Ivo Senković i Udbinski dizdar
Nešto cvieli kraj vode Šarvise,
Il' je vila, il’ je ljuta zmija?
Nit’ je vila, nit’ je ljuta zmija:
Da je vila u gore bi bila,
Da je zmija u vode bi bila, 5
Već to cvieli u kulini Ivo:
On mislio da niko nečuje.
Al’ to čuo Udbinski dizdare,
Pa govori Udbinski dizdare:
„Oj Ivane Senjski kapetane! 10
„Koja j’ tebi u Bogu nevolja?
„Pak ti tako odveć vrlo cvieliš."
Al’ govori Senkoviću Ivo:
„Oj dizdaru, viero nekrštena!
„Kako nebi nevolje mi bilo? 15
„Ovo j’ danas devet godin’ dana’
„Kako s’ mene zarobio mlada;
„Brada mi je, sterem ju poda se,
„Kosa mi je, s njome se pokrivam,
„Nokti su mi, zaklat’ bi se mogo, 20
„Sve si roblje kući odpustio,
„A i prvo i posliednje roblje,
„Samo nisi mene Senkovića;
„Ovo j’ danas devet godin’ dana'
„Da nevidim dana bijeloga 25
„Nit’ na nebu sunca žarenoga."
Al' govori Udbinjski dizdare:
„I tebe ću odpustiti Ivo!
„Ak’ hoš dati što ću zaiskati:
„A u brdu devet vinarica’, 30
„A na moru devet mlinarica’,
„I još malo šest tovara blaga,
„Tri brojena, a tri nebrojena,
„I svojega dobroga dorata,
„Uz dorata malahna alata, 35
„I još svoju Anđeliju ljubu,
„I uz ljubu sestricu Maricu.“
Progovara Senkoviću Ivo:
„Oj dizdaru, viero nekrštena!
„To ti nebi sva krajina dala, 40
„A kamo li samo moja glava;
„Men’ je nužda, ja ti dati moram —
„Dohiti mi divit i kalema
I artije knjige nekićene,
„Da nakitim silnu buruntiju." 45
Privari se Udbinjski dizdare,
Privari se, ujede ga guja;
Dohiti mu divit i kalema
I artije knjige nekićene.
Kiti Ivo sitnu buruntiju, 50
Pa ju daje sivome sokolu;
Nosi soko na bijelo Senje.
Pade knjiga u po biela dana,
Ona pade ljubi na koljena;
Knjigu štije Anđelija ljuba, 55
Knjigu štije, na knjigu se smije,
K seb’ doziva zaovicu mladu:
„Zaovice, tuđa zamjenice!
„Kao što sam Ivanica mlada;
„Hodi slušaj što nam knjiga kaže, 60
„Što nam Ivo iz kuline piše:
„Ivo svoju odkupio glavu,
„Al' je mnogo uložio blago:
„A dao je devet vinograda’,
„I na moru devet vodenica’, 65
„I još malo šest tovara blaga,
„Tri brojena, a tri nebrojena,
„I svojega dobroga dorata,
„Uz dorata malahna alata,
„I još moju a i tvoju glavu." 70
Kad je Mara knjigu ugledala,
Knjigu štije, grozne suze lije:
„A oj moje pribijelo lice!
„Koje nije ni grijalo sunce,
„A kamo li ljubili junaci, 75
„Sad ć’ te ljubit’ viera nekrštena
„Ona kurva Udbinjski dizdare."
Ništa nesta Anđelija ljuba.
Ona ide na nove dućane,
Pa knpuje čohu nekrojitu, 80
Pa je nosi dieveru terziji;
Al’ govori Anđelija ljuba:
„Oj bora ti dievere terzija!
„Kroji meni rajdume čakšire,
„Za koje su čižme prišivene, 85
„Kako nose careve delije,
„I u zime crvene saruke,
- „Nuz saruke dugačke čibuke."
Ona ide dvoru bijelome,
Pa opremlje sebe i zaovu. 90
Dugu šarku o ramena vieša,
A dvie male u kubure meće,
Pod pazuho laka buzdohana,
Pokraj bedre sablju od megdana,
U zubi’ joj dugi čibučina, 95
U ruku’joj trostruka kandžija;
Seb’ opremlje dobroga dorata,
A zaovi malahna alata,
Zlaćenim jih sedlom sedlovala,
A zlaćenom uzdom zauzdala, 100
Kolani su od svile zelene,
Uzindžije od suhoga zlata,
Pak uzima čohu nekrojitu,
Pa pokriva konje do kopita,
Da se konji poznavat’ nemogu. 105
Pojašiše debele konjice,
Sablje zveče a sve Senje ječi,
Lako idu kroz bijelo Senje,
Čizmom tuca pod njom kamen puca.
Kad zođoše iz bijelog Senja, 110
Čiki doru Anđelija ljuba
Čizmom žutom a mamuzom ljutom,
Sva mu s’ brda dolinama sližu,
Sa gorice listak saletio,
Po zemljici trava posahnula, 115
Kako jaše do dvie ženske glave.
Kad su došli na ’no krstopuće,
Susrietoše Ture golovrato,
Al’ besiedi Anđelija ljuba:
„Oj bora ti Ture golovrato! 120
„Koj’ su drumi u bielo Udbinje,
„U zelenu dizdarovu bašću?“
Progovara Ture golovrato:
„Šta pitate, careve delije!
„Za zelenu dizdarovu bašću, 125
„Kan’ da vam je dolazit’ prvina,
„A u ono u Udbinje bielo
„Od sirota’ harač otimati?"
Rasrdi se Anđelija ljuba,
Pa potrže trostruku kandžiju, 130
(Na kandžiji devet šikirova,
Na svakome zrno od olova)
Pa udara Ture golovrato;
Ture plače, pod njom dorat skače,
Kud ga bije, ’nud mu krvca lije, 135
Kud ga tuca, 'nud mu koža puca.
Progovara Ture golovrato:
„Nebij mene, careva delijo!
„Vodit ću vas u Udbinje bielo,
„U zelenu dizdarovu bašću." 140
Kad dođoše u zelenu bašću
Pa pustiše konje ta l’ po bašći,
A siedoše pod žute naranče
Dol’ na zemlju u travu zelenu;
Kak’ siedoše careve delije 145
Oto gleda dizdar sa čardaka,
Pa poviknu Udbinjski dizdare:
„Oj Dilbere moja vierna slugo!
„Bog bi dao da bi dobro bilo!
„I do sad su k meni dolazile, 150
„Dolazile careve delije,
„Nepušlali konja ta l’ po bašći;
„Hajde idi u zelenu bašću,
„Zovi k meni careve delije
„Da pijemo sladku malvaziju." 155
Ništa nesta ta l’ Dilbere sluga,
Veće ide u zelenu bašću,
Pa govori ta l' Dilbere sluga:
„Oj bora vam, careve delije!
„Vi hajdete u gornje čardake; 160
„Dizdar zove piti malvaziju."
Skoči ljuba kan’ da se pomami,
Pa udara ta l’ Dilbera slugu:
„Što nam ideš, dizdarova slugo!
„Što nam ideš kad nam netrebuješ? 165
„Neka dođe goso od Udbinja."
Al’ eto ti Udbinjski dizdare,
Pa govori Udbinjski dizdare:
„Oj bora vam, careve delije!
„Vodte konje u dobre ajate, 170
„A vi hajdte samnom u čardake
„Da pijemo sladku malvaziju."
Ciknu ljuba kan’ da se pomami:
„Muč’ dizdaru, zamuknuo mukom!
„Ako trgnem mača zelenoga 175
„Osieć ću ti pri ramenu glavu
„I obadve u laktovih ruke,
„Jer je meni baš od cara dalo;
„Kako ti si zarobio roblje
„Pa ga držiš po devet godina', 180
„Al’ careva od sve zemlje glava
„Taman nema od devet godina’;
„Već su caru knjige dodijale
„Svaki danak stojeć’ na koljenu,
„Od onoga Senja bijeloga; 185
„Već ti traži od kulina kljuće,
„Pak odpusti ono sinje roblje,
„Pak ćeš vodit’ u Carigrad bieli,
„U Carigrad caru u slolicu.“
Uze dizdar od kulina ključe, 190
Pa odpusti ono sinje roblje,
Pa ga vodi u Carigrad bieli;
Svi piešice, one na konjima.
Kad su došli na ’no krstopuće
Gdie ’no j’ mloga zaplakala majka, 195
Sestrica se u mrko zavila,
A sirota u rod odpravila,
Goni roblje Anđelija ljuba,
Goni roblje na bijelo Senje;
Al’ govori Udbinjski dizdare: 200
„Nebudalte, careve delije!
„Ovo s’ drumi u Carigrad bleli,
„Al' oto su u Senje bijelo."
Progovara Anđelija ljuba:
„Muč’ dizdaru, zamuknuo mukom! 205
„Ako trgnem sablju od megdana
„Osieć ću ti pri ramenu glavu;
„Vodi roblje u bijelo Senje.“
Kad s' odmakli za stotinu hvati’
Od onoga strašnog’ krstopuća, 210
Skoči s’ konja Anđelija mlada,
Pa za njome zaovica mlada,
Sakitiše čohu nekrojitu
Da bi im se konji poznavali,
Pojašiše debele konjice, 215
Ješi konja Anđelija ljuba,
Jaši konja pram Senković Ive,
Pa poviknu tanko glasovito:
„Oj Ivane Senjski kapetane!
„Poznaješ li kogagod svojega ?" - 220
„Ja poznajem svog’ dobrog’ dorata,
„Nuz dorala malahna alata."
Al’ poviknu Anđelija ljuba:
„Oj Ivane draži od sunašca!
„Oj Ivane draži od očijuh! 225
„Na doratu Anđelija ljuba,
„Na alatu sestrica Marica;
„Već ti uzmi tanjeno litarje,
„Pa saveži Udbinjskog’ dizdara
„Od lakata’ do bieli’ nokata’, 230
„Pa ga bacaj u svojeg’ zidana,
„U zidana u kulu prokletu.
„Hladna voda iz kamena teče,
„A sa vodom guje i agrapi,
„Nek’ mu s' guje oko vrata viju, 235
„A agrapi crnu krvcu piju,
„Za njeg’ išli šlo mu ciena nije;
„Vodi roblje dvoru bijelome,
„Hran’ i poji tri bijela dana,
„Pa odpusti dvoru bijelome." 240
Kad je Ivo rieči razumio,
On saveza Udbinjskog dizdara
Od lakata’ do bieli’ nokata’,
Od gvoždđa se maknuti nemore,
Pa ga baca u svojeg’ zidana, 245
U zidana u kulu prokletu,
Hladna voda iz kamena teče,
A sa vodom guje i agrapi,
Guje mu se oko vrata viju
A agrapi crnu krvcu piju, 250
Za njeg’ išle što mu ciena nije;
Vodi roblje dvoru bijelome,
Hran' i poji tri bijela dana,
Pak odpušti dvoru bijelome;
Ode roblje dvora pievajući, 255
Osta dizdar tugujuć’ u kuli.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
