Kada se Ive, na vojnicu spravlja,
On va dvorih nikog’ ne ostavlja,
Nego svoju previernu ljubčicu,
I Žumbrića viernoga služicu.
On ljubčici vierno napravljaše: 5
„Čuvaj dvore a najveć poštenje."
Još ni Ive dvore odjahao,
Da je Žumbre Mari govorio:
„Ljubi mene, ljubo Ivanova!" —
„Nebi toga učinila mlada, 10
„Za obadva črna oka moja;
„Ni za grade moje ni Ivove."
On zajaše na vrana konjica,
Ter gre jašuć Ivu na vojnicu.
Ive ga je zdalga zagledao, 15
Još mu mladi bliže došetao.
„Dobro prišal, Žumbre vierni sluga!
Jeli zdrava moja viena ljuba?“ —
„Zdrava! zdrava! bolje bi nezdrava.
„Ona mlada dvore obljubila, 20
„Njih ljubeći mene je hotila." —
„Jel’ istina Žumbre vierni sluga?“ —
„Istina je Ive gospodine!"
On zajaše na vrana konjica,
Ter gre jašuć bielu dvoru svomu. 25
Njega ljuba zdalga zagledala,
Još mu mlada bliže pošetala.
„Dobro prišal, Ive gospodine!" —
„Odstup dalje neviernice moja!
„Zać li hoću glavicu uzeti!" — 30
„Pust’ me reći do dvi do tri rieči." —
„Neviernice reci i četire." —
„Sadih lozu po sried dvora svoga,
„Na lozi ti porodilo grozdje,
„Prične trgat’ Žumbre vierni sluga, 35
„Počme trgat’ al mu nij’ dostalo."
„Jel’ istina, vierna ljubo moja!" —
„Istina je, Ive gospodine!“ —
On izmakne spod bedre sabljicu,
Ter odsieče Žambriću glavicu. 40
Glava mu je na daleč letila,
A leteći lako govorila:
„Glavu gubi, ki mi tuđe ljubi:
„Ja sam ljubil, pak sam glavu zgubil."
