Избор Карађорђа за вођа
(2. фебр. 1804.)
Беше рано у свету недељу,
Када грану од истока сунце,
Те обасја брдо Орашачко
И под брдом шумовите луге;
Ту се слегла Шумадија дивна,
Састао се народ од свих страна
И пред њиме српске поглавице,
Што с’ склонише од дахиска ножа;
Збор зборише од јутра до подне,
Збор зборише, јаде набројише,
Штоно српску ојадише рају;
Сви рекоше: „Ваља војевати
И с Турцима бојак учинити,
Јер је зулум турски дојадио;
Овако се живети не може:
Ил’ изгинут’ ил’ прогонит’врага.“
Онде Ђорђа вођем учинише,
Тврду њему веру зададоше
И заклетвом веру притврдише,
Да ће њега свагда послушати,
Да у боју изневерит’ неће.
А тада је прота Танасије
Моленије Богу учинио,
Па крст часни небу подигнуо,
Благослови српског вођа Ђорђа,
А сав народ учи и заклиње:
„Ко издао, издало га тело!
Од руке му ништа не родило!
У тору му овце не блејале!
У обору краве не рикале!
Њега стара не видела мајка!
Њим се мила сестра не заклела!
Рђом кап’о, док му је колена!"
Из Орашца сви се подигоше,
Сваки своме крају похиташе,
Да покрену, што се дигло није,
Само седми да дома остане,
Да комору за војску опрема.
А Ђорђе је поклич учинио,
На оружје зове Шумадију,
Шумадију и сву Србадију.
Намах плану Шумадија равна,
А за њоме све нахије редом
Потекоше, латише с’ оружја,
Уста раја к’о из земље трава,
Уста раја и за Ђорђем пође.
Кад је Ђорђе Србе узбунио
И с Турцима љуто завадио,
Онда Ђорђе кроз нахије прође,
Те попали турске тефериче
И удари на турске паланке;
Све паланке турске попалио,
Женско, мушко под нож ударио,
Тешко Србе с Турцима завади.
Турци мисле, да је раја шала,
Ал’ је раја градовима глава!
А кад Ђорђе земљу очистио
Од Турака и од јаничара,
Он поведе на градове војску,
Где с’ збегоше клети зулумћари.
Лети Ђорђе од града до града
И грађане Турке довикује:
„Чујете ли, ви грађани Турци!
На градов’ма отварајте врата,
Измеђ’ себе дајте зулумћаре,
Ак’ хоћете мирни да будете,
Да градове цару не кваримо;
Јер ако их ви дати нећете,
Те градове раја начинила,
Градила их по девет година,
Кадра их је за дан оборити
И са царем кавгу заметнути;
Да устане сви седам краљева,
Да нас мире, помирит’ нас неће:
Бићемо се, море, до једнога.“
Тад грађани сузе пролеваху
И овако Ђорђу говораху:
„Бег-Ђорђије, од Србије главо!
Даваћемо, што год раја тражи,
Не кварите царевих градова,
Ни са царем замећите кавге,
Даћемо вам Турке зулумћаре“.
Па грађани устадоше Турци,
На градов’ма отворише врата,
Измеђ’ себе дају зулумћаре,
Предају их у србињске руке.
Боже мили и Богородице!
Када Срби докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Срби разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без ћурака и без антерија,
Без сарука у малим капама,
Без чизама и без јеменија,
Голе, босе топузима туку:
„Море, баша, кам’ пореза наша?“
У по поља Ђорђе сабљу вади,
Те одсеца зулумћарске главе.
А кад Ђорђе исекао Турке,
Исекао Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак’ за сечу, исече;
За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.
- ↑ Ср. Ј. Стојковић: "Нова Србијанка-Борбе за ослобођење 1804-1815", Београд, 1927.