Ибрахим бег Љубовић (Сарајево)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Коња игра беже Љубовићу
По бијелу граду Дубровнику,
Па он сиђе цркви на ђогату.
Ту Мијата харамбашу нађе,
Са Мијатом стотину хајдука,
Посједали у зелену траву. —
Беже до њих дотјера ђогата,
Па им беже Бож’ју помоћ викну,
Хајдуци му Бога прихватили.
Покрај њиха устави ђогата,
А вели му Мијат харамбаша:
„Добра коња, рђава јунака!”
Па му Мијат опет проговара:
„О Турчине, беже Љубовићу,
Добру имаш сабљу на појасу,
Ал је сабља рђе допанула”.
А вели му беже са ђогата;
„О Бога ми, Мијат харамбаша,
Добра сабља у добра јунака!”
Па му Мијат опет проговара:
„О Турчине беже Љубовићу,
Ја се с тобом смијем окладити,
Ја ћу турит своју десну руку,
А ти беже тури на окладу
Своју оштру сабљу од појаса;
Ја ћу теби руку опружити,
Ти ме удри својом бритком сабљом:
Ако мени осијечеш руку,
Ја ти руке ни тражити нећу.
Ако л’ моје не ос’јечеш руке,
Да ми сабљу од појаса дадеш.”
То је бегу тешка мука била,
Па Мијату беже проговара:
„Да нијеси пива прихватио,
Те ти мени тако изговараш?”
А рече му Мијат харамбаша:
„Ја нијесам пива окусио,
А камо ли да сам прихватио,
Беже драги црвенике пива,
Веће ходи, да се окладимо.”
Кад то чуо беже Љубовићу,
До Мијата дотјера ђогата,
Беже мало захватио пива,
Па подвикну грлом бијелијем:
„О Мијате, опружи ми руку!”
Мијат пружи из рамена руку,
Бег завика грлом бијелијем:
„Шахит ола стотина хајдука,
Ако њему осијечем руку,
Како руке тражити ми не ће!”
У ђидије Мијат харамбаше
На Мијату панцијер кошуља,
Низ руку му шипке од челика,
По шипкама свилени рукави,
А по њима копарана златна,
Беже за то ништа није знао,
Гдје је Мијат у оклопу ц’јели;
Да је знао, не би се кладио.
Вели њему Мијат харамбаша:
„Удри беже сабљом окованом,
Удри мене по десници руци!”
Бег потеже сабљу од појаса,
Па г’ удари по десници руци.
Колико га лако ударио,
Изнад лакта осјече му руку,
Паде рука у зелену траву.
Бег угледа шипке од челика,
Па је своју сабљу пољубио.
Мијат узе осјечену руку,
Па он десну узе у лијеву,
Па побјеже Дубровнику граду,
И за њиме стотина хајдука;
Бег побјеже на Херцеговину.
Но да видиш Мијат харамбаше,
Па ето га у одају бану,
Пред њег тури осјечену руку:
„Аман бане на синовље здравље,
Што дурасмо дурат не моремо.
Од зулума бега Љубовића!”
Не казује Мијат харамбаша,
Гдје се с бегом јесте окладио.
Кад угледа дубровачки бане
Мијатову осјечену руку
Од очију сузе отпуштио,
Жао му је Мијат харамбаше.
Па да видиш бана дубровачког.
Оде бане мислит и премишљат,
Он како ће бегу дохакати.
Све мислио, на једно смислио,
Па је бане перо дохватио,
Сједе бане ситну књигу писат:
„О мој побро травнички везире,
Ето теби књиге шаровите,
Ако ћеш ми хатер попазити,
Нико знати побратиме не ће:
Посијеци бега Љубовића,
По имену бега Ибрахима,
Кунем ти се, а вјеру ти дајем,
Порезаћу ти три товара блага.
Порезаћу порез по држави,
Латини ће једва дочекати,
Па ће дават немилице благо,
Да нестане бега Ибрахима.”
Кад је бане књигу начинио,
Па кријући књигу отправио,
Баш у Травник травничком везиру; —
Кад везиру ситна књига дође,
Па видио, што му књига пише,
Вид’ везира, рђа га убила! —
Гдје се везир хоће преварити,
На банова три товара блага!
Тако стаде три, четири дана,
Па он викну делибашу свога:
„Чујеш ли ме делибаша Хусо,
Ти ћеш узет стотину делија,
Па ти хајде право Невесињу
До оџака бега Љубовића,
Посијеци бега Ибрахима,
Донеси му главу до Травника.”
Кад то чуо Хусо делибаша
Делије се хитро опремише,
Опремише себе и атове,
Па се спреми Хусо делибаша,
Он везиру у одају дође,
Пред везиром стао на ногама,
Па му везир вели лакрдију:
„Ето теби катул-бујрунтије,
И ево ти за хашлука блага:”
Све то узе делибаша Хусо,
Па он доље на авлију сиђе.
Чекаху га спремљене делије,
Па Хусеин до дората дође,
Па својега дора појахао,
А за њиме стотина делија,
Сваки свога коња узјахао
Из капије коње истјераше,
Па одоше пољем травничкијем.
Лако конак по конаку граде
Па делије у Мостар дођоше,
У Мостару конак учинише
Код Турчина Ресулбеговића,
Па у јутро рано уранише,
Из Мостара кренуше делије.
Куд год иде делибаша Хусо,
Ето њега Невесињу равном,
Па ето их пољем зеленијем.
Дома нема бега Ибрахима,
Он отишо у лов у планину,
Доћи не ће за петнаест дана.
Млађи му се братац потрефио,
Млађи братац, беже Салих беже,
Нема бегу ни двадес’т година.
Бегче сједи у својој одаји,
На пенџер је наслонио главу,
Преко поља угледа делије,
Са пенџера главу окренуо,
Оде својој говорити мајци:
„Чујеш мене остарјела мајко,
Ето пољем стотина делија,
Право иду до нашега двора.
Овдје нема брата Ибрахима.
Ко ће њима џеваб учинити?”
А оде му мајка говорити:
„А шта си се синко препануо,
И досад су нама долазиле,
Сине Салко, везирске делије!
Хајде доље пред капљу сиђи.
Делибаши стани на селаму,
Па га узми за бијелу руку,
Изведи га на мушке конаке,
Уведи га у ону одају,
Гдје сједају паше и везири.”
Беже сиђе, стаде на селаму.
У то доба Хусо делибаша,
Па он бегу турски селам викну,
Па он свога одјаха дората;
Све делије коње одјахаше.
Бег одведе царског делибашу,
Одведе га на мушке конаке,
Одведе га у ону одају,
Гдје сједају паше и везири,
А делије у собе остале.
Ту делије јесу заноћиле.
Кад је вакат вечерати било,
Изађе им господска вечера,
Доста пива, а доста једива;
Вечераше и софру дигоше.
Кад је вакат од спавања био,
Заспало је стотину делија,
А не спава делибаша Хусо,
Већ се с младим бегом разговара
Па вели му беже Салих беже:
„Што не спаваш делибаша Хусо?”
Хусо лаже и куне се криво:
„Ја сам јучер под јеликом спаво.”
У ријечи у којој бијаху,
У то доба сабах ударио,
Делибаша на ноге скочио,
И повика стотину делија:
„Опремајте стотину атова,
Да идемо нашему Травнику!”
Па делије коње опремише,
Па спремљени стоје на авлији,
Те чекају Хуса, делибашу.
Хусо бега у одаји пита:
„О Бога ти беже Салих беже,
Гдје је теби беже Ибрахиме?”
Салих бег му оде бесједити:
„Овдје брата мога не имаде,
Отишо је у лов у планину,
Доћи не ће за петнаест дана.
Ако теби што требује Ибро,
Чекај њега овдје на конаку,
По брата ћу послати сајију,
Нек ти дође Ибро са планине.”
Проговара делибаша Хусо:
„Немам када ја њега чекати.”
Па окрену низа мердевине,
А за њиме бег Салих бег мали,
Да испрати царског делибашу.
Оба доље на авлију сашла,
Делибаша коња узјахао,
И делије коње појахаше.
На да видиш Хуса делибаше,
Црн му образ од сад до вијека! —
На делије оком намигнуо,
А делије један на другога,
Опколише бега на авлији.
А да видиш делибаше Хуса,
Он до бега дотјера дората,
Па потеже сабљу од појаса,
Салих бегу осијече главу.
Он осједе својега дората,
Па му мртву дохватио главу,
Мртву главу у зобницу тура,
Из капије коње истјераше,
Побјегоше пољем зеленијем.
Вид’ кадуне Љубовића мајке:
Она чека сина Салих бега,
Кад ће мајци у одају доћи,
Да га пита остарјела мајка,
Је л’ лијепо дочеко делије
Како им је на конаку било;
Чека сина више од сахата.
Кад видјела, гдје јој сина нема,
Она лети кроз мрачне кубуре,
Она дође у мушку одају,
Стара приђе чекми и пенџеру,
Па погледа доље на авлију,
Ту без главе сина угледала.
’вако писну Љубовића мајка:
„Леле мени од сад до вијека,
Ђе изгубих сина Салих бега,
Више немам од срца евлада,
Ни мушкога, а нити женскога,
Осјем сина, бега Ибрахима!”
Стара викну грлом са пенџера:
„Гдје си сине, слуго Миловане?”
Па Милован бјеше у подруму,
Те бегове коње тимараше;
Кад је чуо, гдје госпоја виче,
Он побаци кашагију сјајну,
Па Милован на авлију дође,
И ту бега посјечена нађе
А Милован за Бога хајаше,
Љуто Влаше на авлији писну,
Па закука баш ко кукавица,
А преврће кано ластавица,
Бега мртва по прсима љуби:
„Јао беже ране непребоне
Што муртати од нас урадише!”
Па завика стара са пенџера:
„Чујеш ли ме слуго Миловане,
Ти се спреми, хајде на планину,
Ту ћеш наћи мога Ибрахима,
Па му, што је и како је, кажи.”
Кад Милован зачу лакрдију,
Па се часом Влаше опремило,
Па у руку пушку дохватило,
И ето га пољем зеленијем.
Па Милован поље прегазио,
Тај је данак ваздан путовао,
Те он дође у Бишин-планину,
Влаше грлом и авазом виче:
„Вај планино, да нијеси хали
Ја л’ без вука ја ли без хајдука,
Није л’ Бог до и срећа трефила,
Не ћу л’ овдје у планини наћи
Господара, бега Љубовића?”
Кад викаше слуга Миловане,
Кад викаше грлом у планини,
То је било већ по ићиндији,
Бег сједаше под танком јеликом,
Уз јелику плећи прислонио,
Преко крила пушку претурио,
Свезо ђога за јелову грану.
Беже позна свога Милована,
Гдје га слуга кроз планину виче,
Па подвикну грлом испод јеле:
„Што ти слуго кроз планину вичеш,
Ево мене под танахном јелом,
У планину керад напуштио,
Не ће л’ керад звјерку покренути,
Не ћу ли је овдје дочекати!”
А вели му слуга Миловане:
„Љубовићу, драги господаре,
Баш си данас ловак уловио,
Погибе ти бег Салих бег мали,
Посјече га Хусо делибаша
Из Травника, травањског везира”
Кад Љубовић зачу лакрдију,
Па закука под танком јеликом:
„Авај мени до Бога милога!”
Па од земље на ноге скочио,
Од јелике коња одр’јешио;
„Јалах!” рече, појаха ђогата
Он не мами керад из планине,
Већ завика слугу Милована:
„Мореш Миле добро на ногама,
Мореш ли се ноћас дајанисат
На ногама пред ђогата мога?” —
„Могу беже, како теби драго!”
Па пођоше оба кроз планину.
Кад су били на пола Бишине,
Тамна ноћца пала на земљицу,
По Бишини ништа се не види.
Ведро бјеше, па се наоблачи,
Из облака крупа ударила,
Колика је крупа ударила,
Све са јела гране обламљаше,
Па не види беже путовати.
Ту он приђе под једну јелику,
Па својега одјаха ђогата,
Од времена он се заклонио,
Око себе бег се окреташе,
Ал му слуге Милована нема,
Па га стаде по планини викат.
Ал му слуга бјеше одлазила
Отишо је пријекијем путем.
Беже стаја под танком јеликом,
Беже стаја више од сахата,
Не ће л’ клета крупа престанути.
Кад је мало крупа престанула,
Тад се беже с ђогом разговара:
„Хоћемо ли путовати ђого?”
Беже свога узјаха ђогата.
Бег Ибрахим под планину сиђе,
Па он уђе у луг под Бишином,
Па погледа по зеленом лугу.
Колика је крупа нападала,
Бегову је до кољена ђогу,
Па је беже био помислио:
„Ево мени четр’ест година,
Ја не памтим оваког времена!”
Љетно се је догодило доба,
Кад је беже луга прелазио,
Тада свану и огрија сунце.
Беже сађе пољу невесињском,
Па је своје дворе угледао.
Скупили се Невесињци млади,
Спремају му брата на авлији,
Спремају га да га укопају,
Беже кули и авлији дође,
У авлији одјаха догата,
Па погледа на дно у авлије,
Ту без главе брата угледао,
Четири га хоџе опремају,
Меду њима Хасан ефендија.
Мртву брату Ибро долазио,
Па га мртва по прсима љуби:
„Хеј Салих бег ране непребоне!”
Беже оде уз бијелу кулу,
А кад горе у одају дође,
Ал му кука остарјела мајка,
А Ибро јој тихо проговара
„Шути мајко, ако Бога знадеш,
То је в’ома од Бога грјехота.
А од људи велика срамота!”
То јој рече, мимо мајку прође,
Па са себе он хаљине скида,
Оне скида, а друге облачи,
Све у срми и у суху злату.
Кад се спреми беже Љубовићу,
Па он доље на авлију сиђе,
Па својега узјаха ђогата,
А вели му Хасан ефендија:
„О Турчине беже Љубовићу!
Стан причекај на авлији туна,
Док ми твојег брата опремимо,
Спуштај брата у земљицу црну,
Ондар хајде, куда теби драго.”
Говори му беже са ђогата:
„Чујеш ли ме Хасан ефендија,
Добро брата опремите мога,
Подијел’те сјеротињи љутој!”
То му рече, оде на ђогату.
Он потјера царског делибашу,
Све га гони, стићи га не може.
Куд год беже Љубовићу прође,
До травњскога поља хитро дође,
Па погледа беже са ђогата:
Насред поља трешња поникнула,
А под трешњом бунар вода хладна,
А врућина бјеше угријала,
Ту делије коње разјахале,
Па по хладу бјеху посједале.
Ал погледа делибаша Хусо,
И угледа бега Љубовића.
Док га видје, одмах га познаде:
„На ноге се, стотина делија,
Узјашите ате и парипе,
Ето пољем бега Љубовића,
Он ће нама учинити квара!”
А кад зачу стотина делија,
Узјахаше ате и парипе,
Окренуше стотину шешана,
Да убију бега на ђогату,
Па су бега близу припуштили.
Говори му делибаша Хусо.
„О Турчине беже Љубовићу,
Не напријед, јер си погинуо!”
Говори му беже са ђогата
„Чујеш мене делибаша Хусо,
Ласно ти је птиће перутати,
Ваља ти се с орлом ударити!”
Но да видиш бега Љубовића,
За пушку се беже не прихваћа,
Нити вади сабље од појаса;
На делије натјера ђогата.
На њег пуче стотина пушака,
Вас је беже у дим огрезнуо,
Притиснула тама од пушака.
Не види га стотина делија,
Хесабљаху, да је погинуо,
Док се обре међу делијама,
Кроз делије протјера ђогата,
Очи баци пољем травничкијем.
Али бјежи Хусо делибаша,
Потјера га беже на ђогату,
Бржи ђогат од коња дората,
Па Хусова престиже дората.
Па на дизгин окрену ђогата,
Хитар беже ухвати дората,
Па говори Хусу делибаши:
„Хусеине царев муртатине,
Јер ти брата посијече мога?”
Па повади сабљу од појаса,
Бег посјече Хуса делибашу.
Када видје стотина делија,
Па говоре бегу Љубовићу:
„Богом брате, беже Љубовићу,
Немој нама учинити квара!”
Беже на њих очи препријечи:
„А делије, да вас Бог убије,
Не ћу вама учинити квара,
Да сте Бог до блиједи Латини,
Бисте вид’ли што је Љубовићу!”
Па својега протјера ђогата,
Не хтје ићи на Херцеговину,
Већ ето га право до Травника,
Уз Травник је коња натјерао.
Беже не зна везирскијех двора,
Доклен срете турско момче младо,
Беже њему турски селам викну:
„Алејћ селам серхатлија млада!”
Па му беже вели са ђогата:
„Ој Бога ти, момче Травниклија,
Гдје су двори травањског везира?
Момак њему тихо проговара:
„Ето двора травничког везира,
Ето двора, таман према теби,
Ет’ везира гдје на пенџер гледа;
Па ја не знам, серхатлија млади,
Али тебе гледа и ђогата,
Али нешто гледа по Травнику.”
Бег угледа травничког везира,
Гђено сједи уз демир пенџера,
Па зарони руке у џепове,
Момку даде двадес’т маџарија:
„Мај то теби, момче Травничанче,
Чизме купи и напиј се пива.”
Беже свога потјера ђогата,
Па он дође везирској капији.
Туди нађе Смаја делибашу,
Око њега четр’ест делија,
Беже њима турски селам викну,
Не хтјеше му примити селама.
Бег утјера коња у авлију,
У авлији коња одјахао,
Нит га вода, нит га кому дава,
Забаци му дизгин на јабуку,
Удари му силе уз вилицу,
Сам се ђого по авлији вађа.
Оде беже уз бијеле дворе,
Па везиру у одају дође.
Бег везиру турски селам викну,
Везир бега ни гледати не ће,
А камо ли селам прихватити.
Три пута му селам називао,
Врезир му га не хтје прихватити.
Ражљути се беже Љубовићу,
Па завика грлом бијелијем:
„Божја помоћ, попе Миловане!”
То му рече, сједе код везира,
Окрену се травнички везире,
Па говори бегу Љубовићу:
„Ти ли си то, царски муртатине,
Робље робиш по Херцеговини,
Робље робиш, Туркиње дјевојке,
Па их сводиш у земљу каурску,
Продајеш их за готово благо?”
А вели му беже Љубовићу:
„Хајир хаша, травнички везире!
Већ везире, да те нешто питам:
Јер ти брата посијече мога
Без царева турали фермана?
Дај ми ферман од нашег султана;
Ако л’ немаш ферман од султана,
А везире, ваљати нам не ће.”
Везир нема ферман од султана
Кад му беже поиска фермана,
Ондар везир препаде се в’ома,
Везир викну Смаја делибашу,
А Смајо му у одају дође
И са њиме четр’ест делија,
Што је могло, стаде у одају,
Што не може, пред одајска врата.
Редом стале танахне делије,
И пред њима делибаша Смајо.
Но да видиш травничког везира:
На Смаила оком намигнуо,
А Смаил је редом на делије,
Да притисну бега у одаји,
Ја л’ бегову да погубе главу,
Ја л’ бегове да савежу нике.
Но да видиш Смаја Делибаше,
Превари се уједе га гуја,
Па полетје први уз одају,
Да притисне бега у одаји.
Хитар беже пушке извадио,
Пукоше му обје пушке мале,
Беже уби делибашу Смаја,
Пушке мале на одају баци.
Хитар беже на ноге скочио,
Па потеже сабљу од појаса,
На делије беже ударио,
Па делинске пушке запуцаше.
Није фајде, што пушке пуцају,
Јера бега пушка не могаше:
Из одаје истјера делије,
И доста им учинио квара.
Поврати се беже у одају,
Па засрете травничког везира,
Са везира посијече главу.
Док пукоше пушке на авлији,
Делије му склопиле ђогата,
Препаде се ђогу на авлији;
Трчи беже низа мердевине,
Ал делије склопиле ђогата,
Хватаху му коња по авлији,
И бише му коња ухватили,
Ал се тудер Турчин потрефио,
Добар Турчин, Хасан делибаша,
Гола му је сабља у шакама,
Он бегова брањаше ђогата.
Јесте Хасан допануо рана,
Двије су га пушке удариле.
У та доба беже на авлију,
Око њега растјера делије.
Беже лети у топле подруме,
Везирева ата одр’јешио,
Изводио ата на авлију:
„Јаши ата, рањен делибаша!”
Делибаша ата узјахао,
Беже свога узјаха ђогата,
Из авлије коње истјераше,
Па падоше ситнијем сокацим’,
Све делије бег је разгонио,
А по често ђога застављаше,
Добро чуво Хасан делибашу.
Из Травника коње истјераше,
Ето њиха пољем травничкијем.
Оде беже бесједит Хасану:
„Ако Бог да, те преболиш ране,
На скоро ћу сићи до Стамбола.
Извадићу теби пашалука.”
А вели му Хасан делибаша:
„Шути беже, ако Бога знадеш,
Цар ће твоју погубити главу!” —
„А Хасане, не ће ако Бог да,
Док ја имам у Стамболу граду
Поочима, Ћуприлић везира.”
Беже оде на Херцеговину,
И са њиме Хасан делибаша.