Иван-бег се с љубом завадио.
Да је за што, не би ни жалио.
Већ за нешто везена јаглука.
Љуба вели: "Драга ’ти га дала."
Иво вели: "Није, него сека." 5
Око тог се љуто завадили.
Књигу пише Иван-беговица,
Те је шаље својој заовици,
Заовици, Иван-бега секи:
"Заовице, Иван-бега секо! 10
Јеси л’ брату везен јаглук дала,
Жив ти Нико[1] у бешици[2] био?"
Мислила се сека Иванова:
"Што ћу јадна од живота свога!
А да бих се право заклањала, 15
Завадит ћу брата и невјесту;
А да бих се криво заклињала,
Изгубит ћу сина јединога."
Све мислила, на једно смислила,
Те невјести књигу отписала: 20
"Невјестице, Иван-беговице!
Ја сам брату везен јаглук дала,
Жив ми Нико у бешици био!"
У који се данак заклињала,
У ’ни данак Нику изгубила.25
