Cvieli, plače sužanj u tamnici,
U tamnici Kralja ungarskoga
Samojila, živ ga Bog ubio!
Pa on kune dneve i godine
I staricu svoju milu majku. 5
Al’ ga sluša Ljutica Bogdane,
Pa govori Ljutica Bogdane:
„Pobratime u tamnici Ivo!
„Je l' ti teška dodijala kula?
„Je l’ ti teško dodijalo gvožđe? 10
„Il’ na rukuh tanjeno litarje ?“
Al’ govori Senkoviću Ivo:
„Pobratime Ljutica Bogdane!
„Teška mi je dodijala kula
„I na noguh mnogo teško gvožđe 15
„I na rukuh tanjeno litarje;
„Al’ moj pobro Ljutica Bogdane!
„Kaž’ mi pravo, tako bio zdravo!
„Je li moja u životu majka?
„Jesu l' moji dvori ograđeni? 20
„Jesu l’ moja oba živa sina?
„Je l’ se moja razudala ljuba?“
Progovara Ljutica Bogdane:
„A moj pobro Senkoviću Ivo!
„A tvoja je u životu majka 25
„I tvoji su dvori ograđeni
„I tvoja su oba živa sina;
„A tvoja se ljuba razudala,
„K večeri će svatovi joj doći;
„Već moj pobro Senkoviću Ivo! 30
„Sad ja idem Kralju ungarskome,
„Pa ću molit’ Kralja od Ungara’
„Da le pusti dvoru bijelome,
„Da zakuje Ljuticu Bogdana."
Pa on ode Kralju ungarskome, 35
Pa on moli Kralja od Ungara’:
„Na milosti, Kralju od Ungara’!
„Pusti meni Senkovića Ivu,
„Zakuj mene Ljuticu Bogdana."
Na tom Kralje ni slušati neće; 40
Al’ govori Kraljica gospoja:
„A Boga ti Kralju od Ungara’!
„Ti odpusli Senkovića Ivu,
„Zakuj kurvu Ljuticu Bogdana."
Niš’ nestade Kralje od Ungara’,- 45
On uzimlje ključe od tamnice,
Pa odkova Ivu Senkovića,
A zakova Ljuticu Bogdana;
Ivu pusti dvoru bijelome.
Ode Ivo preko polja ravna, 50
Pa od nađe dvoje čobančadi,
Pa govori Senkovića Ivo:
„Darujte me dvoje čobančadi!
„Za dušicu Ivana vašega,
„Jal’ za zdravlje vašeg novog babe.“ 55
Al’ govori dvoje čobančadi:
„Odkud znadeš ti našega Ivu?“ —
„Kak’ neb’ znao ja vašega Ivu,
„Kad sam bio gdie je umirao
„U tamnici Kralja ungarskoga 60
„Samojila, živ ga Bog ubio!“
Liepo su ga dieca darivala,
Svaki dao dva dukata’ žuta:
„Ne za zdravlje našeg novog babe,
„Već za dušu našega Ivana!„ 65
Kad on dođe dvoru bijelome,
Staru majku na dvorovje’ nađe,
Suze lije, pa godine broji
Za Ivanom baš jedinim sinom;
Liepo joj je Ivo nazivao: 70
„Bog pomogo moja mila bako!
„Pa po Bogu stara mila majko!
„Daruj mene pri nevolji sužnja
„Za dušicu Ivana svojega,
„Jal’ za zdravlje svog novoga sina.“ 75
Al’ mu stara govorila majka:
„Odkud znadeš ti Ivu mojega ?“ —
„Kak’ neb’ znao ja Ivu tvojega,
„Kad sam bio gdie je umirao
„U tamnici Kralja ungarskoga 80
„Samojila, živ ga Bog ubio!
„Kad je Ivo na čas smrti bio,
„Obećo mi konjica i ćordu,
„Obećo mi erdef i tamburu."
Liepo ga je darivala majka, 85
Dala mu je Ivina konjica
I dala mu Ivanovu ćordu,
Al’ nemože erdef i tambure,
Jer je oto oslalo kod snaše:
„Ne za zdravlje moga novog sina, 90
„Već za dušu Ivana mojega."
Ide Ivo na gornje čardake,
Te on nađe svoju viernu ljubu:
„Aj Boga li moja mila snašo!
„Daruj mene pri nevolji sužnja, 95
„Za dušicu Ivana svojega,
„Jal’ za zdravlje novog gospodara.“ —
„Odkud znadeš ti Ivu mojega?" —
„Kak’ neb’ znao ja Ivu tvojega,
„Kad sam bio gdie je umirao 100
„U tamnici Kralja ungarskoga
„Samojila, živ ga Bog ubio!
„Kad je Ivo na čas smrti bio
„Obećo mi erdef i tamburu."
Niš’ nestade snašica medena, 105
Već je njega darivala liepo,
Dala mu je tanjenu košulju,
Više zlata već bijela platna,
I dala mu erdef i tamburu:
„Ne za dušu Ivana mojega, 110
„Već za zdravlje novog gospodara."
