, у кога се уздате да ће најпре још једном доћи са Илијом (Јн5:45). А и дошао је, али га нисте препознали као ни сада мене самога. (Мојсијев дух је био у Захарији и Илијин дух у Јовану.)

Да сте у вашем овосветском духу икада веровали у Мојсија, веровали бисте и Мени, јер Мојсије је о Мени сведочио (Јн5:46). Али пошто још никада нисте веровали његовим списима, како да сада верујете Мојим речима?" (Јн5:47)

Казаше Јудеји: "Како можеш казати да ми који седимо на његовој столици нисмо веровали Мојсију?"

Казах Ја: "Оно што човек треба да верује претходно мора знати; а Ја вам кажем да сте само ради новца постали свештеници и од детињства нисте сматрали ни вредно труда да прочитате Мојсијеве списе. А и зашто, јер и без таквога труда увек сте лепо живели. Знате ли ко је све време био ваш Мојсије и ваши пророци? Ја ћу вам казати: То је био ваш стомак!"

Овде се лица јеврејских свештеника мало смету, и један рече: "Зар нам не читају Писмо сваке седмице одређенога часа? Имамо само пет примерака и изворник, којег као светињу осим првосвештеника нико не сме дирнути а да не буде кажњен смрћу. Како можеш казати да не знамо шта су написали Мојсије и пророци? Сами дакако да га не можемо читати, али га свагда чујемо када се чита."

Казах Ја. "Са ушима дакако чујете ако са вашим пуним стомацима за читања не заспите, али срцем га још никада нисте чули, зато што је стално расејано својим пожудама по целоме свету. На заповести се обазирете ионако само привидно пред очима света зато што ходате у свештеничкој одећи, а за вас ништа не значе. То вам кажем зато што вас знам далеко боље но ико икада на свету."

Овде многи из народа, који су ово слушали, почеше силно грдити и гунђати на ове јеврејске свештенике, и ови се брзо повукоше у своје одаје. А Ја са Мојима такође отидох из храма и пођох са ученицима и гостионичарем услед позива са Лазаром за Витанију, која је била удаљена од Јерусалима отприлике 15 фелдвег (по садашњој мери близу сат и четрдесет и пет минута лаганог хода). Да смо тамо изврсно примљени, разуме се по себи. (ВЈЈ6.1-4)


Јн8[уреди]

Када је народ видео да сам отишао у храм, поче долазити Мени у великом броју, па сам сео и почео предавати у поређењима, сликама и примерима као у Јеванђељима показујући им љубав, доброту и праведност Бога Оца и шта заправо чини царство Божје, које им је сада толико близу, и многи вероваху и поједини казаху: "Ово је велик пророк, те нас чуди што то фарисеји не признају. Исто тако нимало није себичан, јер како знамо, кад год је чинио превелика доброчинства, никад није наплатио и где год је био примљен и угошћен са својим ученицима по старом, добром домаћинском обичају, учинио је тамо толика чудновата доброчинства, која су сигурно хиљаду пута била вреднија од оног што је од домаћина примио. Уз то не претвара се и опходи се једнако према свима и када сада каже "дођите Мени сви невољни и тегобни да вас окрепим, код Мене ћете наћи праву утеху живота и прави мир", онда мора да му верујемо. А човек који тако мудро говори да га је милина слушати и поступа како тврди и чини таква велика чуда, то онда мора да је велик пророк, ма дошао откуд дошао и када дође Месија, питање је да ли би чинио већа чудеса. Ако не дође с громовима, муњама и сумпорном кишом, свеједно Му фарисеји неће веровати као што не верују ни овом."

Други, вернији, говораху: "Нема потребе да чекамо на неког другог Месију јер овај овде то је прави. Његове речи су пуне силе и живота и Његова дела су потпуно Божанска, зато је Он за нас прави Месија. Они који хоће да чекају другог, нека чекају варајући себе."

Још неки рекоше: "Ми смо још увек под силом фарисеја и не можемо чинити што нам је воља. Шта нам вреди истина и вера све док фарисеји имају силу у рукама и то сада под Римљанима више него икад."

У том Ја казах: "Бог је сам вечна љубав и Он је сама истина. Шта год да постоји у свету, не може вас ослободити до једино истина. Ко чини грех, а грех је увек лаж, слуга је греха и роб још већих грешника, који немају савести и љубави осим јадног самољубља. А у кога је истина, тај је јак противник лажи и греха и слободан је јер нико не може да га оптужи за грех. Зато изаберите истину и не бојте се оних који могу убити ваше тело, а не могу наудити вашој души, него пре свега бојте се Бога, који вашу душу и тело може убити и упропастити. Штету на телу ће вам Бог једном хиљадоструко надокнадити, али штету на души вашој Бог вам никада неће надокнадити. Јер Бог је души дао ум, разум, савест и слободну вољу и закон да може просудити шта је добро а шта зло и својом вољом може изабрати ово или оно. По избору биће суђена и судиће сама себе собом – или на смрт или на живот. Али Отац на небу хоће да сви ви стекнете вечни живот и зато Ме је послао вама у овај свет. Зато вам кажем још једном: Ко у мене верује, имаће вечни живот, а ко не верује да Ме је Отац послао вама, пропустиће живот, којег је лако могао дохватити. А Отац Мој на небу љуби Ме и љуби све који верују у Мене и Ја сам даћу им вечни живот по истини Мојих речи."

Тада поједини рекоше: "Гле, како је чудно, овај човек говорећи о себи готово да се изједначава са Богом. Право је чудо што га фарисеји данас толико трпе."

Други рекоше: "Он говори отворено и ми не налазимо ништа неприкладно у његовим речима. Отворено говори пуну истину и фарисеји би морали да истражују не би ли пронашли нешто против њега."

Трећи рекоше: "Неће они дуго чекати."

Један цариник рече: "Нека дођу и опет ће се повући празних шака. Те дангубе никако да измисле нешто против овог Истинитог."

У том би мала тишина, а фарисеји се разгњевише мудрујући не би ли ухватили неку од Мојих речи или образложење или суд којег фаворизујем нашавши неку неистину те да народу помпезно изјаве: "Гле, вашег пророка – вашег Месију, гле, лашца!"

Али и поред толиког мудровања, нису били такве среће. Пак још мудрујући, њихови жандарми доведоше жену која би ухваћена у прељуби, па је по Мојсији требало да буде каменована. Међутим, ако би била богата, онда би фарисеји то преиначили у велику новчану казну, а ако је сиромашна, а млада и лепа, обично би је ишибали, па би морала да служи храмовницима; а стара и ружна ионако је по природи била сигурна пред прељубом. А ова прељубница била је још веома млада а сиромашна и за ове празнике хтеде да заради позамашну цркавицу не би ли се лакше провукла. Она би такође допала храму да нисам био тамо и да храмовници нису били присиљени да је употребе као главно средство не би ли Ме по њиховој замисли сасвим сигурно ухватили. Дакле, ову сиромашну прељубницу ови мудри фарисеји одмах поставише преда Ме у средину међу народ, који Ме је са свих страна густо окруживао.

Па када се нашла жена у смртном страху преда Мном, у том упита премудар фарисеј: "Ова жена би ухваћена у прељуби. Мојсије је у закону нама заповедио да такве особе каменујемо, а Мојсијев закон је колико и Божји закон. Шта ти кажеш на то?"

Разуме се да су то чинили само зато не би ли ме искушали, јер по њиховом рачуну морао бих да се сметем, делом због строгог Мојсијевог закона, делом због Мог предавања о великом милосрђу Бога Оца и због Моје доброте према грешницима, која им је била добро позната. Зато би хтели да нађу нешто против Мене те би, као што рекох, пред народом с великим заносом узвикнули: "Види ти овог варалицу и заводника народа! Сада ћемо да га ухватимо и с правом предамо суду правде!"

Али Ја им тако брзо не дадох одговор како би то хтели, већ сагнувши се узех записивати њен грех у песак; јер за такве празнике је увек било довољно песка по земљи зато што би тек након завршетка празника мели па пометено продавали којекаквим сујеверним Јудејима. Пошто истрајаваше фарисеји и храмовници у својим питањима, Ја се усправих и казах: "Истина, Мојсије је дао такав закон, али они који су имали право каменовати такву грешницу морали су да буду без греха – и то је написано. Барем је онај који би бацио први камен морао да буде чист и без греха. Ко је дакле међу вама без греха, нека баци први камен на грешницу. Божје милосрђе се тако неће оштетити јер Мојсије је дао мудре законе. Ко их зна, а не држи их, сам је себи пресудио и запечатио смртну пресуду."

Затим, сагнувши се опет, наставих писати као пре.

Чувши ове речи, на које нису рачунали, а савест им је говорила "ви сами чините многе грехе и прељубу и сав народ вас зна као такве", нико не узрече ни реч од највећег до најмањег и сви до једног напустише најхитрије храм. За неколико тренутака више се ни један од фарисеја и храмовника и Левита и слугу и жандарма није налазио у средини храма сем Мене и грешнице и наравно свуд наоколо народ и сви моји ученици. Тада се народ сав расположен зачуди како ли сам само фарисеје с мало речи отерао с поља. А више њих казаше наглас: "Да су се само усудили да подигну камење, растргли бисмо их, те старе блуднике. Грешник нема право да осуђује, поготово не много мањег грешника." У то се поново усправих и не видех никог од ових судија, већ једино жену коју је требало каменовати, па је упитах: "Где су твоји тужиоци? Зар те нико није осудио?"

Прељубница каза: "Није, Господару, нико ме није осудио, него сви су брзо отишли."

Затим јој ја казах: "И Ја те не осуђујем. Али иди у твој дом и не греши убудуће, јер како згрешиш, зло ће те снаћи."

Грешница се захвали за милост, али Ме замоли да јој дам и савет како да стигне до куће јер се ипак плашила да је фарисејски жандарми негде не дочекају и напакосте.

Ја одговорих: "Не страхуј од њих јер ће гледати да те заобиђу. Али иди међу народ, заштитиће те и одвести кући. Погледај само према завеси храма и видећеш све оне који су малопре овде стајали, јер напољу их је народ упитао шта има када навалише тако брзо из храма. Али се срамише казати истину и нађоше трапав изговор, па се повратише тихо кроз источну капију. Али иди међу народ који у Мене верује па ти се ништа неће догодити, а Ја ћу народу даље предавати те ће се они скоро поново јавити и продрети до Мене јер сада су утолико гневнији на Мене зато што сам их осрамотио и тебе спасао из њихових канџи. Иди слободно где сам те послао, буди побожна и не греши убудуће."

Затим оде стидљиво међу народ, који ју је добро примио храбривши је гласним претњама према фарисејима.

Умирило се у храму рекоше поједини из народа: "Господару и Учитељу, не дај да те ометају фарисеји и подучавај нас даље о Твојој мисији и о царству Божјем, јер када Ти говориш не скидамо очи с Тебе и уши нагињемо Теби и срца наша једино куцају за Тебе."

На то рекох народу: "Онда пазите добро и слушајте јер отворено ћу вам рећи ко сам. Слушајте, Ја лично сам светлост света, ко иде за Мном, неће ходити по тами, него ће имати праву светлост живота."

У то се народ одушеви гласно узвикујући: "Јесте, јер Ти си, Учитељу, дошао као сјајна светлост у овај свет и ој, Твоја светлост нам прија јако пуно јер смо тако дуго лутали по мрачној ноћи наше душе."

То је било превише за гневне фарисеје, тако се опет пробише до Мене и рекоше: "Будући да сам о себи сведочиш, твоје сведочанство није истинито."

На то казах: "И да сведочим сам о себи, ипак би Моје сведочанство било истинито јер Ја знам откуд сам дошао и куда идем. Само ви фарисеји због ваше охолости не знате откуд сам дошао и куда идем. Ви расуђујете и судите по телу јер не познајете дух. У том погледу ја не судим. А ако и судим, онда је Мој суд праведан јер Ја овде нисам сам као што мислите, него Ја и Мој Отац, који Ме је послао. А зар није написано у вашем закону да је сведочанство двојице валидно. Па сам прво Ја, који сведочим сам за себе и друго – Отац, који Ме је послао у овај свет. Колико сведока још извољевате?"

Ово разгневи фарисеје, тако да рекоше: "Држиш ли ти нас за будале? Где је то твој отац да ти да сведочанство пред нама?"

Тада се подигох отишавши до стуба на коме се налазио такозвани сандук Божји, који је имао такав назив јер се у њега убацивао прилог за храм и почео сам гласно да вичем у сандук: "Ви слепци не знате ни Мене ни Мога Оца! Да знате Мене, знали бисте и Мога Оца!"

Како викнух ове речи у сандук Божји, упиташе Ме зашто сам викнуо у сандук.

Казах Ја: "Зато што је свеједно да ли да кажем вама у лице или у онај празни и мртви сандук. Сандук је барем стрпљиво поднео речи, а са вама то не би био случај."

То је народ добро примио тако да је захтевао да фарисеји пусте да могу несметано да говорим. У то се фарисеји мало повукоше.

А ја сам затим народ даље подучавао не штедећи ни мало фарисеје и што сам год више откривао њихове срамне радње пред народом рачунајући готово на прсте зашта ће све утолико више пожњети проклетства, то се више радовао народ, а гневнији били фарисеји. Али Ме нису дирнули зато што још није дошло Моје време.

Тада ми приђоше други Јудеји који још подржаваху фарисеје, али понегде и Мени даше права, па казаше: "Хајде кажи нам, шта оваквим речима хоћеш да постигнеш?"

Ја поново казах: "Знајте, отићи ћу одавде на начин који не познајете и ви ћете Ме тражити, али Ме нећете наћи, и умрећете у вашим гресима. Јер где Ја идем, ви не можете ићи."

Због тога казаху међу собом: "Да неће из разочарања да се убије зато што је фарисеје превише разгневио и што тако лако неће избећи њихову освету, јер иначе при здравој памети не би могао рећи: "Где ја идем, ви не можете ићи.""

А ја казах расположено: "Не лупајте главе. Казаћу вам прави разлог, те ћете видети зашто такви какви сте не можете отићи онамо куда ја идем. Гле, ви сте одоздо, те ћете се и вратити тамо, и нећете моћи да идете за мном."

У то се наљутише и ови Јудеји, па рекоше: "Шта то треба да значи? Јел' ти то нама предвиђаш пакао?"

Казах Ја: "Не, али ствари стоје овако: ви сте од овога света и по својој души, а Ја нисам од овога света."

Јудеји рекоше: "А где је тај други свет? Не знамо ни за какав други."

Казах Ја: "Јасно да не знате за други и због тога сам вам и рекао да ћете због ваше невере умрети у својим гресима. Јер ако не поверујете да сам Ја обећани Месија, који је сада дошао вама, умрећете у вашим гресима и нећете моћи да одете онамо где ћу Ја да будем са својим изабраницима. А да није тако, заиста, да сам само човек као што сте то ви, не бих имао храбрости да вам ово кажем."

Рекоше Јудеји: "Шта кажеш о себи? Кажи истину, ко си то ти?"

И Ја казах: "Тешко је говорити глувим ушима. Зато што Ме нисте малопре разумели, онда Ме чујте сада. Прво и прво, Ја сам онај који говори с вама."

Јудеји рекоше: "А шта си то друго?"

Ја казах: "Стрпљење, то друго ћете већ наћи из Мојих речи, јер пред вама имам још много тога рећи и судити. Онај који Ме је послао јесте у највећем степену истинит, и једино оно што сам одувек од Њега слушао, то објављујем пред светом, а тај свет то сте ви."

А пошто ови слепи Јудеји опет не разумеше да сам говорио о Оцу или о вечној љубави у Мени, упиташе Ме поново говорећи: "За име храма и Синаја! Па ко је тај који те је послао?"

Затим и Ја озбиљним гласом казах: "Чујте, када сина човечијег будете уздигли, онда ћете, премда касно, схватити да сам Ја Онај који као човек ништа не радим сам од себе, него говорим и чиним једино како Ме је Мој Отац учио. А знајте још поврх тога – Отац, који Ме је послао, није негде далеко одавде, него је овде са Мном. Отац Ме никад не оставља самог јер чиним увек што Му је мило, и као и Он не плашим се ниједног човека на свету. Јер да није тако, не бих вам то рекао."

Како то рекох јаком озбиљношћу, забезекнуше се многи и казаше: "Заиста, овај говори као да има моћ и нико се не усуђује да га такне или да му забрани да овако говори у храму. Када би неко од нас ово јавно рекао против фарисеја, онда би већ десет пута био каменован, а њему дају да говори на њихову очигледну штету и не усуђују се више иступити. Ово је заиста нешто надљудско и ми ћемо веровати његовим речима."

Затим рекох Јудејима који почеше да Ми верују: "Ако се држите Моје беседе, постаћете Моји прави ученици, спознаћете истину која је у њој садржана и та истина ће вас ослободити, као што сам то већ раније напоменуо."

На то одговори неверни део Јудеја говорећи: "Знај да смо Аврахамови потомци и никада нисмо били ничије слуге ни робови. Како да будемо још слободнији као слободни господари или грађани?"

Ја им одговорих: "Заиста, заиста вам кажем: ко греши, слуга је греха, као што сам то раније споменуо, а слуга није слободан јер је послушан жудњама и страстима свог тела. Слуга не остаје вечно у кући, већ једино син. Слуга је сваки грешник, а кућа је царство Божје и његова правда, а син је истина. Ако вас Ја као прави син царства Божјег ослободим, онда сте заиста потпуно слободни."

Рекоше неверни поново: "Не заборави да смо Аврахамови потомци и никада нисмо били слуге. Шта си навалио да ћеш да нас ослободиш?"

Рекох Ја: "Знам да сте Аврахамови потомци – по телу сам то и Ја. Али ако тврдите да као Аврахамови потомци никада нисте били ничије слуге, ипак су то били ваши очеви у Египту и касније у Вавилону, а сада сте слуге Рима, када већ говорите о спољашнем односу. А Ја говорим о унутарњем односу живота и по њему сте увек били слуге ваших страсти и допуштали сте да владају вама као да сте запоседнути. А да је тако, то потврђује околност што гледате да Ме убијете исто као што се труде фарисеји. А то чините зато што Моја беседа не улази међу вас, не схватате је и мрзите Ме зато што вам говорим пуну истину. Ја вам говорим само што видим и чујем од Мога Оца, а ви то не поштујете, већ само надаље оно што сте од ваших очева видели и чули, а то ништа не вреди."

Пошто им то натрљах на нос, рекоше поново: "Не заборави да је Аврахам наш отац, то поништава све твоје оптужбе против нас. Разумеш ли то?"

Казах Ја: "О, и те како. Да сте Аврахамова деца, чинили бисте Аврахамова дела. Али ви гледате да Ме убијете као најгорег разбојника и то само зато што говорим истину, коју сам одувек слушао од Бога. Заиста такво нешто Аврахам никада не би учинио онима трима младићима зато што су му казали истину. Јесте, ви творите дела вашег оца, али не оца Аврахама. Схватите то!"

На то рекоше ови већ сасвим разгневљени неверни Јудеји: "Слушај, ми нисмо рођени ван брака! Ми имамо једног оца, а то је сам Бог!"

Рекох њима: "О, да је Бог ваш отац, онда бисте Ме волели, као што Ме воле они који су Ме познали; јер Ја сам по духу изишао из Бога и долазим од Бога. Јер заиста, нисам попут човека дошао сам од себе, већ Бог Ме је послао, то јест ово тело, кроз које се сада Он сам открива вама, тело које гледате да убијете. А зашто не чујете Мога гласа ако сте деца Божја?"

Рекоше Јудеји: "Зар те не чујемо?"

Казах Ја: "Јесте, чујете ме телесним ушима, али питам вас зашто вам не пријају Моје речи? Зашто пријају многима, чак и Римљанима тамо који су се поставили око сандука Божјег?"

На то ућуташе не знајући шта да одговоре јер су се плашили народа и нису смели да буду гласни јер би им одговор испао веома груб и увредљив.

А народ Ми је довикивао: "Господару и Учитељу, гледај да се отарасиш ових мрачних и богатих, јер хоћемо само Тебе да чујемо и Твоје благотворне речи пуне светлости, а не овакво глупаво противљење ових слепих. Реци им ко су и шта су, па да коначно иду."

Рекох Ја: "Само стрпљиво, већ сам им рекао да нису деца Божја, а то би требало да буде доста."

Рекоше Јудеји јако огорчени: "Како можеш да кажеш да нисмо деца Божја?"

Рекох и Ја јако озбилним изразом: "Јасно и гласно сам вам већ рекао због чега, шта Ме даље питате? Па ево, рећи ћу вам још шта сте и чија сте деца пошто сте поново питали. Гле, деца сте оца ђавола. Тај је био убица од почетка и није опстао у истини, јер истина никад није била у њега. Када тај дух, који вам је отац, говори лажи, онда говори његово лично јер је увек био лажа и отац лажи."

Рекоше разјарени Јудеји: "Ко ти даје право да о нама овако говориш пред свим народом? Зашто смо ми деца Сотонина?"

Рекох Ја: "Зато што вам говорим истину, а ви Ми не верујете."

Рекоше Јудеји: "А зашто да ти верујемо?"

Рекох Ја: "Да не умрете у вашим гресима, него да будете блажени."

Рекоше Јудеји: "И ти си човек као и ми, зашто би нас баш твоја реч учинила блаженима?"

Рекох Ја: "Јесте, ја сам сада човек, али човек који може да каже: Ко од вас може да Ме оптужи за грех? А будући да ја пред Богом и људима безгрешан човек говорим истину, зашто ми не верујете? Ко је из Бога, радо слуша Божју реч. А ево ви нећете да чујете Моју реч, која је реч Божја, зато што нисте из Бога."

Рекоше Јудеји већ сасвим избезумљени од гнева: "Не кажемо ли ми право да си ти Самарјанин и да је ђаво у теби, а не дух Божји."

Казах Ја: "Нисам Ја Самарјанин, а још мање је ђаво у Мени, као што то хиљаде могу да посведоче за Мене, већ увек верно дајем част Богу, Свом Оцу. Зашто обешчашћујете ви Мене? А зашто то не раде многи други који су препознали Мене и Оца?"

Тада је народ опет постао нестрпљив говорећи: "Господару, молимо Те, отараси се тих слепих луда, јер ометају Тебе и нас. Ако не дају мира, онда ћемо ми силом успоставити мир јер смо остали Тебе ради, хоћемо Тебе да чујемо, а не те глупе мрачњаке. Јер и одојче у колевци је паметније од ових безумних луда. Нама, који смо преко двехиљаде на броју, јасно је ко си Ти и шта је Твоја Божанска мисија. Добро смо запазили шта си хтео да укажеш рекавши: "Ја овде нисам сам, него је Отац увек са Мном." Али ови глупави не примећују и неће ни приметити да су Отац и Ти једно те исто и када кажеш "Отац ме је послао", само хоћеш за слаб човечији ум да напоменеш да си Ти, Вечни, себи створио тело да би нама земаљским црвима постао видљив Бог, учитељ и утешитељ у нашој великој невољи. Твоје свето тело, то је Твој син, а Ти, Оче, јеси у Теби пред нама бедним грешницима и црвима ове земље. А ове луде то не схватају, а хтели би да су прогутали све пророке, који су довољно изричито одредили време са свим бојама и околностима када би требало да дође Месија. А то време је сада, а зашто би Предсказани изостао? А ако су велики, Божјим Духом испуњени видеоци пре готово хиљаду година предвидели ово садашње време какво јесте и ако је баш такво какво је предвиђено, зашто би Месија изостао онда када је предвиђено и обећано да ће доћи? А и није изостао, ево ту је међу нама и одмах смо га препознали. Али ово слепо потомство оних који су се још у пустињи под Синајом клањали златном телету истовремено док је Јехова на гори Мојсију под муњама и громовима дао светле законе и који се нису обазирали на Јехову премда им је пред носем јасно и гласно објавио Своје законе, пред лицем Божјим још се једнако клањају њиховој златној телади, а поред тога што су толико бескрајно глупи, ипак су довољно дрски да се чак усуђују да дирну Тебе, Господе. Отпусти их, па нас подучавај да Те још боље и дубље спознамо, а и наше велике грехе, које смо тако често чинили пред Тобом."

Казах Ја народу: "Стрпите се јер и овима имам казати ко сам да негда не би могли да се изговарају како им није речено и показано. Већ сам им рекао да не тражим части, а поготово не од такве врсте људи, и да има Један који тражи части и суди. Али тај слепи и лукави сој неће то увидети и схватити све док му се не стави секира на корен. Зато им пак кажем још једном: Заиста, заиста, ко држи Моју реч, вечно неће видети смрти."

Рекоше Јудеји слепи, пуни гнева: "Сад видимо да је ђаво у теби. Ако је твоја реч исто што и божја, онда је и она била божја реч коју су имали Аврахам, Исак и Јаков и сви пророци, а они су умрли. Зар је твоја реч божанскија од речи отаца и пророка када кажеш "ко држи моју реч, неће окусити смрти". Зар си ти нешто више од нашег оца Аврахама, који је умро, и пророка, који такође сви умреше? Шта правиш од себе?"

Казах Ја: "Да сам себе славим, онда Моја слава не би вредела ништа, али Отац је Мој који Ме слави, за кога кажете да је ваш отац; кога не познајете, али Ја Га познајем и ако бих рекао: не познајем га – онда бих заиста попут вас био лажа, који кажете да је ваш отац. А Ја Га заиста познајем и зато држим Његову реч. А рећи ћу вам још нешто по чему можете да видите да познајем вашег оца Аврахама. Гле, Аврахам се радовао што ће видети Моје време на овој Земљи, а ви велите да је Аврахам умро. Ја вам кажем, видео је ово Моје време од првог дана веома се радујући, још гледа Моје време и радује се."

То је за ове слепе Јудеје било сувише невероватно, па јако отворених устију рекоше: "Шта?! Још немаш педесет година, а видео си Аврахама?"

Казах Ја: "Заиста, заиста вам кажем, бесконачно пре Аврахама бејах Ја."

Тада се распукао њихов гнев, нестало им је речи да изразе противљење и срџбу, па се сагоше и подигоше лакше каменице (којих је у храму увек било доста јер је ретко ко марио за патос) да их баце на Мене. Али Ја се сакрих поставши невидљив и отидох из храма посред и дотакнувши их. Ученици и Лазар са Римљанима пођоше брзо за Мном и ми заједно отидосмо хитро на нашу маслинску гору.

А у храму се догодила ретка представа, каква тешко да се икада одиграла за празнике. Народ насрну на оне Јудеје узевши да их дави, тако да су морали доћи војници како би се како-тако успоставио ред. Али народ се није дао смирити захтевајући од римских војника да се свежу ови зли Јудеји, који су толико реметили мир и да се предају судовима, што барем – про форма – и би учињено. Тек тиме се народ хтео смирити. А затим се појави у средини један књижевник хотећи да подучи народ против Мене, али једва изговорив неколико речи, морао се дати у бекство. Већ је било далеко иза поднева када је мноштво почело да се разилази напустивши храм и отишавши у конаке. (ВJЈ6.196-200)


Седам Духова Божјих[уреди]

[Рафаелово објашњење Лазару:]
Велики прастворени духови јесу управо мисли у Богу и идеје које из њих исходе. Под тајанственим бројем седам подразумева се савршено изворно Божанско и налик Богу у свакој мисли која из Њега исходи и идеји коју држи и коју као изнедрује.

Прво у Богу јесте љубав, она се налази у свему створеном јер без ње ништа не би било могуће.

Друго јесте мудрост као светлост која исходи из љубави. И њу можеш видети у свим бићима у свом облику, јер што је год неко биће примљивије светлости, то је његов облик развијенији, чвршћи и лепши.

Треће што исходи из љубави и мудрости јесте делотворна воља Божја. Тек њом замишљена бића добијају реалност да су тада заиста стварна и да јесу, јер у противном све мисли и идеје Божје биле би исто што и твоје празне мисли и идеје које никад не спроведеш у дело.

Четврто што опет из трију исходи јесте и зове се ред. Без овог реда ни једно биће не би имало сталан и постојан облик, и према томе никад ни одређену сврху. Јер уколико запрегнеш вола пред плуг, а он измени свој облик, тј. претвори се у рибу или птицу, зар би икада с њиме остварио неку сврху? Или ако хоћеш јести неки плод, а он се пред твојим устима претвори у камен, шта би ти користио плод? Или ако се упутиш негде по чврстом путу, а пут се под твојим ногама претвори у воду, зар би ишта користио и најчвршћи пут? Гле, све то и безбројно што друго спречава божански ред као четврти Дух Божји.

Пети Дух Божји, пак, зове се божанска озбиљност, без које не би била могућа постојаност ни једне ствари, јер је једнака вечној истини у Богу и тек она даје бићима истинско постојање, размножавање, успех и крајње савршенство. Без таквог Духа у Богу стајало би још веома рђаво са свим бићима. Била би попут творевина фата моргане, који изгледају да јесу нешто док се виде, али зачас се мењају услови који их узрокују, зато што у њима не влада озбиљност, и ове лепе и дивне творевине нестају. Додуше, такође се могу посматрати као ваљано сређене, али пошто не влада озбиљност у узроку који их је произвео, зато нису ништа до празне и посве пролазне творевине, које никако не могу имати постојање.

Гле, ево већ имамо пет великих суштих духова Божјих, па ћемо још прећи до двоје задњих, па ме још слушај даље.

Тамо где су присутни највећа љубав, највећа мудрост, свемоћна воља, најсавршенији ред и непромењљива најчвршћа озбиљност, тамо очито мора да је присутно и највеће и вечно недостижно стрпљење, јер без њега све би пренаглило и коначно прешло у неразмрсив хаос старих мудраца.

Када неимар гради кућу, поред његових других особина, које су му за то потребне, не сме занемарити ни српљење, јер ако му недостаје, веруј ми, никада неће изићи накрај с кућом.

Кажем ти: да Бог нема тог духа, већ бескрајно одавно ни једно Сунце не би обасјавало неку Земљу у бескрајном простору и духовни свет био би сав необичан, потпуно без бића. Стрпљење јесте мати вечног непромењивог милосрђа Божјег, и да овај шести дух није у Богу, где би била и шта би била сва створења према једино свемоћном Богу?

Па погрешимо ли негде, те се очито изложимо уништавајућем проклетству божанске љубави, мудрости, божанске воље, коме очито следи његова озбиљност због претходног реда, сучељавамо се божанском стрпљењу, које временом ипак све доводи у равнотежу, јер без њега сва посве савршена бића изложила би се вечно погубном суду.

Божанско стрпљење са претходнима петоро духова у Богу створило би једног или и бескрајно много људи на неком мирском телу, а и одржавало би их, али тада би један човек или и бескрајно много људи живело бескрајно дуго у тешком телу, и већ одавно не би било речи о коначном ослобођењу душе из свеза материје. Истовремено би се животиње, биљке и људи једнако размножавали и на крају би живели толико стиснути у толиком броју на неком просторно ограниченом мирском телу да више не би могли измаћи један другом. Свакако, једино под условом ако би неко мирско тело под управом бескрајног божанског стрпљења уопште сазрело дотле да носи биљке, животиње и људе и да их храни. Јест, са овим појединим шесторо духова, које сам ти до сада обзнанио, штавише и стварање неког материјалног света ишло би бескрајно растегнуто, и било би врло сумњиво да ли би се материјално уопште појавио неки свет.

Међутим, стрпљење, као што сам већ рекао, јесте мати божанског милосрђа, те је седми дух у Богу управо милосрђе, које ћемо назвати и благост. Оно све доводи у ред, сређује све претходне духове и правовремено сазрева како неки свет, тако и сва створења на њему. За све је поставило одређен рок, и сазрели духови по њему ускоро и лако могу очекивати потпуно избављење и ући у своју вечну слободу и потпуну самосталност живота.

Овај седми дух у Богу проузроковао је напокон да се и сам Бог оваплоти да тако у могуће најкраћем времену избави све заробљење духове из чврстих свеза нужног суда материје, чиме се и ово Његово дело – избављење – преуређење небеса и светова, према томе, може назвати највећим делом Божјим, зато што преко њега свих седам духова Божјих делују потпуно равномерно, што претходно није толико био случај нити је смео бити услед духа реда у Богу. Јер раније је овај седми дух у Богу, којег сам ти сада обзнанио, само онолико садејствовао с осталим духовима да су све мисли и идеје Божје постале стварност, а сада делује моћније, и последица тога јесте управо потпуно избављење.

И гле сада, ово су оних седморо духова Божјих, које ниси разумео, и све створено из ових седморо духова Божјих одговара у свему и у поједином овим седморо духова Божјих и збрињава их у себи. И вечно непрестано постајање и стварање јесте оно што су древни мудраци ове Земље називали "Јеховини ратови".

Као што се седморо духова или посебне особине у Богу, такорећи, непрестано боре у том смислу да увек једна изазива другу ка дејству, исто тако можеш лако препознати исту борбу мање или више и у свим створењима.

Љубав за себе јесте слепа, и њена тежња јесте да све привуче себи. Али у овој тежњи се пали, тако настаје светлост и према томе разумевање и спознање у њој.

Зар сада не видиш како се светлост бори против засебне тежње саме љубави и доводи је у ред и освешћује?

А из овог рата или борбе у исто време буди се воља као активна рука љубави и њезине светлости, која оно што је светлост мудро уредила спроводи у дело.

Али тада се из спознања љубави светлошћу и силом ових двојим управо истовремено изазива и ред, и тај се даље бори против свег неуредног светлошћу и вољом љубави, те овим опет имамо сталан рат Јеховин у њему као и у свим створењима.

А ово би сада било све право да се може јемчити да је ово што су ових четворо духова посве лепо уређено спровели у дело већ постојано. Али сва ова посве дивна дела првих четворо духова још веома личе на играчке деце, која, истина, са задовољством и радосно праве понеко дело сасвим мајсторски и сређено, али мало потом више им се не свиђају њихови производи, па их још ревносније уништавају но што су их претходно направила. И заиста, пријатељу, ту би изгледало још веома рђаво са постојањем свег створеног.

Али да ово спречи, диже се из четворо духова – и то услед великог уживања у савршеном остварењу делâ – озбиљност као пети дух у Богу као и у његовим створењима, па се овај дух надаље бори против рушења и уништавања једном остварених дела, исто као што ће човек који је постао разуман и озбиљан, који је на пример саградио кућу и засадио виноград, предузети све да одржи и користи кућу и виноград, а не можда да убрзо поново уништи кућу и виноград, као што сам ти претходно показао код дела која су произвела деца. И гле, то је – као што сам већ рекао – ево, поново рат Јеховин.

Међутим, саграђена кућа временом ипак показује мањкавости и виноград још увек неће да роди жељан род, и градитељу буде жао његовог рада и озбиљности у његовој ревности при труду, те би да уништи дело и уместо њега да постави неко сасвим друго и ново; но, тада шести дух иступа против такве озбиљности, и тај се зове – као што сам већ показао – стрпљење. И гле, оно тада одржава кућу и виноград. И то је, ево, опет нови рат Јеховин.

Међутим, стрпљење за себе, као и сједињено са ранијим духовима, не би предузело посебне поправке како на кући, тако ни на винограду, већ би пустило све да иде како иде, али тада долази седми дух, наиме милосрђе, које садржи благост, брижљивост, марљивост, трудољубивост и дарежљивост. И гле, човек поправља кућу тако да више нема неких знатних мањкавости и копа и ђубри виноград те му убрзо даје обилан род. И гле опет, то је поново борба или рат Јеховин у човеку, као и у Богу и у анђелу.

Тако је истински, савршени живот у Богу, у анђелу и у човеку непрестана борба ових седморо духова, које сам ти сада показао. Али ова борба у Богу као и у анђелу није таква као да у једном или другом седморо духова постоји тежња да потчини или онеспособи друге духове, него борба је вечно та да један другог надаље потпомаже свом силом и моћу и, према томе, да сваки дух савршено садржи другог. Дакле, љубав јесте у свим другим шесторо духовима и исто тако светлост или мудрост у љубави и у другим петоро духовима и тако даље, тако да у сваком поједином духу сасвим изобилно делују и сви други и делујући су увек присутни и потпомажу се све даље у прелепом складу.

Исто тако би требало бити и у човеку. Ова способност је, дашта, дата сваком човеку, нажалост, не развија је сасвим и не извежбава је. Само мало људи има који доводе у себи до пуног и једнаког дејства свих седморо духова, те тим истински постају налик Богу и нама анђелима Божјим; но, као што сам рекао, прилично много њих окрећу се од тога и мало за то маре и према томе ни мало не препознавају истинску тајну живота у себи. Такви слепи и напола мртви људи тада не препознавају сврху живота, која је подлога у њима, зато што једино допуштају да их води и да им господари само неки од седморо духова.

Тако један живи само из духа љубави и уопште не цени друге духове. Шта је такав човек друго до прождрљива звер, којој никада није доста? Такви људи су стално пуни љубави према себи, пуни зависти и пуни шкртости и тврдог су срца према свим другим ближњима.

Опет други имају осветљену љубав, па су према томе прилично мудри и својим ближњима могу пружити прилично добре поуке, али њихова воља је слаба, па зато ништа не могу спровести сасвим у дело.

Опет има других код којих су сасвим делатни духови љубави, светлости и воље, но, сасвим слабо изгледа са духом реда и праве озбиљности. Ова врста људи ће такође говорити прилично паметно и понекад и прилично мудро и ту и тамо спровести у дело нешто спорадично, међутим, човек који је сасвим мудар из свих седморо духова препознаће за тили час из њихових речи и дела да у њима не влада ред и повезаност.

И опет има људи који имају љубав, светлост, вољу и ред, али недостаје им дух озбиљности. Зато су бојажљиви и плашљиви и ретко својим делима могу прибавити потпуно дејство.

Опет други су при том и пуни озбиљности и храбрости, али са стрпљењем изгледа слабо. Такви људи обично пренагљују и својом нестрпљивом ревношћу обично упропашћују више него што доприносе. Да, пријатељу, без правог стрпљења нема ништа, јер ко нема право стрпљење, тај сам себи потписује одређену смртну пресуду. Јер човек мора чекати да грожђе сазри, ако хоће убрати добар род. Ако му је то преко воље, па онда ће ваљда коначно сам себи приписати када уместо племенитог вина обере само непитку цаварику.

Стрпљење је, дакле, у било чему потребан дух: Прво, ради овладавања и уређивања духа који често хоће ићи у бесконачност, којег сам назвао озбиљност – зато што се тај дух повезан са љубављу, мудрошћу и вољом измеће у највећу гордост, која, као што је познато, код човека тада нема мере – и друго, зато што је стрпљење најпре, као што сам ти већ показао, мати духа милосрђа, који повратно прожимајући тек дарује свим предњим духовима божанскодуховно савршенство и помаже човечијој души до пуног и истинског поноворођења у духу.

Зато је сам Господ сада вама свима пре свега ставио срцу љубав према Богу и према ближњем и уз то рекао: "Будите милосрдни као што је и ваш Отац у небу милосрдан, и будите благи и понизни као што сам и Ја свим срцем благ и понизан."

Према томе, Господ је заповедио вама људима да пре свега зато образујете седмог духа што управо овај задњи дух садржи све претходне и све их просвећује. Ко дакле, овог задњег духа гради и јача свом ревношћу, гради и јача и предње духове и тако ће се најпре и најсигурније усавршити. А ко своју градњу отпочне са једним или више ранијих духова, тешко или често и никако не доспева до целог и потпуног савршенства духа, зато што ови први духови као чисто за себе не садрже у себи седмог духа, а он за себе све њему нужно претходне.

И гле сада, у овоме се и надаље састоји пад анђела или мисли и идеја из Бога – које такође можемо назвати силе које непрестано исходе из Бога – све дотле док у својој целини у бићу човековом доведу седмог духа у себи до истинског и највишег савршенства. Јер сви предњи духови су скоро свим створењима делом мање или више додељени даром, али седмог духа човек тек мора стећи самосамцатим трудом и ревношћу.

И као што таквим стицањем сви предњи шесторо духова тек достижу своје истинско значење и истинску сврху живота, тако и цео човек њим достиже тек пуну слободу живота и самосталност. (ВЈЈ7.18:2-20:11)


Мирноћа душе[уреди]

Долина Јосафат представља стање унутарње духовне мирноће ако је душа свагда била праведна. Таква мирноћа, коју не ометају никакве тварне жеље, жудње или страсти, као мирна вода, у којој се огледају ближи и даљни предмети – то је заправо почетак задњег дана, препорода душе Мојим Духом, који је у њој, васкрса и вечног живота. Тим стањем душа почиње да огледа и увиђа своје плодове, своја дела, и радује им се све више и више; такво гледање – то је заправо васкрс тела. Речено је: Смртно и пропадљиво тело се сади у земљу, а бесмртно и непропадљиво устаје. (ВЈЈ10.9:9)


Понизност[уреди]

Гледајте да свет најпре савладете у себи, па ће вам бити лако да га савладате и у својој браћи. Јер нико не може дати своме ближњему што сам нема. И ко хоће у своме брату да пробуди љубав, мора љубављу да му изиђе у сусрет и ко у ближњем хоће да изнедри понизност, мора понизношћу да му приђе. Тако благост рађа благост, стрпљење стрпљење, доброта доброту и милосрђе милосрђе. Угледајте се на Мене. Ја сам Господар неба и Земље, Моја је сва сила и моћ, а ипак сам свим срцем пун љубави, понизности, благости, стрпљења, доброте и милосрђа. Будите дакле и ви такви, па ће сав свет познати да сте уистину Моји ученици. Љубите се братски међусобно и будите добри и чините добро један другом. Нико да се не подигне над ближњим хотећи да буде први, јер једино сам Ја Господар, а ви сте једино браћа међусобно. У Мојој држави је први који је најнижи и свагда спреман да служи својој браћи свим врлинама и истином. А у паклу тако није на обе стране, у држави ђавола и злих духова. Тамо је онај који је најгордији, најпоноснији, најнадменији, најсебичнији и највластољубивији изнад свих осталих мањих и нижих са сврхом да би у неку руку били понижени, послушни и покорни. Али у Моме царству није такав поредак, већ једино како вам рекох.

Гле, великане овога света, где седе на престолима и владају народима. Ко ли им сме прићи осим најдубљом понизношћу? Ко ли би се осмелио да властодршцу приђе заповеднички, шта ли би му била судбина? Такав поредак је и у паклу. Али међу вама, Мојим следбеницима, да не буде тако, већ једино како сам вам показао.

Великана се мора дуго молити не би ли се посебно умилостивио па некакво добро учинио. Али вас нека нико не моли да учините ближњем добро. Јер једино Бога, Господа и Оца вечнога да молите о добрим дарима, и биће вам, али брат да не моли брата. И ако убог и понизан брат свог богатијег замоли за што, нека му овај нипошто не ускрати и нека учини што га је сиромашнији замолио. Јер тврдоћа срца рађа другу тврдоћу и Моје царство није у њој. Шта вреди човеку да у себи каже и призна: "Господе и Господару! Боже неба и земље! Чврсто верујем да си ти једини, вечни, једини истинити, свемудри и свемоћни творитељ свих светова тварних и духовних и да све што воли, живи и мисли једино из Тебе воли, живи и мисли." Кажем вам, то никоме неће вредети за спас своје душе. Већ једино ономе вреди такво веровање који пун радости чини што сам му наложио да чини. Јер ко радосно и спремно испуњава Моју вољу, чини оним маленим што може да учини, десет пута више од онога кога се мора дуго молити, па се добрим делом прси и хвали.

Како сте чули Мојим устима, тако чините, тек тада ћете уистину спознати да су Моје речи заиста Божје речи. Тако ћете у себи пробудити Мога Духа, који је у вама, те ће вас увести у сву небеску мудрост, очистити вас за улазак у вечни живот и учинити вас правом децом Божјом. Ово вам је понајпре довољно да би ваша душа стекла вечни живот. Све остало ћете сазнати од гостионичара и његових суседа, као што вам би речено, а оно најсавршеније тек Мојим љубазним Духом, који је у вама. (ВЈЈ10.90:3-14)


Преображење околине у крају Десет градова[уреди]

Хум на којем смо изјутра боравили налазио се источно од града. А предео ван града, према којем смо кренули након доручка, налазио се западно и то је био још већи хум. Био је претходно сасвим го, али сада изјутра тога дана био је и он прекривен масном земљом и травама и обилато украшен разним мирисним биљем. Приспевши до хума зачудише се сви, а гостионичар и римски свештеник рекоше: "Посматрај човече, докле досеже пунина Божанске моћи и силе. Да је исток од града озеленио Твојом речју, Господару, то смо видели јутрос. Али да си се Ти, Господару, опоменуо својом моћи и нашег још голијег и пустијег запада, за то прими још једном нашу најдубљу захвалност. Овај предео ван града са којег се има добар поглед према западу и југу, скоро да нисмо ни посећивали управо због тужног беспућа, а лети нисмо ни ишли овамо због велике врућине, јер би његов црни камен сунце толико загрејало да се није могло прићи. Сада си Ти, Господару, Твојим превеликим доброчинством и милошћу овај раније пусти предео изван овог нашег поприлично великог града претворио у плодну земљу и наша слаба стада, која смо одржавали само у дубљим долинама, наћи ће и овде у овом вишем крају добру испашу тако да ће се стада размножавати, а ми ћемо моћи да чинимо већа доброчинства сиромасима а и странцима него што је то до сада било могуће. О Господару и Учитељу од искона без почетка и краја, сада је сва ова далека околина овог града Твојом милошћу постала прави елисеј и посматрати га јесте права милина, али још једно ћемо Те замолити за овај крај. Наиме, сав овај крај јако је сиромашан водом, тако да има само неколико добрих извора. А Теби је све могуће. Како би било да овом крају доделиш неколико добрих и здравих извора?"

Казах Ја: "И то ће вам бити у право време. Али за сада начинићу за тебе, нашег домаћина, пошто је овај хум твој посед, на њему обилан извор, који ће овај град снабдевати водом. А што се тиче целог овог краја, када дође зима, која је већ близу, већ ће сами по себи потећи извори, који ће воднити овај крај. Али гледајте да ваша вера у Мене и љубав према Мени и вашим ближњима не усахну и осуше се у вашим срцима. Јер уколико би се то догодило вама или вашем потомству, онда би и ови извори усахнули, а цео овај велики крај опустео би и то више него икада. Цео овај крај је био плодан, као што је то сада случај, у време када је припао Израелцима под Јошуом и судијама све до времена првих израелских краљева. Али када су се касније појавили завист, злоба, прогон и ратови међу израелским племенима и када од Мене одступише и почеше Ме све више и више заборављати, тада сам допустио да ови крајеви опусте у великим непогодама и олујама, и сав труд оних који се овде населише, није их поново учинио родним. Сада сам овај крај учинио родним, и тамо поврх хума, ево богатог извора где извире, а вашим трудом ћете већ знати како воду наводити и спроводити на права места. Само ви останите у љубави којом сте Ми се заклели и не одступите од вере у Мене, па ћу и Ја остати уз вас својим благословом. Што замолите Оца у Моје име, то ћете добити, а где се састану двоје или троје у Моје име, тамо ћу и Ја бити духом Моје љубави, силе и моћи. И што год дубоко жалосни замолите, добићете, ако је корисно за спас ваше душе. А ако будете молили о празним стварима овога света, нећете их добити, исто као што ни ви нећете дати детету оштар нож за игру, колико год да вас моли, зато што знате да би се на пречац озледило. А и ви сте у духовном погледу мање или више незрели и једино Ја знам најбоље шта вам је потребно да бисте стекли вечни живот. Зато пре свега тражите Моје царство и правду његову, а све остало ћете већ добити, јер Ја увек знам шта вам је потребно. А ако Ме већ убудуће будете молили о овом или оном, онда Ме молите о оном што је добро, ваљано и праведно."

Рече гостионичар: "Господе, да ово што те замолисмо свештеник и ја о навођењу није можда било лоше, неваљано и неправедно?"

Казах ја: "Никако, али ако бисте ме убудуће молили за чисто земаљске ствари, онда то по складу Мога реда не би било добро, ваљано и праведно, јер велике земаљске предности су увек штетне по душу. А Ја нисам дошао за предност телесну, него сам дошао на овај свет за предност душе човекове; зато када Ме молите, молите само о чему што ће збиља и вечно вредети вашим душама. Јер шта би вредело човеку ако би стекао сва мртва блага света овога, а душа му претрпи велику штету. Како ли ће је ослободити од смрти и суда материје? Ево, ви помишљате у себи: "Господе, па Теби је све могуће, а и земаљска материја је Твоје дело." Потпуно сте у праву, а ипак вам кажем да Ми управо код човека није све могуће, а и не сме бити. Јер да Ми је код човека било све могуће, онда не бих морао доћи лично и потпуно као човек овде вама у овај свет да вас учим сопственим устима. Зато сам човеку дао слободну вољу и показао његовом разуму истину и доброту, а исто тако заблуду и зло да сам себе проверава, исправља и обликује те да буде човек а не животиња одржана и суђена Мојом моћи и која се мора понашати како Ја хоћу немајући слободу, самоопредељење и себи препуштену самосталност. А човеку осим његовог тела нисам одредио никакво морање, него потпуну слободу по његовој вољи и неограниченом разуму, којим је способан да све испитује, проверава, схвата и памти и тако прихвати мере понашања за које спозна да су праве и добре. Зато и ви проверавајте све и што нађете право и добро, то задржите поступајући и живећи тако, па ћете сами постати права и Мени стално мила и драга деца и бићете као и Ја слободни и самостални. Дакле, спознавши Моју вољу и сасвим је усвојивши и ојачавши у живој вери у Мене биће вам као и Мени потчињена сва створења, и нећете моћи да преступите и згрешите против Мога реда, који је основа свег постојања. Баш у томе се и састоји истински, блажени и вечни живот за вашу душу и ви, Моја мила деца, бићете заједно са Мном где будем био и Ја, и што будем Ја чинио, чинићете и ви. А да би човек доспео до таквог узвишеног блаженства, мора сам себе да усмерава, одређује и обликује због своје савршено слободне воље и неограниченог ума, а по Мојој обзнањеној вољи, и Ја не могу и не смем дирнути у човекову потпуну слободну вољу, ако хоћу да у складу са Мојим вечним и непромењивим редом буде и остане заувек човек. Ако сте то добро схватили, биће вам савршено јасно о чему можете да Ме молите, па ако сте скрушено молили праву ствар, онда ћете је добити у правој мери. Иштите, дакле, пре свега што је заиста потребно вашој души, а ретко шта је потребно вашем телу. Али овим нисам рекао да и у телесним недаћама не смете да Ме преклињете за помоћ. – Уз то вам кажем и ово: Ако вашем ближњем из љубави према Мени и у Моме имену учините добро дело телесно, обилато ћу вас наградити духовним добрима на благодат ваше душе. И ако делима љубави останете у живој вери, добићете способност да лечите болесне полагањем руку, а запоседнуте – каквих нарочито има јако пуно у ово време – да ослободите такве напасти. Ово ћете пак једино моћи чврстом, живом и пуном вером у Мене. Укратко, по Мени вам је све могуће, а без Мене ништа. Зато останите и убудуће у Мени љубављу и вером, и Ја ћу својом љубављу, истином и моћи и силом остати у вама."

Након овог излагања захвалише сви што сам их толико стрпљиво подучавао о овим важним предметима и обећаше чврсто да ће сместа живети по том учењу, колико год да буде тешка борба.

"Јер свака добра и вредна ствар", рекоше Римљани, "не може се остварити без труда, рада и борбе. Ми Римљани не бојимо се битке нити страхујемо пред непријатељем, и тако има брзо да савладамо неку сопствену слабост – а зна се да су оне најчешћи и најтврдокорнији непријатељи – па затим остале непријатеље око нас; само нас Ти, Господе, не напусти ни онда ако као земаљски људи промашимо и паднемо у било чему. Само не дај на нас сувише тешка искушења, јер Те сада ово молимо радосним надањем да ћеш нам услишити ову молбу."

Казах ја: "Видите, Земља и цело видљиво небо са свим што садржи ће проћи, али Моје речи и Моје обећање неће никада проћи. Ваше ваљане молбе ћу свагда услишити, али знајте, у овом времену је за царство Божје потребна сила и само ће га узети пунином који га узму силом. Зато ће стицање царства Божјег стајати по које борбе унутарње и спољашње. Али не бојте се непријатеља који може убити тело, а души не може наудити, већ када се бојите, бојте се Бога, који злу душу може отпустити у пакао."

Затим капетан иступи речима: "Господе и Учитељу, будући да си споменуо пакао, у кога верују Јудеји да тамо најгори ђаволи вечно муче зле душе, а пагани ово страшно место називају именом Орк и Тартар, стога нам реци тако да можемо схватити шта је то заправо пакао, где се налази и ко доспева тамо на то страшно место после смрти. Јер будући да си нам својим устима казао, каква блаженства очекују оне људе који живе по Твом учењу, мислим да је исто толико важно знати каква зла судбина очекује оне који Ти се на овом свету одлучно противе и Твоји су непријатељи. Онда можемо да им кажемо шта их чека на оном свету и можда их одвратимо од њихових зала и придобијемо их за Твоје царство."

Казах Ја: "Друже Мој, право ме питаш, али за сада тешко би Ме разумео, зато што се твој унутарњи дух, који је живот и љубав, још није потпуно сјединио с твојом душом. Али онолико колико можете да схватите, толико ћу рећи, па зато добро слушај и памти. Као што се небо налази свугде где живе добри и мили људи, тако се и пакао налази свугде где презиру Бога и где су непријатељи добра и истине, тамо где су лаже, преваранти, лопови, разбојници, убице, шкрти, лакоми, властољубиви, блудници и прељубници. Ако хоћеш да знаш како је у таквом паклу, само погледај душу, рђаву љубав и вољу таквог човека у коме влада пакао и просто ћеш видети, како изгледа пакао, јер је он дело таквих људи. У паклу хоће свако да буде главни, први и неограничен господар над другима имајући сву власт, све да му припада, сви има да слушају и раде за готово никакву плату. Тамо нема ни трага истини, која хоће да обасја такву лудост и слепоћу, много мање него што ће на овом свету властољубив тиранин светлом истином да одступи од неправде коју је починио људима на свиреп начин и да напусти свој златни престо и оде и покаје се увидевши своју неправду, па покуша да окаје и поправи по могућности почињене неправде. Покушај тог свирепог да преобратиш, па ћеш се брзо уверити како ће ти одговорити. А где се ништа не постиже сјајном светлошћу истине, којим другим средством да се такав човек преобрати не заробивши му слободну вољу силом, што значи узети му његову изопачену себичност; а узети му то не значи ништа друго до сасвим га убити и уништити, а то опет не иде због Мог непромењивог реда. Тај ред каже да се ништа не може уништити, било најмање, било највеће, било по људском схватању добро, било зло, као што је и Бог неуништив у својој власти, сили и моћи, љубави и мудрости, из које све постоји." (ВЈЈ10.108-111:2а)


Месија[уреди]

"Пријатељу, да, провео сам готово све време у Галилеји, али ипак нисам родом из Галилеје, већ из Бетлехема (Витлејема) и осмог дана по Мом рођењу био сам обрезан у храму у Јерусалиму по прописима. Стога бих итекако могао бити пророк, али ипак нисам пророк, већ сам Онај кога су пророци предсказали, који ће доћи да ослободи све који верују у Њега, и то из старих свеза заблуде, таме греха, суда, пакла и његове вечне смрти. Дакле, Ја сам Господ и Учитељ лично, а не неки слуга. Но, ипак сам дошао у овај свет да служим људима добре воље – Мојом љубављу, мудрошћу и влашћу и да им дам вечни живот, јер заиста вам кажем: Сви који верују у Мене и потпуно живе и поступају по Мом учењу, неће ни видети, ни осетити, ни окусити смрти, него скинувши своја телеса, тренутно ће се преобразити и налазити са Мном у рају, где блаженствима њиховим неће бити краја. И ево, сада знаш, друже Мој, простодушно из Мојих уста кога си угостио у свом конаку. А ови који су дошли са Мном, то су Моји ученици, осим једног, који своје очи скреће ка свету премда зна ко сам и шта сам све чинио и учио." (ВЈЈ10.125:4-8)


Школа Божје деце[уреди]

"Живео једном богаташ који је имао много добара и свако ко је служио на његовом имању, имао је угодан живот. А овај богаташ је имао и много деце, коју је веома љубио и коју је послао у школе да би постали искусни људи. Дао им је за школу само оно најпотребније како се не би сувише осмелила и олењила и онеспособила да управљају његовим имањем. Тако су једва састављали крај с крајем, није им ишло најбоље, па често искаху милостињу од непознатих људи. Неколицина незнаника рекоше: "Гле, па ви имате пребогатог оца, иштите од њега да вам помогне", и ништа не дадоше. Но, понеки други рече својим благим срцем: "Јесте да је отац ове деце тежак богаташ и лако може да помогне овим студентима. Да није против тога из неког мудрог разлога? Било како било, ето оскудевају па им ваља помоћи колико год може." Речено, учињено. – Међутим, после одређеног времена дође сам богаташ у тај далеки град, где су његова деца стицала свакојака знања и искуства, па се распитиваше ко је све био љубазан према његовој деци. И гле, деца одведоше оца свугде где су примила љубав, па отац награди доброчинитеље његове деце стоструко, а прве доброчинитеље одведе на своје имање, где се према њима опходио као према рођеној деци.

Гле, Ја пред вама јесам онај богаташ, а убоги у свету јесу заиста Моја деца, а имућни су најчешће деца света. Да се Моја деца у овој веома корисној школи не би сувише осилила, допуштам да их снађе оскудица и да у својој невољи доспу пред имућне. Шта ови учине Мојој деци, то ћу им и Ја учинити и наградити их многоструко већ овде, а бесконачно у Моме царству. Ко пак има љубав дечију својом љубављу према деци, тај је стекао и Очеву љубав и с њом вечну награду. Да ли сада знате шта значи "Бога изнад свега љубити"?" (ВЈЈ10.140:5-14)


Код Старохебрејина[уреди]

А следећег јутра, благословивши најпре цело место, кренусмо даље. Гостионичар и поједини становници захваљујући испратише нас поприлично далеко, па се повратише, а ми отидосмо у град који је био удаљен дан хода, стигосмо тек увече и нађосмо у једном старом конаку веома добар пријем. И у овом граду су већином живели незнабошци, па се и ту задржасмо неколико дана подучавајући људе о царству Божјем и његовој суштини на Земљи, као што сам то чинио у пређашњим градовима и местима, и потврђивао своје учење ваљаним и за ове људе корисним знацима. И овде се већина паганских свештеника обрати у јудејство и уз њих и многи други народ. Једино с неким Јудејима, који су држали садукејско учење, нисмо имали успеха насупрот многих незнабожаца, који су живели у том граду бавећи се трговином. После неколико дана изјутра напустисмо под Мојим благословима и ово место и пођосмо према другом граду више у правцу поднева и стигосмо тамо до вечери. На пола пута огладнеше и ожеднеше поједини Моји ученици, јер на овом пустом путу било је само неколико напуштених цистерни и неколико напуштених конака, у којима су боравили веома сиромашни пастири, који нису имали ништа друго да нам понуде сем понешто сира и млека. Тако Ме ученици на пола пута замолише да и за њих учиним знак како би постали сити.

А Ја казах: "То бих могао да учиним ако би било преко потребно, али ако могу Ја да постим, зашто не и ви? Имаћемо у следећем месту, у које ћемо стићи за неколико сати, пуне руке посла, па би било добро, да тамо стигнемо наштег срца него у другим местима. Тамо ћете већ имати прилике да нешто поједете."

Овим одговором су били задовољни. Тако настависмо даље својим путем и стигосмо до града сат времена пре заласка и наиђосмо код једног Старохебрејина, који је имао конак, на веома добар пријем. Поставише нам одмах хлеба и мало вина, којег су становници овог места правили од дивљег грожђа и са којим се могла лепо утолити жеђ. Гостионичар, пак, одмах примети да појединим ученицима баш и не прија ово вино те рече: "Драги пријатељи, видим да вам моје вино није баш по укусу, али ја немам да вам понудим неко друго сем овог које једино успева на овом нашем земљишту. Немамо могућност да донесемо бољег вина па зато захваљујемо Господу да нам је дао оваквог какво јесте и којим при јаким врућинама много боље толимо жеђ него они који живе у великим градовима и који пију најбоља вина да себи и своме непцу угоде на најбољи могући начин. А ми, који живимо веома далеко од Јерусалима, не живимо попут пожудних расипника, него више као сиромашни пастири, па смо здравији и задовољнији од оних богатих у великим градовима, који сав дан измишљају како још више да уживају, али о Богу да мисле и једино Њему да дају част, за то немају времена. Зато само пијте ово наше вино, неће вам шкодити."

Чувши то ученици похвалише његову стару, одану Боговерност, па радосно јеђаху јечмени хлеб и радосно пијаху ово вино, које је зацело било нешто кисело. Чим се окреписмо, упита нас гостионичар да нисмо можда трговци, који однекуд долазе, и чиме тргујемо и колико дуго бисмо посла ради остали.

Казах Ја: "Пријатељу, јест, ми смо заиста нека врста трговаца, али робу којом тргујемо за сада не можеш видети очима; зато ћеш помислити да се Ја с тобом шалим, али то ипак није тако, већ ваистину онако како сам ти рекао. Моја роба је збиља невидљива, а ипак је непроцењиво драгоцена сваком човеку који ће је примити верним и чистим срцем и вољом. А да би се уверио у чему се састоји Моја невидљива роба, реци да се доведе један од твојих синова, који је слеп и хром, а Ја ћу му повратити вид и исправити га тренутно."

Чувши то рече: "Значи ти си исцелитељ, а болесне исцељивати то је твоја невидљива роба. Е, па ако је тај случај с тобом и твојом пратњом, онда ћеш овде код нас обавити добар посао. Јер овде има болесних колико год хоћеш, којима ови наши лекари нису могли помоћи. Одмах ћу ја сам довести мог слепог и хромог сина."

Затим оде и доведе свог сина и стави га на среду преда Ме. Чим се нашао преда Мном на лежају, упитах га хоће ли да прогледа и оздрави.

Рече син: "Господару, ако је то могуће, у шта не сумњам, учини ми ту милост."

Казах Ја: "Онда, Ја хоћу, да сада прогледаш и да се исправиш."

Изговорив то, син прогледа и би сав здрав и прав.

А гостионичар ударајући рукама о прса рече: "Не, није то обичан начин исцеливања. Ово је учињено Духом Јеховиним, а ти мора да си велик пророк."

На то примети син, који је добро познавао Писмо и посебно Пророке, говорећи: "Оче, колико знам из Пророка, и они су с времена на време чинили чуда, али нико никада није рекао: "Ја кажем да буде то и то." Него једино: "Господ говори и Његова је воља да се догоди то и то ако Израел не остави грехе." Али овај лекар је рекао: "Ја хоћу да прогледаш и да се исправиш." И гле, тренутно прогледах и исправих се у свим својим удима, који су ми били одузети већ више година, а делом још од рођења. А ако је овај лекар у стању да то чини једино речју и вољом и силом, онда мора да је већи од пророка." (ВЈЈ10.142-143:16)


Вавилонски краљ и Петрова кончина[уреди]

Код тог је краља неколико година доцније изасланик Матеја са својим пратиоцем на путовању за Индију наишао на веома добар пријем, па је остао годину дана; и када је хтео да крене даље, дао му је краљ пратњу до граница државе. Тако је овај апостол био један од првих сведока о Мени код тог краља и хтео је у том граду, који се тада још звао Вавилон – премда је од старог Вавилона подоста даље остала само гомила рушевина – да преобраћује незнабошце, који су већином били слуге Валама. А краљ га је одвраћао говорећи: "Довољно је да ја и мој двор знамо и увиђамо у шта да верујемо и на чему смо са овом вером, а шта надаље, о томе ћемо се већ ја и мој син постарати, јер нећу да вас изложим бескрајном гневу својих свештеника. А када временом буду изумрли, а ја се побринуо да за њима не дођу заменици, тада ће бити лакше говорити с народом."

Овај краљев одговор је задовољио ова два апостола, тако да се више нису трудили око ширења моје науке међу народима тога краља. А седам година касније ионако је дошао Петар са сином Марком до тога краља, наишао такође на најбољи пријем и предлагао краљу барем поступно упознавати град са Мојом науком. Краљ, који је веома љубио Петра и Марка одвратио је Петра од тога знајући веома добро какве су нарави његови ваалови свештеници, па рече изричито Петру: "Ми живимо у земљи која поготово даље према истоку све до велике реке Ганг обилује свакојаким дивљим, крволочним зверима и ништа мање свакојаким отровним коровом. А где Господ Бог допушта такве животиње и отровно биље у великој мери, тамо је засигурно земља, а поготово ваздух, препун злих духова и ђавола, а ови јуре наоколо као гладни и ричући лавови, тигрови, пантери и хијене и траже не би ли неког из људског рода пронашли и прождерали. Оне звери могу да се лове само с великом опасношћу, али још хиљаду пута гори су моји ваалови свештеници, јер сваки од њих има барем хиљаду ђавола у себи и тешко да им се ко може успротивити осим мене мојом крајном строгоћом и мојим војницима, који су, међутим, већим делом Јудеји, Грци и Римљани будући да сам и ја, краљ, само вазал Рима, што је вама двојици познато пошто се римско царство простире све до Ганга, после којег тек почиње велико индијско царство, чије границе од нас још нико не зна."

Овај краљев савет се допао Петру, али је ипак тајно осећао нагон да са појединим другим грађанима града поразговара о Мојој науци и Моме царству, што су наравно убрзо дознали и свештеници, па су Петру по гласницима подносили молбе да и они буду упознати са овом блаженом науком. Петар се додуше дуже времена није упуштао у то, поготово што га је његов син и помоћник Марко озбиљно упозоравао говорећи: "Препустимо краљу нашу ствар, сигурно нећемо преступити Господњу вољу ако послушамо краљев савет."

Али Петар је након неколико година ипак једном изишао ван града такорећи у шетњу и нађе тамо више просјака и болесника. Сиромашне је даривао, а болеснике излечио силом Мога духа у њему. Код ових чуда приступише и неколико ваалских свештеника, препознаше Петра и молише га усрдно да пође мало даље са њима. А он је на њихово мољакање и уверавање само зато пристао што наведоше да се у оближњем месту налазе много болесних, које не излечи ни један лекар, па ако и њих излечи, онда ће, како они, тако и сви други свештеници прихватити његово учење и разрушити своје храмове сопственом руком. На те речи оде Петар са свештеницима и доспе после сат времена заиста на место многобројних грозничавих и запоседнутих, које све излечи и чак и мртвог оживе. А излечени стадоше хвалити Петра говорећи: "Овог мора да је заиста изаслао истински Бог, иначе не би му било могуће да ово врши једино речју, шта сви наши многобројни богови нису били у стању."

А то разгневи изнад сваке мере свештенике који су пратили Петра. Присилише га љубазно, али само привидно, да посете још једно мало место, до којег се стиже једино кроз шуму ружа и мирте. У шуми нападоше Петра, скинуше му одећу, убише га па обесише за ноге о суху мирту, за коју с доње стране причврстише попречно дрво, за које завезаше његове руке конопцем, па оставише да виси и вратише се другим путем у град. Пошто је Петар краљу предуго изостао, наредио је да га траже, како у граду, тако и ван њега, и тек другог дана успе да нађе Петра у миртиној шуми, мртвог и унакаженог. При том су га излечени обавестили да су га свештеници града свом љубазношћу довели до њих и да их је дивно излечио и чак и мртвог оживео. А има још и то да је затим са свештеницима отишао даље према унутрашњости. Краљ је због тога био јако тужан, сахранио Петра с краљевском почашћу у краљевској гробници и ставио у гробницу и оно миртино дрво. Али оних две хиљаде свештеника су затим јако лоше прошли. Краљ није поштедео ни једног јединог погубивши их све руком својих војника, а телеса су била одвезена у преко 400 кола далеко у неку пустињу и тамо препуштена дивљим зверима. А Марко је затим уз краљеву помоћ и оних двају управника почео да преобраћује у Моју науку готово цео град и није трајало годину дана па је цео град благословено прихватио Моју науку, а преко града затим готово и цела држава. (ВЈЈ10.161:1-21)

Загробни живот[уреди]

[Објашњење римском судији]
Да ли си ти у свом животу видео неку сушту силу да делује? Ти кажеш: Нисам, једино су се могле видети и осетити силе да делују, али видети њих саме није још ником успело. Видимо да велике олује испољавају огромну силу, али у чему се та сила састоји, то не знамо. Исто тако везује нас нека одређена сила за тло земље, иначе бисмо могли, кад год бисмо само хтели, без устезања слободно да се винемо у ваздух; но то није случај као што нас учи свакодневно искуство. Ова сила стално делује, али ни једно човечије око није никада видело како изгледа и како делује." –

Добро, сада те даље питам да ли си икада видео носача који доноси светлост са сунца на земљу? Или, јеси ли си видео уже којим су небеска тела везана тако да се морају кретати око својих већих небеских тела стално у истом растојању? Или си видео силе које делују у биљкама и животињама и рађају много шта?

Гле, то је теби све страно, сама питања, која си поред своје филозофије права себи већ одавно могао поставити и на која си можда могао наћи много паметнији одговор него на своје филозофско-критички извештачене правне досетке.

Гле, ни једна жива (материјална) машина из више разлога не може да буде створена да вечно постоји, и најумешније да је израђена. Створити овакве трајне материјалне живе машине значило би за Творца поделити сам себе у бесконачно много делова и све више ослабити и онеспособити се даљег стварања.

Међутим, ако неку живу машину ствара само зато да нека искра Његовог суштог живота ојача и учврсти се према сопственој боголикој слободи и самосталности те да живу машину одложи и љубављу и мудрошћу потпуно се сједини у себи, онда не само да се ништа не губи од самог стваралачког темљног живота, него творац и створење добијају бескрајно много, што је за сада за тебе свакако несхватљиво. Али када се у својој души будеш новородио у истинском духу Божјем, онда ће ти бити јасно како љубав Божја љубављу своје деце према њој у себи постаје све моћнија а исто тако и љубав Божја у деци.

А Бог је од вечности чист и савршен дух и стога не жели ништа друго до да временом сва његова створења на од ствараоца предвиђеним путевима такође постану што је Он сам, једино с том разликом што пре свог одређеног материјалног позвања-постања нису били ништа друго до саме велике мисли и идеје ствараоца, које је затим временом времена моћу Своје воље у неку руку изнео као ван себе као самосталне и дао им омот унутар којег су се морали мало-мало сами све више сагледавати и спознати и допустити да у њима – Мојом силом, која их још увек прожима – исклија смисао за самосталност и слободу.

Пријатељу, да таква клица не постоји и у теби, о којој ти као спољни чулни човек дакако ништа не знаш, онда ствараоцу не би дао своје примедбе, јер само неуништиви смисао живота у теби те је теби несвесно на то потстакао и Ја сам зато углавном само тебе ради дошао у овај крај да ти покажем речју и делом колико се још далеко и дубоко налазиш иза стуба живота и светлости.

Али сада нам је најпре доста узајамних речи те пређимо тебе ради и до неколико чињеница.

Ти си тврдио да се са људима који су једном умрли више не може разговарати, али ту си веома у криву. Људима попут тебе то дабоме није лако могуће јер су од почетка сувише овосветски образовани. Изоштрили су на све начине своју природну моћ виђења и схватања, но тиме и запоставили свој унутарњи духовни вид. Јер са овим унутарњим духовном видом код њих стоји отприлике онако као са човеком који је на својој кући поставио стаклене прозоре. Он се налази ван куће и чује одједном неку буку у кући. Зато пожури према неком од прозора и хоће да погледа у унутрашњост куће, али упркос свим покушајима готово да ништа не примећује јер одсјај дана са прозора спречава га у томе. Ако и даље хоће да сазна шта је проузроковало унутрашњи звук, онда му не преостаје ништа друго до да отвори улазна врата и сва остала и да уђе и види шта је био узрок звука, или мора да пробије један од прозора, а ако један није довољан и више њих да би боље видео у кућу и опазио шта је проузроковало звук.

Да се дотични домаћин у тренутку настанка звука налазио место ван куће у самој кући, онда би пре и лакше пронашао узрок звука, али пошто се налазио напољу, није могао бити присутан оног трена када се догодио звук, него тек после и то у сваком погледу непотпуно зато што се узрок заједно са дејством већ изгубио, те је морао дуго и трудно претраживати све кутке у унутрашњости куће не би ли на крају пронашао полупан суд, за који је морао претпоставити да је неким покретом с висине пао на под, при том се разбио и проузроковао буку. А ипак у ову претпоставку ни сам није сасвим сигуран јер је разбијени суд одиста већ и раније могао бити разбијен, па стога његово нагађање упркос свему није исвесност, него само претпоставка, све само зато што у тренутку опажања звука није био унутар него ван куће.

И гле, овом сликом хоћу да ти скренем пажњу како човек образован само споља разумом од оног шта се догађа у себи духовно или ништа не примећује ни схвата или само нешто мало и непоуздано.

Плот је кућа душе а дух је у њој од Бога да душу поучи и пробуди ка свему духовном и да с духом почне општити.

А може ли то дух када се душа потпуним поседовањем своје слободне воље најчешће налази само ван куће и наслађује се светлошћу света? Тако бива толико заслепљена и ошамућена да затим више ништа не види ни примећује што се догађа у самој кући.

Понекад ако је шта опомене, онда ће се осврнути у својој кући и веома се забринути за њу; налази је ту и тамо већ трошном па је хоће поправити и учврстити и коначно се сједињује сама са материјом своје унутарње и спољашње куће.

Онда тражи духа у кући, који ју је каткад приређеном буком у кући хтео позвати себи у кућу, али често је пречула такву буку услед разне светске вреве. Понекад је одиста површно завирила у унутрашњост своје куће, међутим нашла је само нешто мало и то непоуздано, па се после кратке истраге вратила одмах напоље, где јој се више свидело него у мрачним собама своје куће, у којима стога више ништа поуздано није могла наћи јер је њен вид превише ослепео спољном светлошћу а њена унутарња способност опажања се ошамутила вревом света.

Ту и тамо има плашљивих душа сличних деци која се плаше пред светлом света и њезином вревом. Оне остају радије код куће и занимају се оним шта се налази у кући. Ако се догоди нека бука, онда могу лако погледати изнутра напоље кроз прозоре, који нису заслепљени спољашњим светлом, и могу брзо и лако сазнати шта је проузроковало буку; а и много чега другог што се догађа у кући могу свакако тачније и раније приметити него они који се налазе ван куће.

Тако се духовна способност гледања и слушања једино налази унутар човека, а никако ван њега у његовим овосветским чулима. Ако дакле хоћеш да видиш неку душу и хоћеш да говориш с њом, онда се то само може удесити у себи, а никако ван себе.

Да си остао више код себе кући, онда би већ давно имао исто искуство као многи други који су ти о томе причали, чију си пак причу увек сматрао лаковерном варком и тиме си се све више и више налазио само ван своје куће и само си понекад површно завирио у њу, што те је увек само све више љутило јер си услед заслепљености свог унутарњег вида спољним светлом овосветског разума све мање и слабије могао разазнати шта се налази у твојој кући живота, те си на тај начин сам себе казнио тако што си посредством свог спољњег светског светла сматрао, и још сматраш, вечну смрт и вечно непостојање највећим доброчинством за биће које је позвано самосвесном постојању.

Али гле, Ја као прави Господар живота имам дар да те вратим у твоје унутање и на неколико тренутака ојачам твој унутарњи вид, те ћеш се одмах уверити како стоји са даљним постојањем душе по смрти свог тела.

Кажи ми кога из твојих ранијих дана желиш да видиш и да с њим разговараш, и он ће за трен доћи и одговарати на твоја питања и ти ћеш га препознати као оног ког си познавао за његова живота."

И главни градски судија рече: "Онда дозволи да видим свога оца, који је умро још пре дванаест година и за којим сам много туговао јер ми је био веома драг и добар отац."

Казах Ја главном градском судији: "Нека ти буде по твојој жељи."

И гле, у истом трену стајаше отац главног градског судије видљив свима присутнима у гостињској соби.

И син га одмах препозна и ослови га: "Ти стварно живиш после смрти свога тела?"

Рече отац: "Сада верујеш зато што сам кроз моћ овог који је код тебе принуђен да ти се овако јавим и ти ме сада видиш зато што ти је овај отворио унутарњи вид. Зашто ниси веровао својој мајци, која је још жива, и твојим трима сестрама, које су ме мало по мом преласку виделе и са мном разговарале, а ја сам им кратким речима саопштио да са животом душе после смрти тела изгледа сасвим другачије него што људи у овом кратком земаљском животу расуђују на разне начине.

Најгоре у овом кратком земаљском животу је онима који у даљни живот душе након одвајања тела уопште не верују јер ово мишљење, које су одавде пренели, задржавају на оној страни још дуго и још увек очекују вечно уништење, које, пак, никако неће и не може се догодити. Па су услед ове њихове заблуде лењи и троми да нешто предузму за њихов онострани напредак. И тако живе на оној страни, као што сам то сазнао, често и неколико хиљада година и не дозвољавају чак ни најсветлијим духовима да их одврате од њиховог бесмисленог мишљења. Гледај дакле, сине, да у таквој заблуди не напустиш свет!"

На то рече главни градски судија: "Стварно, оче, то си ти, јер си ми сада рекао исте речи које си рекао мајци и сестрама и које сам записао и које још чувам код себе као светињу, премда сам у њих до сада само мало веровао. И ја сам сам хтео да те видим и разговарам с тобом, али то није хтело да ми се испуни."

На то му рече отац: "А како је и могло? Кад год бих дошао код тебе, ниси никад био кући, него си увек имао посла у спољнем свету и њезиној светлости, а тамо је нама немогуће да се неком јавимо и да га поучимо јер ми сада у нашем постојању нисмо више појава настала неком другом силом, него смо сама сила, која делује унутар свих елемената, које чулан човек одиста може да виде, али дејствену силу као стварно, истинско постојање у себи самом неки спољни, теби исти светски човек не може да види, као ни сваку другу делујућу силу у материјалном свету, осим да се врати у себе у своје право постојање, да отвори свој унутарњи вид те да примети праву суштину делујућих сила, посматра их у њиховој правој суштини и општи са њима."

На то пита главни градски судија оца: "А где се налази место где ти боравиш и како изгледа?"

Рече отац: "У нашем царству уопште не постоји место за које би се могло казати: Гле, ту или тамо и овако изгледа и оваква му је особина, јер код нас је сваки човек сам за себе место где станује и изглед и особина места одговарају у свему унутарњој особини човека.

Ја сам по земаљском рачунању на оној страни, ево, већ доста времена за које би већ нешто посебно могло да се види и сазна, али ја до сада нисам још ништа видео што би донекле личило на оно што се у овом свету мислило и причало о оностраном. Тражио сам реку Стикс и њеног бродара Харона и нисам их нашао. Имао сам прилично времена Тартаров страх пред неком фуријом или пред трима неумољивим судијама Миносу, Еакусу и Радаманту, али ништа од свега тога. Хтео сам да потражим Елизијум и ишао сам надалеко као у великој пешчаној пустоши и гле, нигде није хтео да се покаже Елизијум. Укратко, нисам видео ни пронашао ништа осим себе самог и веома растресито тло на коме сам се налазио.

После неколико година мог тражења по овоземаљском рачунању времена, за које сам још увек пролазио ову бескрајну пустош у свим правцима, приметих у приличној даљини, коначно, ипак неког, који се на изглед налазио у сасвим истом стању као што сам се налазио и ја, и пођем брзим кораком према њему и убрзо се нађем сасвим код њега. Дошавши код њега упитах га одмах говорећи: "Ти се изгледа налазиш у сличном стању као и ја. Под ногама ништа друго сем пешчана површина, која се изгледа бесконачно далеко пружа. Над главом магла више мрачна него светлосива и не види се ниша друго осим себе самог и своје кораке утиснуте у песак. Нема ни ветра, а воде или неког другог предмета још мање. Око две године земаљског рачунања лутам у овој пешчаној пустоши и не налазим ништа чиме бих могао да се наједем или да утолим жеђ. Знам да сам напустио временски свет и као заиста сирота душа ходам у овој пустоши и то ми је већ прилично неподношљиво. Веома сам се трудио да у овом наводном свету духова и душа потражим и нађем све у шта сам на свету онако упола веровао, али ништа од свега тога. – Ти си ево после две године прва појава мени слична. Да ли знаш да ми кажеш шта овде треба да се ради или да се почне да би коначно нашао место где се може колико толико опстати, јер сам већ веома уморан овом тражењу у овој далекој пешчаној пустоши и стварно више немам воље да искоракнем ни напред ни назад."

На то ми рече овај наизглед мени сличан и у истом стању се налазећи: "Да, пријатељу мој, овако као ти пролазе безброј других у овом царству, који оно што ти тражиш, траже већ пуно векова. Ако овде хоћеш што да нађеш, онда не треба да отпочнеш онако као на материјалном свету, где се све тражи само ван себе. Ко то овде ради, тај вечно ништа не налази, јер овде ван њега нема више неког места ни околине, тражио их на свим тачкама бесконачног простора.

Мораш се дакле својим чулима, својим хтењем и вољом вратити у себе самог и у себи самом почети да тражиш, мислиш и обликујеш, тек онда ћеш наћи место које ће одговарати свом размишљању, обликовању, хтењу и својој љубави. Зато поступи као да не видиш ову пешчану пустош као ни сиву маглу над собом, него пођи у машту свог унутарњег чувства, те ће се пред тобом убрзо све другачије уобличити. Зато си ме и нашао да бих ти ово саопштио."

По овим речима ме напрасно напусти онај и остави ме у мојој пешчаној пустоши. А ја примих његове речи и повукох се у себе и почех бодро да мислим и да замишљам у својој машти што боље неку околину и место – и гле, није трајало дуго и угледах убрзо моју машту преда мном заиста распрострту.

Састојала се од једне долине и бразде којом је текао поток. Лево и десно су биле ливаде и дрвеће и жбуње и недалеко приметих и место које се састојало од ниских сеоских колиба, при чему ми се учини да би требало да се приближим оном месту. Но, мислим у себи: Ако поново почнем да ходам, онда ћу на крају опет све изгубити што сам тешко створио. Зато ћу пробати да у својој непосредној близини створим такву једну колибу, у њој ћу врло радо стално да живим и да је задржим.

Замислио сам тако, и убрзо је ту стајала колиба окружена вртом пуним воћа, чиме сам био потпуно задовољан. Уђох у колибу да бих у неку руку у себи сазнао шта ће се надаље догађати. Ушавши унутра нађох је потпуно празном те почех опет још дубље улазити у себе и замишљати, на шта је убрзо почело да се показује разно покућство: столице, клупе, столови а и један кревет, сасвим онако како сам замислио.

Онда помислим: Ево сад стола, али на њему нема ни хлеба ни вина ни неког другог јела.

Како сам живахно о томе размишљао, ето већ довољно хлеба и вина на столу, па пред оваквим погледом не оклевах дуго те узех хлеб а и вино, јер већ сам био веома гладан и жедан, и гле, одмах сам се осетио јачим и моје размишљање и маштање постало је све живахније и јаче.

У том изађем из моје колибе и нађем напољу све онако како је било. Затим помислим: Све би то било право, али сам ипак сам. Када бих само могао да пожелим овамо оног ранијег пријатеља да му се захвалим за добар савет који ми је дао. – И желећи још ово погледам према оном раније споменутом недалеком месту и угледам како се одмах затим отуд приближавају више људи у мом правцу.

Брзо дођоше у моју близину и међу њима препознах оног пријатеља, који ми је у ранијој пустоши дао онај добар савет, па ми рече: "Сада у себи пробуди живахно осећање љубави, сажаљења, смиловања и доброчинства, и убрзо ће више њих доћи код тебе, који сада још пролазе како си ти пролазио. Подели с њима свој хлеб и своје вино живота, па ће убрзо затим постати твоји сретни суседи. А они који ништа не буду хтели узети од тебе, њих пусти по њиховој вољи да иду даље и да траже место и склониште, па ће и надаље пролазити како си ти пролазио у свом тражењу. А ти сада расти даље у љубави и смиловању и живој чежњи да сиротим слепима по могућности учиниш добро, па ћеш и сам надаље постајати богатији и тиме и сретнији."

Затим се вратише ови који ме посетише у мојој самоћи а ја поново учиних по наредном савету мог још непознатог пријатеља. И гле, убрзо затим дођоше мени сироте душе у великом броју и ја их упитах да ли нешто виде и примећују, а они одговорише: "До сад још ништа сем под нашим ногама бескрајну пешчану пустош и над нама сиву маглу."

Онда уђох у своју колибу и донесох им хлеба и вина. И када казах: "Ево вам хлеба и вина да ојачате." – Неки угледаше хлеб и вино, а многи други не приметише, јер су у себи мислили да се ја са њима шалим, па отидоше даље.

А они који узеше хлеб и вино, одмах и угледаше моју колибу и сав лепи крајолик и осташе код мене и ја их поучих на начин на који сам и сам био поучен, те убрзо је моја пређашње усамљена колиба била окружена мноштвом других лепо сређених колиба и тако нађох и дођох до мог првог места и првог друштва и остадох тамо све док нисам своју унутарњост све више проширивао љубављу према ближњем.

После оваквог проширења проширила се убрзо и околина, постала живахнија и лепша а ја у њој све сретнији и просветљенији и што се више унутарња светлост у мени распростирала а ја у себи што замишљао, ево, већ је било ту.

У таквом стању почех и да спомињем своје које сам оставио на свету и почех да им јављам да после отпада тела постоји неуништив даљни живот душе.

И гле, убрзо затим дођоше мени твоја мајка и неколико сестара и могао сам да им се јавим као сада теби. Веровали су мојим речима, пренели их теби, али у то ниси веровао до сада, пошто си се превише упутио свим својим мислима, љубављу и хтењем у крути и мртви спољни свет.

Коначно хоћу и ово да ти приметим да управо онај добри пријатељ, који ми је у пустињи најпре дао онај добар савет, веома личи у физиогномији овом господару, поред кога седиш, и када сам га први пут угледао, видех да ми настаје светла идеја да можда није он господар овог као и нашег света. – Ја сада говорим с тобом, али не као са неког другог места, него само са овог где боравим, и ти из овог можеш да закључиш да ми није потребно да напустим своје место да бих с неким општио у овом свету, него где се налазим и говорим, тамо је и место са мном.

Уосталом, још ти скрећем пажњу и на ово да у спољњем свету по својој души сада такође ходаш по самом песку и над тобом, то јест у свом разуму, немаш ништа друго осим тамносиве измаглице.

А ова земља и што је на њој и изнад ње такође је само место створено од једног највишег Духа, управо како је у малој мери моје мало место створено од мене.

Љубав великог Духа, Његове изузетно јасне светлосне мисли, Његова свемоћна воља и Његово велико милосрђе јесу праелементи од којих ствара оваква дивна места и одржава их колико хоће. Дакле у овом свету не видиш ништа друго осим овакво место, које је створио велики Дух из себе по одређеном поретку, а за твоју душу остаје видљиво и постојано само докле је твоја душа омотана неком материјом. Одузме ли ти се овај омот, онда си без места, чврстог тла и светла над тобом; једино ако си већ у овом свету пронашао пут у себе, онда дакако иде другачије с оне стране. Онда с тобом прелази све, место и што ти је потребно и не мораш тек с оне стране преко пријатеља сазнати како се с оне стране код нас долази до стана и друштва. – То сине, запамти!"

На то је син још хтео да говори са својим оцем, но он на растанку још рече: "За све друго што даље хоћеш да знаш, обрати се у срцу оном који седи поред тебе, јер он зна све у овом свету и у нашем."

На те речи нестаде дух.

А ја се сада обратих главном градском судији и казах: "Да ли је то био дух твог оца или није?"

Рече главни градски судија: "Велики Господару и Учитељу, јесте онолико сигурно и извесно колико сам и ја сигурно и извесно његов земаљски син и не може бити неки фантом моје сопствене фантазије. Јер такав фантом не би могао да говори са мном овако мудро и то о стварима које су ми до сада биле непознате колико и оно што се налази под нашом земљом, и ја од сада потпуно верујем у неуништиво даљне постојање душе после отпада тела. Само једно ми се учинило нешто необичним, а то се састоји у томе да се мој отац откад се налази преко није сусрео са злим духовима многобожаца а још мање са неким ђаволом Јевреја, када свугде буде речи да зли на оном свету такође живе даље и једино хоће непрестано да чине зло својим неугасивим гневом. Како онда стоји са местима ових злих духова? И зашто мој отац на оном свету није сусрео још ни једног?"

Казах Ја: "О томе немој много да бринеш или уопште немој. Зли духови, које називају ђаволима, на крају такође уђу у себе, но тамо не налазе ништа друго до само сушто зло, што је заправо њихова љубав. Из ње такође стварају места која савршено одговарају њиховом унутарњем карактеру, издвајају се мало-мало по степену свог зла у одређене дружине и траже да нашкоде свакоме. Када управо на овој земљи осете сличне нарави међу људима, онда брзо и нађу путеве да им се приближе, скоро на исти начин као што ти се приближио твој отац. Онда узму најпре у посед тело и испуне га свачим што је год зло и рђаво. На почетку наступају тихо и душу покушавају да одвуку у тело. Ако се то догоди, онда је душа готово изгубљена за све праведно, чисто, добро и истинито. И ја сам управо зато дошао лично у телу у овај свет да учинковито окончам ову стару неподобштину за све који у мене верују и живе и поступају по Мом учењу, јер гле, једино Ја сам Господар над свим у овом свету и у свету духова. Веруј то и живећеш."

На то захвали главни градски судија на овој Мојој поуци, али као фини критичар разумом додаде на крају ово питање: "Али, Господару и Учитељу, како си могао да посматраш овакав неред, а да га већ одавно учинковито ниси окончао?"

Казах ја: "То што желиш, то је са Моје стране увек и учињено и ни један само донекле добар човек није пропао. А за ово што се сад догађа, било је човечанство на овој земљи још и сувише младо, а и сада још дуго није довољно зрело. Међутим, због малобројних добрих смиловао сам се овом свету и за њих ћу лично с оне стране основати царство у којем ће вечно бити са Мном и са Мном владати.

Тако као твој отац налазе се у великом оностраном већ безброј бољих јеврејских и паганских духова. А када се ускоро будем вратио у своје вечно прапостојање, онда ће се и свим овим бољим Јеврејима и паганима у оностраном показати пут ка савршеноме, вечноме животу. А и свима злима ће такође вечно стајати на вољи да ли ће се поправити и ступити на путеве светлости, или ће остати у своме злу да их вечно мучи, јер што сами хоће, за то им нико није крив. И тако ће с оне стране доброме плата бити добро, а зломе зло, и свако ће се после скидања свог тела налазити у свом дану, и Ја ћу сваког пробудити и дати му плату из њега самог онакав какав је био, добар или зао.

И тако ти је одговорено више него довољно на сва твоја питања, која си ми поставио, и да хоћу да ти дам још дубље одговоре, ипак их не би разумео. Јер сте сви ви заједно још деца у својим душама и још не можете поднети чврсту мушку храну. Зато испрва морате да будете храњени млеком; када том храном довољно ојачате, онда ћете бити у стању да поднесете јачу храну из небеса." (ВЈЈ10.171-176)


Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом: