Цвиели, плаче сужањ у тамници,
У тамници Краља унгарскога
Самојила, жив га Бог убио!
Па он куне дневе и године
И старицу своју милу мајку. 5
Ал’ га слуша Љутица Богдане,
Па говори Љутица Богдане:
„Побратиме у тамници Иво!
„Је л' ти тешка додијала кула?
„Је л’ ти тешко додијало гвожђе? 10
„Ил’ на рукух тањено литарје ?“
Ал’ говори Сенковићу Иво:
„Побратиме Љутица Богдане!
„Тешка ми је додијала кула
„И на ногух много тешко гвожђе 15
„И на рукух тањено литарје;
„Ал’ мој побро Љутица Богдане!
„Каж’ ми право, тако био здраво!
„Је ли моја у животу мајка?
„Јесу л' моји двори ограђени? 20
„Јесу л’ моја оба жива сина?
„Је л’ се моја разудала љуба?“
Проговара Љутица Богдане:
„А мој побро Сенковићу Иво!
„А твоја је у животу мајка 25
„И твоји су двори ограђени
„И твоја су оба жива сина;
„А твоја се љуба разудала,
„К вечери ће сватови јој доћи;
„Већ мој побро Сенковићу Иво! 30
„Сад ја идем Краљу унгарскоме,
„Па ћу молит’ Краља од Унгара’
„Да ле пусти двору бијеломе,
„Да закује Љутицу Богдана."
Па он оде Краљу унгарскоме, 35
Па он моли Краља од Унгара’:
„На милости, Краљу од Унгара’!
„Пусти мени Сенковића Иву,
„Закуј мене Љутицу Богдана."
На том Краље ни слушати неће; 40
Ал’ говори Краљица госпоја:
„А Бога ти Краљу од Унгара’!
„Ти одпусли Сенковића Иву,
„Закуј курву Љутицу Богдана."
Ниш’ нестаде Краље од Унгара’,- 45
Он узимље кључе од тамнице,
Па одкова Иву Сенковића,
А закова Љутицу Богдана;
Иву пусти двору бијеломе.
Оде Иво преко поља равна, 50
Па од нађе двоје чобанчади,
Па говори Сенковића Иво:
„Дарујте ме двоје чобанчади!
„За душицу Ивана вашега,
„Јал’ за здравље вашег новог бабе.“ 55
Ал’ говори двоје чобанчади:
„Одкуд знадеш ти нашега Иву?“ —
„Как’ неб’ знао ја вашега Иву,
„Кад сам био гдие је умирао
„У тамници Краља унгарскога 60
„Самојила, жив га Бог убио!“
Лиепо су га диеца даривала,
Сваки дао два дуката’ жута:
„Не за здравље нашег новог бабе,
„Већ за душу нашега Ивана!„ 65
Кад он дође двору бијеломе,
Стару мајку на дворовје’ нађе,
Сузе лије, па године броји
За Иваном баш јединим сином;
Лиепо јој је Иво називао: 70
„Бог помого моја мила бако!
„Па по Богу стара мила мајко!
„Даруј мене при невољи сужња
„За душицу Ивана својега,
„Јал’ за здравље свог новога сина.“ 75
Ал’ му стара говорила мајка:
„Одкуд знадеш ти Иву мојега ?“ —
„Как’ неб’ знао ја Иву твојега,
„Кад сам био гдие је умирао
„У тамници Краља унгарскога 80
„Самојила, жив га Бог убио!
„Кад је Иво на час смрти био,
„Обећо ми коњица и ћорду,
„Обећо ми ердеф и тамбуру."
Лиепо га је даривала мајка, 85
Дала му је Ивина коњица
И дала му Иванову ћорду,
Ал’ неможе ердеф и тамбуре,
Јер је ото ослало код снаше:
„Не за здравље мога новог сина, 90
„Већ за душу Ивана мојега."
Иде Иво на горње чардаке,
Те он нађе своју виерну љубу:
„Ај Бога ли моја мила снашо!
„Даруј мене при невољи сужња, 95
„За душицу Ивана својега,
„Јал’ за здравље новог господара.“ —
„Одкуд знадеш ти Иву мојега?" —
„Как’ неб’ знао ја Иву твојега,
„Кад сам био гдие је умирао 100
„У тамници Краља унгарскога
„Самојила, жив га Бог убио!
„Кад је Иво на час смрти био
„Обећо ми ердеф и тамбуру."
Ниш’ нестаде снашица медена, 105
Већ је њега даривала лиепо,
Дала му је тањену кошуљу,
Више злата већ бијела платна,
И дала му ердеф и тамбуру:
„Не за душу Ивана мојега, 110
„Већ за здравље новог господара."
