Полећела два сива сокола
Преко оне високе планине,
И падоше у гору зелену;
Траву пасу, с листа воду пију.
То не била два сокола сива, 5
Већ то био бего Иван бего
Са Ружицом лијепом ђевојком.
Проговара бего, Иван бего:
„Ој богати, Ружице ћевојко.
Јеси л' боља кад си боловала? 10
Јеси л' јадно срце умирила?“
Ал' говори Ружица ђевојка:
„Н'jeсам боља кад сам боловала:
Нит сам јадно срце умирила:
Хоћу, јадна, брзо умријети! 15
Не умирем од моје болести,
Већ од тебе, туђина јунака,
Јер су други облагали мајци,
Да си моје обљубио лице
У мом двору, на моме душеку: 20
А ја сам се залуд заклињала,
Да те никад ни виђела н'јесам,
Него једном на води студеној,
Кад заиска у кондиру воде, —
Ти заиска студене водице, 25
Ја ти дадох вина црвенога, -
Вино попи, а кондир ми сломи;
Са тога место мајка кара.
Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 131-132.
