Иво Сенковић и Удбински диздар

Извор: Викизворник


Иво Сенковић и Удбински диздар

Нешто цвиели крај воде Шарвисе,
Ил' је вила, ил’ је љута змија?
Нит’ је вила, нит’ је љута змија:
Да је вила у горе би била,
Да је змија у воде би била, 5
Већ то цвиели у кулини Иво:
Он мислио да нико нечује.
Ал’ то чуо Удбински диздаре,
Па говори Удбински диздаре:
„Ој Иване Сењски капетане! 10
„Која ј’ теби у Богу невоља?
„Пак ти тако одвећ врло цвиелиш."
Ал’ говори Сенковићу Иво:
„Ој диздару, виеро некрштена!
„Како неби невоље ми било? 15
„Ово ј’ данас девет годин’ дана’
„Како с’ мене заробио млада;
„Брада ми је, стерем ју пода се,
„Коса ми је, с њоме се покривам,
„Нокти су ми, заклат’ би се мого, 20
„Све си робље кући одпустио,
„А и прво и послиедње робље,
„Само ниси мене Сенковића;
„Ово ј’ данас девет годин’ дана'
„Да невидим дана бијелога 25
„Нит’ на небу сунца жаренога."
Ал' говори Удбињски диздаре:
„И тебе ћу одпустити Иво!
„Ак’ хош дати што ћу заискати:
„А у брду девет винарица’, 30
„А на мору девет млинарица’,
„И још мало шест товара блага,
„Три бројена, а три небројена,
„И својега доброга дората,
„Уз дората малахна алата, 35
„И још своју Анђелију љубу,
„И уз љубу сестрицу Марицу.“
Проговара Сенковићу Иво:
„Ој диздару, виеро некрштена!
„То ти неби сва крајина дала, 40
„А камо ли само моја глава;
„Мен’ је нужда, ја ти дати морам —
„Дохити ми дивит и калема
И артије књиге некићене,
„Да накитим силну бурунтију." 45
Привари се Удбињски диздаре,
Привари се, уједе га гуја;
Дохити му дивит и калема
И артије књиге некићене.
Кити Иво ситну бурунтију, 50
Па ју даје сивоме соколу;
Носи соко на бијело Сење.
Паде књига у по биела дана,
Она паде љуби на кољена;
Књигу штије Анђелија љуба, 55
Књигу штије, на књигу се смије,
К себ’ дозива заовицу младу:
„Заовице, туђа замјенице!
„Као што сам Иваница млада;
„Ходи слушај што нам књига каже, 60
„Што нам Иво из кулине пише:
„Иво своју одкупио главу,
„Ал' је много уложио благо:
„А дао је девет винограда’,
„И на мору девет воденица’, 65
„И још мало шест товара блага,
„Три бројена, а три небројена,
„И својега доброга дората,
„Уз дората малахна алата,
„И још моју а и твоју главу." 70
Кад је Мара књигу угледала,
Књигу штије, грозне сузе лије:
„А ој моје прибијело лице!
„Које није ни гријало сунце,
„А камо ли љубили јунаци, 75
„Сад ћ’ те љубит’ виера некрштена
„Она курва Удбињски диздаре."
Ништа неста Анђелија љуба.
Она иде на нове дућане,
Па кнпује чоху некројиту, 80
Па је носи диеверу терзији;
Ал’ говори Анђелија љуба:
„Ој бора ти диевере терзија!
„Кроји мени рајдуме чакшире,
„За које су чижме пришивене, 85
„Како носе цареве делије,
„И у зиме црвене саруке,

  • „Нуз саруке дугачке чибуке."

Она иде двору бијеломе,
Па опремље себе и заову. 90
Дугу шарку о рамена виеша,
А двие мале у кубуре меће,
Под пазухо лака буздохана,
Покрај бедре сабљу од мегдана,
У зуби’ јој дуги чибучина, 95
У руку’јој трострука канџија;
Себ’ опремље доброга дората,
А заови малахна алата,
Злаћеним јих седлом седловала,
А злаћеном уздом зауздала, 100
Колани су од свиле зелене,
Узинџије од сухога злата,
Пак узима чоху некројиту,
Па покрива коње до копита,
Да се коњи познават’ немогу. 105
Појашише дебеле коњице,
Сабље звече а све Сење јечи,
Лако иду кроз бијело Сење,
Чизмом туца под њом камен пуца.
Кад зођоше из бијелог Сења, 110
Чики дору Анђелија љуба
Чизмом жутом а мамузом љутом,
Сва му с’ брда долинама слижу,
Са горице листак салетио,
По земљици трава посахнула, 115
Како јаше до двие женске главе.
Кад су дошли на ’но крстопуће,
Сусриетоше Туре головрато,
Ал’ бесиеди Анђелија љуба:
„Ој бора ти Туре головрато! 120
„Кој’ су друми у биело Удбиње,
„У зелену диздарову башћу?“
Проговара Туре головрато:
„Шта питате, цареве делије!
„За зелену диздарову башћу, 125
„Кан’ да вам је долазит’ првина,
„А у оно у Удбиње биело
„Од сирота’ харач отимати?"
Расрди се Анђелија љуба,
Па потрже троструку канџију, 130
(На канџији девет шикирова,
На свакоме зрно од олова)
Па удара Туре головрато;
Туре плаче, под њом дорат скаче,
Куд га бије, ’нуд му крвца лије, 135
Куд га туца, 'нуд му кожа пуца.
Проговара Туре головрато:
„Небиј мене, царева делијо!
„Водит ћу вас у Удбиње биело,
„У зелену диздарову башћу." 140
Кад дођоше у зелену башћу
Па пустише коње та л’ по башћи,
А сиедоше под жуте наранче
Дол’ на земљу у траву зелену;
Как’ сиедоше цареве делије 145
Ото гледа диздар са чардака,
Па повикну Удбињски диздаре:
„Ој Дилбере моја виерна слуго!
„Бог би дао да би добро било!
„И до сад су к мени долазиле, 150
„Долазиле цареве делије,
„Непушлали коња та л’ по башћи;
„Хајде иди у зелену башћу,
„Зови к мени цареве делије
„Да пијемо сладку малвазију." 155
Ништа неста та л’ Дилбере слуга,
Веће иде у зелену башћу,
Па говори та л' Дилбере слуга:
„Ој бора вам, цареве делије!
„Ви хајдете у горње чардаке; 160
„Диздар зове пити малвазију."
Скочи љуба кан’ да се помами,
Па удара та л’ Дилбера слугу:
„Што нам идеш, диздарова слуго!
„Што нам идеш кад нам нетребујеш? 165
„Нека дође госо од Удбиња."
Ал’ ето ти Удбињски диздаре,
Па говори Удбињски диздаре:
„Ој бора вам, цареве делије!
„Водте коње у добре ајате, 170
„А ви хајдте самном у чардаке
„Да пијемо сладку малвазију."
Цикну љуба кан’ да се помами:
„Муч’ диздару, замукнуо муком!
„Ако тргнем мача зеленога 175
„Осиећ ћу ти при рамену главу
„И обадве у лактових руке,
„Јер је мени баш од цара дало;
„Како ти си заробио робље
„Па га држиш по девет година', 180
„Ал’ царева од све земље глава
„Таман нема од девет година’;
„Већ су цару књиге додијале
„Сваки данак стојећ’ на кољену,
„Од онога Сења бијелога; 185
„Већ ти тражи од кулина кљуће,
„Пак одпусти оно сиње робље,
„Пак ћеш водит’ у Цариград биели,
„У Цариград цару у слолицу.“
Узе диздар од кулина кључе, 190
Па одпусти оно сиње робље,
Па га води у Цариград биели;
Сви пиешице, оне на коњима.
Кад су дошли на ’но крстопуће
Гдие ’но ј’ млога заплакала мајка, 195
Сестрица се у мрко завила,
А сирота у род одправила,
Гони робље Анђелија љуба,
Гони робље на бијело Сење;
Ал’ говори Удбињски диздаре: 200
„Небудалте, цареве делије!
„Ово с’ друми у Цариград блели,
„Ал' ото су у Сење бијело."
Проговара Анђелија љуба:
„Муч’ диздару, замукнуо муком! 205
„Ако тргнем сабљу од мегдана
„Осиећ ћу ти при рамену главу;
„Води робље у бијело Сење.“
Кад с' одмакли за стотину хвати’
Од онога страшног’ крстопућа, 210
Скочи с’ коња Анђелија млада,
Па за њоме заовица млада,
Сакитише чоху некројиту
Да би им се коњи познавали,
Појашише дебеле коњице, 215
Јеши коња Анђелија љуба,
Јаши коња прам Сенковић Иве,
Па повикну танко гласовито:
„Ој Иване Сењски капетане!
„Познајеш ли когагод својега ?" - 220
„Ја познајем свог’ доброг’ дората,
„Нуз дорала малахна алата."
Ал’ повикну Анђелија љуба:
„Ој Иване дражи од сунашца!
„Ој Иване дражи од очијух! 225
„На дорату Анђелија љуба,
„На алату сестрица Марица;
„Већ ти узми тањено литарје,
„Па савежи Удбињског’ диздара
„Од лаката’ до биели’ ноката’, 230
„Па га бацај у својег’ зидана,
„У зидана у кулу проклету.
„Хладна вода из камена тече,
„А са водом гује и аграпи,
„Нек’ му с' гује око врата вију, 235
„А аграпи црну крвцу пију,
„За њег’ ишли шло му циена није;
„Води робље двору бијеломе,
„Хран’ и поји три бијела дана,
„Па одпусти двору бијеломе." 240
Кад је Иво риечи разумио,
Он савеза Удбињског диздара
Од лаката’ до биели’ ноката’,
Од гвождђа се макнути неморе,
Па га баца у својег’ зидана, 245
У зидана у кулу проклету,
Хладна вода из камена тече,
А са водом гује и аграпи,
Гује му се око врата вију
А аграпи црну крвцу пију, 250
За њег’ ишле што му циена није;
Води робље двору бијеломе,
Хран' и поји три бијела дана,
Пак одпушти двору бијеломе;
Оде робље двора пиевајући, 255
Оста диздар тугујућ’ у кули.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Виенац уздарја народнога о Андији Качић-Миошићу на столиетни дан преминутја, 1861. у Задру, стр. 32-35.