Izbor Karađorđa za vođa
(2. febr. 1804.)
Beše rano u svetu nedelju,
Kada granu od istoka sunce,
Te obasja brdo Orašačko
I pod brdom šumovite luge;
Tu se slegla Šumadija divna,
Sastao se narod od svih strana
I pred njime srpske poglavice,
Što s’ skloniše od dahiska noža;
Zbor zboriše od jutra do podne,
Zbor zboriše, jade nabrojiše,
Štono srpsku ojadiše raju;
Svi rekoše: „Valja vojevati
I s Turcima bojak učiniti,
Jer je zulum turski dojadio;
Ovako se živeti ne može:
Il’ izginut’ il’ progonit’vraga.“
Onde Đorđa vođem učiniše,
Tvrdu njemu veru zadadoše
I zakletvom veru pritvrdiše,
Da će njega svagda poslušati,
Da u boju izneverit’ neće.
A tada je prota Tanasije
Molenije Bogu učinio,
Pa krst časni nebu podignuo,
Blagoslovi srpskog vođa Đorđa,
A sav narod uči i zaklinje:
„Ko izdao, izdalo ga telo!
Od ruke mu ništa ne rodilo!
U toru mu ovce ne blejale!
U oboru krave ne rikale!
Njega stara ne videla majka!
Njim se mila sestra ne zaklela!
Rđom kap’o, dok mu je kolena!"
Iz Orašca svi se podigoše,
Svaki svome kraju pohitaše,
Da pokrenu, što se diglo nije,
Samo sedmi da doma ostane,
Da komoru za vojsku oprema.
A Đorđe je poklič učinio,
Na oružje zove Šumadiju,
Šumadiju i svu Srbadiju.
Namah planu Šumadija ravna,
A za njome sve nahije redom
Potekoše, latiše s’ oružja,
Usta raja k’o iz zemlje trava,
Usta raja i za Đorđem pođe.
Kad je Đorđe Srbe uzbunio
I s Turcima ljuto zavadio,
Onda Đorđe kroz nahije prođe,
Te popali turske teferiče
I udari na turske palanke;
Sve palanke turske popalio,
Žensko, muško pod nož udario,
Teško Srbe s Turcima zavadi.
Turci misle, da je raja šala,
Al’ je raja gradovima glava!
A kad Đorđe zemlju očistio
Od Turaka i od janičara,
On povede na gradove vojsku,
Gde s’ zbegoše kleti zulumćari.
Leti Đorđe od grada do grada
I građane Turke dovikuje:
„Čujete li, vi građani Turci!
Na gradov’ma otvarajte vrata,
Izmeđ’ sebe dajte zulumćare,
Ak’ hoćete mirni da budete,
Da gradove caru ne kvarimo;
Jer ako ih vi dati nećete,
Te gradove raja načinila,
Gradila ih po devet godina,
Kadra ih je za dan oboriti
I sa carem kavgu zametnuti;
Da ustane svi sedam kraljeva,
Da nas mire, pomirit’ nas neće:
Bićemo se, more, do jednoga.“
Tad građani suze prolevahu
I ovako Đorđu govorahu:
„Beg-Đorđije, od Srbije glavo!
Davaćemo, što god raja traži,
Ne kvarite carevih gradova,
Ni sa carem zamećite kavge,
Daćemo vam Turke zulumćare“.
Pa građani ustadoše Turci,
Na gradov’ma otvoriše vrata,
Izmeđ’ sebe daju zulumćare,
Predaju ih u srbinjske ruke.
Bože mili i Bogorodice!
Kada Srbi dokopaše Turke
Zulumćare u bijele ruke,
Pa ih staše Srbi razvoditi
Preko polja bez svijeh haljina,
Bez ćuraka i bez anterija,
Bez saruka u malim kapama,
Bez čizama i bez jemenija,
Gole, bose topuzima tuku:
„More, baša, kam’ poreza naša?“
U po polja Đorđe sablju vadi,
Te odseca zulumćarske glave.
A kad Đorđe isekao Turke,
Isekao Turke zulumćare,
Onda Đorđe u gradove uđe;
Što bi Turak’ za seču, iseče;
Za predaje što bi, to predade;
Za krštenja što bi, to iskrsti.
- ↑ Sr. J. Stojković: "Nova Srbijanka-Borbe za oslobođenje 1804-1815", Beograd, 1927.