Иво Подгорица и Арапин

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Иво Подгорица и Арапин

0001 Подиже се црни Харапине
0002 Од Стамбола, града бијелога,
0003 Он дође на дно Моске равне
0004 И на Моску порез ударио:
0005 На главу по седам цекинах,
0006 А за конак лијепу ђевојку.
0007 Он прими града Панађура,
0008 А заљезе на дно Петарбура,
0009 А Москове на медан позива —
0010 Ко му пође, свак се грдан врне.
0011 Па је Арап књигу направио,
0012 Те је посла московској краљици:
0013 „Море, чу ли, московска краљице,
0014 Пошљи мене кључе и араче,
0015 Ал’ тако му Мухамеда свеца,
0016 Хоћу доћ’ на твоје дворове,
0017 Силом ћу те на срамоту љубит’!”
0018 Кад краљицу књига допанула,
0019 А кад виђе што јо’ књига пише,
0020 Но краљица ријеч бесједила:
0021 „Баба, море, црна Арапина!”
0022 Па Арапу књигу оправила:
0023 „Море, чу ли, црни Арапине,
0024 Што ти прими два московске града
0025 И говориш мене да обљубиш,
0026 Ја би стекла добра господара,
0027 Ма ту није чуда великога
0028 Ђе на хата магарица скаче!”
0029 Па у Моску избачи телара,
0030 Телар вика три бијела дана
0031 Да л’ није у Моску јунака
0032 Да изљезе Арапу на медан;
0033 А ко би га на медан добио,
0034 Добро ће га дароват’ краљица:
0035 „Даћу му три товара блага,
0036 Држаћу га како мојега сина!”
0037 Ко слушаше, чут’ се не смијаше,
0038 Ал’ се нико усулит’ не смије.
0039 А краљица опет књигу пише,
0040 Те је посла од Беча ћесару:
0041 „Јес’ ли чуо, је ли ти ко кажевао,
0042 Ка’ је у Моску куга ударила,
0043 Те не могу меданџију наћи
0044 Да изљезе Арапу на медан?!
0045 Но сам чула и каживали су ми
0046 Да ти имаш сивога сокола
0047 Од простране земље Скендерије,
0048 По имену Подгорицу Ива —
0049 Оправи ми Ива на дворове,
0050 Неће ли ми образ освијетлит’!”
0051 Кад ћесара књига допанула
0052 И кад виђе што му књига пише,
0053 Али Ивана дома не бијаше,
0054 Но пије у механу винску,
0055 Па му ситну књигу понесоше,
0056 Дадоше је Иву на кољено.
0057 Када виђе што му књига пише,
0058 Топле су га сузе пропануле,
0059 Но га пита вјереница љуба:
0060 „Што је тебе, драги господаре,
0061 Окле је тебе књига допанула?
0062 Је ли књига твоје породице,
0063 Од китице варош-Подгорице,
0064 Од Перише од брата твојега?”
0065 Но Иван љуби бесједио:
0066 „Престан’, љубо, каменом ти биле!
0067 Није књига моје породице,
0068 Но госпође московске краљице —
0069 Она ми је књигу оправила
0070 Да ја идем Арапу на медан.
0071 Није ме страх е ћу погинути,
0072 Но је богме нећу избавит’!”
0073 Па се ондолен Иво подигнуо,
0074 Он врже робље у ђемију,
0075 Повезе их морем широкијем
0076 Докле изљезе Моски земљи равној,
0077 Не кће ходит’ на дворе краљици,
0078 Но Арапу на медану пође.
0079 Кад му се примакнуо близу,
0080 Али сједи Арап под шатору,
0081 Око њега тридес’ ђевојаках.
0082 Завика Подгорица Иво:
0083 „Ха, на ноге, црни Арапине,
0084 Остав’, курво, ђевојачка лица,
0085 Но изљези да се обидемо!”
0086 Но му Арап ријеч бесједио:
0087 „Нека медан, Подгорица Иво,
0088 Но ти ходи да пијемо вино,
0089 О’ зла се пофалити нећеш!”
0090 Вика соко Подгорица Иво:
0091 „Диг’ се, Арапе, да се обидемо!”
0092 Скочи Арап од земље на ноге
0093 И објаха коња големога —
0094 Ђе се срели, ту се ударили.
0095 Једном ману црни Арапине
0096 И удари Ива по свилену пасу,
0097 Те му скочи крвца до рамена;
0098 Другом ману Подгорица Иво,
0099 Те удари црна Арапина,
0100 Паде му на долину глава.
0101 Зове с коња вјереницу љубу:
0102 „А ну, оди, моја вјерна љубо,
0103 Е се с коња скинути не могу,
0104 Мучне су ме ране допануле!”
0105 Пануо је вранцу на облуку,
0106 Хитро му је дотрчала љуба,
0107 Господару ране сагледала.
0108 Топле је сузе пропануле,
0109 Па дофати од Арапа главу,
0110 Те је бачи у терћије врану,
0111 Па ојдоше под шатору Арапу
0112 И Арапу шатор похараше.
0113 Пође Иван и робље поведе,
0114 И краљици на дворове дође.
0115 Кад га виђе московска краљица
0116 И Ивана сагледа крвава,
0117 Удари се руком уз кољено:
0118 „Богзна си ми Иво погинуо!”
0119 Иван узе од Арапа главу,
0120 Изнесе је пред очи краљици,
0121 Краљица му ријеч говорила:
0122 „А за Бога, Подгорица Иво,
0123 Мож’ ли знати оли умријети?”
0124 Иван јо’ је ријеч говорио:
0125 „О госпођо, московска краљице,
0126 Не знам ништа оћу ли умријети,
0127 Досим имам двоје ђеце луде —
0128 Ако би ми испанула душа,
0129 Ево ти их на божи аманет,
0130 Немо’ им дат’ куку и мотику
0131 Да жље раде, а горе се ране!”
0132 А краљица набави ећиме,
0133 Е га вида по године дана
0134 Докле Иво на ноге скочио.
0135 То је било, о, Боже помози!



Извор[уреди]

САНУ IV - Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.