Разболи се Иваи-беговица
Од Мостара најбоља госпоја
На биелу Иван-бега крилу,
Сузе рони ннз бијело лице.
Питао је беже Иван беже: — 5
„Шта ти жалиш вјерна љубо моја;
Али жалиш лаживог свиета,
Али блага по бијелу двору
Али мене Иву господара,
Али своју јединицу Мару?“ — 10
Проговара лијепа госпоја: —
„Ја не жалим што ћу умријети,
Ни овога лаживога свијета,
Ах, ни блага по бијелу двору,
Ах, ни тебе Иве господара, 15
Него жалим јединицу Мару!
Ти се хоћеш другом оженити,
Из махале Сумбул-удовицом,
Довест’ хоћеш у приводу Ану,
Мару ће ми бити и карати! 20
Ах, знадеш ли, Иво господаре,
Мару проси Нико базрђане,
Скудила је Сумбул-удовица:
Да у Маре косе не имаде! —
Па је Мару ћерцу дозивала: — 25
„Чујеш Маре, моја ћери драга,
Сад ће твоја умријети мајка;
Нег чујеш ли моја ћери драга,
Свуци Маре црвену кадифу,
А обуци бјелу антерију, 30
А разплети русу плетеницу,
А прекиј се бијелом округом,
Цвили Маре како гуја љута,
А превијај како ластавица,
Прати мајку на авлинска врата; 35
Гледаће те николина мајка
Својим сином Ником баздрђаном,
Па ће рећи Николина мајка:
„Види кучке Сумбул-удовице!“
То изусти, а душицу пусти. 40
Па се скочи племенита Мара,
Она свлачи црвену кадиФу,
А облачи б’јелу антерију,
А опаса мрку јеменију,
А разплете русу плетеницу, 45
А прекри се бијелом округом;
Цвили она како гуја љута,
Прати мајку на авлинска врата.
Гледала је николина мајка: —
„Види кучке Сумбул-удовице, 50
Кол’ко куди племениту Мару,
Да у Маре косе не имаде!“ —
Иван-бег се одма оженио
И узео Сумбул-удовицу
И довео у приводу Ану. 55
