Идол
Охоло идол стоји. А пред њим небу плавом
Жртвени дим се диже. С побожном неком стравом
У праху људство клечи и пева песме миле
У славу божје силе.
Али кô вечна правда истина дође смела
И скиде венац славе идолу с гордог чела,
Гвозденом руком затим сруши му престо нице,
И згази лажно лице.
И сад се људство смеје заблуди свога века,
Ал' идол мирно сноси, што хтеде судба прека;
Он људе добро знаде и чека с пуно нада,
Да опет светом влада.
