Када се Иве, на војницу справља,
Он ва дворих никог’ не оставља,
Него своју превиерну љубчицу,
И Жумбрића виернога служицу.
Он љубчици виерно направљаше: 5
„Чувај дворе а највећ поштење."
Још ни Иве дворе одјахао,
Да је Жумбре Мари говорио:
„Љуби мене, љубо Иванова!" —
„Неби тога учинила млада, 10
„За обадва чрна ока моја;
„Ни за граде моје ни Ивове."
Он зајаше на врана коњица,
Тер гре јашућ Иву на војницу.
Иве га је здалга загледао, 15
Још му млади ближе дошетао.
„Добро пришал, Жумбре виерни слуга!
Јели здрава моја виена љуба?“ —
„Здрава! здрава! боље би нездрава.
„Она млада дворе обљубила, 20
„Њих љубећи мене је хотила." —
„Јел’ истина Жумбре виерни слуга?“ —
„Истина је Иве господине!"
Он зајаше на врана коњица,
Тер гре јашућ биелу двору свому. 25
Њега љуба здалга загледала,
Још му млада ближе пошетала.
„Добро пришал, Иве господине!" —
„Одступ даље невиернице моја!
„Заћ ли хоћу главицу узети!" — 30
„Пуст’ ме рећи до дви до три риечи." —
„Невиернице реци и четире." —
„Садих лозу по сриед двора свога,
„На лози ти породило гроздје,
„Причне тргат’ Жумбре виерни слуга, 35
„Почме тргат’ ал му ниј’ достало."
„Јел’ истина, виерна љубо моја!" —
„Истина је, Иве господине!“ —
Он измакне спод бедре сабљицу,
Тер одсиече Жамбрићу главицу. 40
Глава му је на далеч летила,
А летећи лако говорила:
„Главу губи, ки ми туђе љуби:
„Ја сам љубил, пак сам главу згубил."
