Ivo Podgorica i Arapin
0001 Podiže se crni Harapine
0002 Od Stambola, grada bijeloga,
0003 On dođe na dno Moske ravne
0004 I na Mosku porez udario:
0005 Na glavu po sedam cekinah,
0006 A za konak lijepu đevojku.
0007 On primi grada Panađura,
0008 A zaljeze na dno Petarbura,
0009 A Moskove na medan poziva —
0010 Ko mu pođe, svak se grdan vrne.
0011 Pa je Arap knjigu napravio,
0012 Te je posla moskovskoj kraljici:
0013 „More, ču li, moskovska kraljice,
0014 Pošlji mene ključe i arače,
0015 Al’ tako mu Muhameda sveca,
0016 Hoću doć’ na tvoje dvorove,
0017 Silom ću te na sramotu ljubit’!”
0018 Kad kraljicu knjiga dopanula,
0019 A kad viđe što jo’ knjiga piše,
0020 No kraljica riječ besjedila:
0021 „Baba, more, crna Arapina!”
0022 Pa Arapu knjigu opravila:
0023 „More, ču li, crni Arapine,
0024 Što ti primi dva moskovske grada
0025 I govoriš mene da obljubiš,
0026 Ja bi stekla dobra gospodara,
0027 Ma tu nije čuda velikoga
0028 Đe na hata magarica skače!”
0029 Pa u Mosku izbači telara,
0030 Telar vika tri bijela dana
0031 Da l’ nije u Mosku junaka
0032 Da izljeze Arapu na medan;
0033 A ko bi ga na medan dobio,
0034 Dobro će ga darovat’ kraljica:
0035 „Daću mu tri tovara blaga,
0036 Držaću ga kako mojega sina!”
0037 Ko slušaše, čut’ se ne smijaše,
0038 Al’ se niko usulit’ ne smije.
0039 A kraljica opet knjigu piše,
0040 Te je posla od Beča ćesaru:
0041 „Jes’ li čuo, je li ti ko kaževao,
0042 Ka’ je u Mosku kuga udarila,
0043 Te ne mogu medandžiju naći
0044 Da izljeze Arapu na medan?!
0045 No sam čula i kaživali su mi
0046 Da ti imaš sivoga sokola
0047 Od prostrane zemlje Skenderije,
0048 Po imenu Podgoricu Iva —
0049 Opravi mi Iva na dvorove,
0050 Neće li mi obraz osvijetlit’!”
0051 Kad ćesara knjiga dopanula
0052 I kad viđe što mu knjiga piše,
0053 Ali Ivana doma ne bijaše,
0054 No pije u mehanu vinsku,
0055 Pa mu sitnu knjigu ponesoše,
0056 Dadoše je Ivu na koljeno.
0057 Kada viđe što mu knjiga piše,
0058 Tople su ga suze propanule,
0059 No ga pita vjerenica ljuba:
0060 „Što je tebe, dragi gospodare,
0061 Okle je tebe knjiga dopanula?
0062 Je li knjiga tvoje porodice,
0063 Od kitice varoš-Podgorice,
0064 Od Periše od brata tvojega?”
0065 No Ivan ljubi besjedio:
0066 „Prestan’, ljubo, kamenom ti bile!
0067 Nije knjiga moje porodice,
0068 No gospođe moskovske kraljice —
0069 Ona mi je knjigu opravila
0070 Da ja idem Arapu na medan.
0071 Nije me strah e ću poginuti,
0072 No je bogme neću izbavit’!”
0073 Pa se ondolen Ivo podignuo,
0074 On vrže roblje u đemiju,
0075 Poveze ih morem širokijem
0076 Dokle izljeze Moski zemlji ravnoj,
0077 Ne kće hodit’ na dvore kraljici,
0078 No Arapu na medanu pođe.
0079 Kad mu se primaknuo blizu,
0080 Ali sjedi Arap pod šatoru,
0081 Oko njega trides’ đevojakah.
0082 Zavika Podgorica Ivo:
0083 „Ha, na noge, crni Arapine,
0084 Ostav’, kurvo, đevojačka lica,
0085 No izljezi da se obidemo!”
0086 No mu Arap riječ besjedio:
0087 „Neka medan, Podgorica Ivo,
0088 No ti hodi da pijemo vino,
0089 O’ zla se pofaliti nećeš!”
0090 Vika soko Podgorica Ivo:
0091 „Dig’ se, Arape, da se obidemo!”
0092 Skoči Arap od zemlje na noge
0093 I objaha konja golemoga —
0094 Đe se sreli, tu se udarili.
0095 Jednom manu crni Arapine
0096 I udari Iva po svilenu pasu,
0097 Te mu skoči krvca do ramena;
0098 Drugom manu Podgorica Ivo,
0099 Te udari crna Arapina,
0100 Pade mu na dolinu glava.
0101 Zove s konja vjerenicu ljubu:
0102 „A nu, odi, moja vjerna ljubo,
0103 E se s konja skinuti ne mogu,
0104 Mučne su me rane dopanule!”
0105 Panuo je vrancu na obluku,
0106 Hitro mu je dotrčala ljuba,
0107 Gospodaru rane sagledala.
0108 Tople je suze propanule,
0109 Pa dofati od Arapa glavu,
0110 Te je bači u terćije vranu,
0111 Pa ojdoše pod šatoru Arapu
0112 I Arapu šator poharaše.
0113 Pođe Ivan i roblje povede,
0114 I kraljici na dvorove dođe.
0115 Kad ga viđe moskovska kraljica
0116 I Ivana sagleda krvava,
0117 Udari se rukom uz koljeno:
0118 „Bogzna si mi Ivo poginuo!”
0119 Ivan uze od Arapa glavu,
0120 Iznese je pred oči kraljici,
0121 Kraljica mu riječ govorila:
0122 „A za Boga, Podgorica Ivo,
0123 Mož’ li znati oli umrijeti?”
0124 Ivan jo’ je riječ govorio:
0125 „O gospođo, moskovska kraljice,
0126 Ne znam ništa oću li umrijeti,
0127 Dosim imam dvoje đece lude —
0128 Ako bi mi ispanula duša,
0129 Evo ti ih na boži amanet,
0130 Nemo’ im dat’ kuku i motiku
0131 Da žlje rade, a gore se rane!”
0132 A kraljica nabavi ećime,
0133 E ga vida po godine dana
0134 Dokle Ivo na noge skočio.
0135 To je bilo, o, Bože pomozi!
