Идрис-бегову кулу растргао вјетар с Велебита
Бег Идрис-бег на пут се опрема,
И оставља своју билу кулу,
И у кули своју вирну љубу,
И код љубе два близанца сина,
Па говори љуби на растанку: 5
"Вирна љубо, дража од очију!
Чувај моја два близанца сина.
Јер се натраг повратити не ћу,
Проћ’ ће, љубо, два мисеца дана.
Цар ме зове до Стамбула била. 10
Да ме пита, што с’ у Босни ради.
А да смијем од нашег султана,
Не бих ишо, да ми Босну даду.
Не имаде од говора фајде,[1]
Муртати[2] би могли опањкати,[3] 15
Па би мого катул-ферман[4] доћи
На нашега учтугли[5] везира,
Да ми иде ка Стамбулу глава[6]." -
Ал говори Идрис-беговица:
"О, мој беже, моје жарко сунце! 20
Мука ми те од себе пуштати,
Јер ишарет[7] у мом срцу има,
Да ја тебе никад видит не ћу,
Јер сам, беже, чудан сан уснила,
Да је мене вода опколила, 25
И уза ме два близанца сина.
Уза луг се јесам отимала.
Отети се, беже, нисам могла;
Вал однесе два близанца сина.
У том сам се страху пробудила." - 30
Ал говори беже Идрис-беже:
"Кан’ се тога, моја вирна љубо!
Твоји су ми сани додијали!" -
Оде беже на мермер-авлију[8],
За њим љуба млада ишетала, 35
А за њоме два близанца сина.
Бег узјаха на коња вилена,
Па говори својој вирној љуби:
"Чувај кулу, а чувај синове!
Моли Бога, да се сретно вратим!" 40
Па он оде низ зелене луге.
Оста госпа Идрис-беговица,
Оста плачућ на мермер-авлији,
Те се крену уз високу кулу.
Сиде љуба крај џамли-пенџера[9] 45
Док је могла оком досегнути,
Гледала је низ зелене луге;
А кад није могла више видит,
Узела је срчали-дурбина[10],
А кад ни њим није могла видит, 50
Несвист дојде Идри-беговици;
Занесе[11] се у својој одаји.
Ведро било, па се наоблачи,
Из облака киша ударила,
Дотле се је госпа разабрала[12]. 55
Када се је ноћца уноћала,
Сивну муња из облака црна,
Згроми кулу бега Идрис-бега;
Упали је од покрова њена,
Па до земље и зелене траве. 60
Запали се кула од камена.
У кули је Идрис-беговица,
И уза њу два близанца сина.
Заклања их Идрис-беговица,
Заклања их руком и рукавом, 65
Док су њојзи скути изгорили.
Говорила Идрис-беговица:
"Да би вами од Бога искала,
То је вами Бог и наредио[13];
Да би вами бабу дозивала, 70
Бабо вам је на далеком путу.
Прхну витар саврх Велебита,
Па растрже кулу по средини.
Паде кула сред зелена луга,
И затрпа Идрис-беговицу, 75
И уза њу два сина близанца.
Када се је беже повратио
Из Стамбула града бијелога.
Кад је дошо Дрини валовитој,
Бег је чуо, да му куле нема; 80
Нема куле, нема вирне љубе,
Нема њему двају соколова,
Што му бише најдраже на свиту.
На Дрину је коња натирао.
Са коњем се беже утопио. 85
Антун Ханги, бр. 60
Из Бишћа у Турској Хрватској
