[Зора зори, дан се бели]
Зора зори, дан се бели,
т’нка Стана јоште спије.
Проговара брат ву Петар:
„Диг’ се, диг’ се, т’нка Стано,
т’нка Стано, мила сестро, 5
Турци село испунише,
нашу кућу опколише!
Диг’ се, диг’ се, т’нка Стано,
да те скријем у амбари,
у амбари, бел’ пченице!" 10
Устанала т’нка Стана,
брат гу сакри у амбари,
у амбари, бел’ пченице.
Турци кућу опколише,
и све тражив т’нку Стану. 15
Уватише Станин’ татка,
Станин’ татка, Станин’ мајку:
„Море дедо, Станин’ татко,
мори бабо, Станин’ мајко,
куде ти је т’нка Стана, 20
т’нка Стана, твоја ћерка?“
„Море Турци, млади Турци,
т’нка Стана је умрела,
јучер смо гу саранили.“
„Море дедо, Станин’ татко, 25
мори бабо, Станин’ мајко,
да ни кажеш т’нку Стану.
Ће сечемо десну руку,
ће вртимо десно око.“
„Море Турци, млади Турци, 30
одсечите десну руку,
извртите десно око,
извртите, па идите.“
Уватише Станин’ снаву:
„Мори снаво, Станин’ снаво, 35
да ни кажеш твоју з’лву.“
„Море Турци, млади Турци,
умрела је моја з’лва,
јучер смо гу саранили.“
Уватише њојно дете. 40
„Мори снаво, Станин’ снаво,
куде ти је т’нка Стана?
Ће дробимо мушко дете,
ће дробимо на парчики!“
„Море Турци, силни Турци, 45
не дробите мушко дете,
ће ви кажем т’нку Стану:
т’нка Стана у амбари,
у амбари, у пченице.“
Источише бел’ пченицу, 50
т’нку Стану уватише,
уватише, одведоше,
одведоше њини двори.
Кад ујутру освануло,
т'нка Стана чудо чуди: 55
„Што ми петли чудно појев?
Што ми људи чудно зборив?“
