Игра коло на росној ливади,
У том колу Дамјанова љуба;
Не вид' јој се врата од дуката,
Ни бијела лица од солупа.
Ал' говори Никола из кола: 5
„Бога ј' теби, Дамјанова љубо,
Данас ће ти Дамјан погинути!
Ни због шта ти погинути неће,
Већ због твога лица бијелога,
И због твога врата и дуката!” 10
Још су они у ријечи били -
Пуче пушка из зелеиа луга,
Па удари Дамјана у срце,
Међу пуца, ђе му срце куца!
Дамјан паде, к њем' љуба допаде! 15
Ал' говори Дамјанова љуба:
„Јој Дамјане, сунце огријано!
Оћеш ли ми пребољети ране,
Да ја парам танане рукаве,
Да завијам твоје грдне ране, 20
И да сестрим по горици виле,
Да ми беру свакојако биље,
Да завијем твоје грдне ране!”
„Не чин квара, моја вјерна љубо,
Не чин' квара, не парај рукава, 25
Не могу ти пребољети рана!
И не сестри по горици виле,
Нек не беру свакојка биља...”
То изусти па душицу пусти.
Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Изабрала, приредила и предговор написала Славица Гароња - Радованац, Стручна књига, Београд, 2000, стр. 213-214.
Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге: у записима Симе Д. Милеуснића, Загреб: Српско културно друштво Просвјета, 1998., стр. 296.
