Ибрахима свитовала мајка:
— Ибрахиме, мој очињи виду,
жен’ се, сине, за живота мога.
Да ти просим младу Исмихану,
има блага ко на гори листа. 5
— Нећу, мајко, ти ми жива била!
Н'ије благо гроши и дукати,
већ је благо, што је срцу драго.
Испроси ми сиротицу Фату,
ил’ ћу турском виром окренути! 10
Ибрахима послушала мајка,
испроси му сиротицу Фату
па је своме сину говорила:
— Када будеш у Фатиној кули,
што је старо, ти у руку љуби, 15
Фату љуби ди је теби драго!
Све он чини што је научио:
Што је старо, све у руку љуби,
Фату љуби ди је њему драго,
понајвише у грло бијело, 20
те јој расу три низа ђердана
и одведе двору бијеломе.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 203.
