ИДИЛА
Река тече мирно, благо; вода блиста;
Сунце сија, звоно лупка, овце пасу;
Поветарац лако гази преко листа;
Одмара се и сам ваздух у том часу.
На ивици од обале човек спава:
Лепо момче, лице свеже, црте здраве;
А већ доле вир је дубок, вода плава;
Рибе мале лова траже, излет праве.
Чобанин се тако смеши мило, боно!
Шта ли сања и ког гледа сада у сну?
Овце пасу, мирно иду; лупка звоно;
Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.
Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада;
Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа;
Све бескрајно, недогледно, као нада,
А чобанче вода носи без таласа.
Од искони, од векова се постоји.
Васиона, вечна сила, вечност прати:
Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји,
Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.
А због греха што учини река иста,
Сунце сија, као и пре, топло, благо;
Поветарац лако гази преко листа;
Овце пасу, и вода се тако блиста.
