Зона Замфирова/22
Глава двадесетдруга и последња
Она је сасвим обична, као што су обично све последње главе у приповеткама и романима.
После овога ствар се брзо развијала и крају приводила, — брже него што је и сама Зона желела и очекивала.
Свршила се и прошевина и прстен. Мане је изненадио Замфира, али и Замфир Мана. Било је говора и о миразу. Хаџи Замфир спомену пет стотина дуката, али их Мане не прими, него одговори да ће он за толико дати накита својој невести. Усхићен тиме, стари Замфир поклони им једну од својих кућа, најлепшу после оне у којој је становао.
Журно се спрема у обема кућама. Прије Ташана и Јевда походе се узајамно чешће и разговарају се и саветују шта ће и како ће урадити да све то испадне што боље. Оне саме све то свршавају — никога не питају; Таска и Дока, те две тетке, вешто су и фино удаљене да не би шкодиле ствари која се тако лепо и глатко свршава. Чак је у услове ушло да се ни на дан свадбе не нађу оне две заједно.
Дође ред и на бирање и тражење часника. За све се сложише, само за девера никако, јер то је право било право младенаца.
— Да рекнеш: драгичка! Нашеја сам побратима! — вели Мане Зони, која га је испратила до авлијских врата.
— А кој си је? — запита Зона радосно.
— Е, ела сама да га погодиш...
— Какав је? Је ли је танак, висок; има ли мустаћи? — пита Зона. — Нећу га, ако нема мустаћи...
— Па... ће да има...
— А шта је? Од какав си је ред? Е ли чиновник, офицер?...
— Неје!
— Еснаф-човек?
— Неје.
— Трговац?
— Неје ни тој...
— Ама, де!... Збори си, жива ти ја, што је!
— Сараф и банкер...
— Е, сараф! Како може сараф девер да бидне?! Нећу сарафина!
— Ама де, није Чифут... наша си је вера!... Ем, млад, убав, богат... сарафче и банћерче... у наш варош нем’ га, ете, јоште један потакав!... Пратија сам човека да га нитује...
Зона издиже обрве и слегну раменима као да хоће да каже да се не може сетити.
— Што, јоште не може да се сетиш?!
— Јок...
— Ама ће бидне девер! Ама антика девер... поубав оди гардијског поручника, ете...
— Ама, збори, де...
— Манулаћ... — вели Мане.
— Ба, нећу си! — прекиде га љутито Зона и залупи авлијска врата за собом, оставив Мана напољу.
Мане је без ичијег питања, онако по својој памети, учинио тај корак. Позвао је Манулаћа он лично да буде девер уз девојку, додав: нека се покори судбини, ономе што је писано и суђено, као што би се, рече, и он — Мане — покорио и пристао да буде Манулаћу девер, да је њега — Манулаћа, то јест — Зона бегенисала и да је суђено и писано било. А кад се Манулаћ отимао и споменуо да сада нису пређашње године, да је „оскудација“, да су им силне непокупљене паре у народу растурене и изложене пропасти, Мане му је рекао: ако је само то, да је за то најлакше! Обећао је да ће му он купити лаковане деверске ципеле и нову златну минђушу у уво (Манулаћ је био првенац), и још сврх тога да ће му целога свога века куповати за његов рачун овчије и јареће коже и, као побратиму свом, наравно, без и једне паре ћара давати.
Због тога се, ето, сукобише и посвадише Зона и Мане. И то траје већ неколико дана Зона неће никако ни да чује за Манулаћа, а Мане опет каже: ил’ њега ил’ никога. Чорбаџијски је син, стара кућа, па ће му, вели, то чинити чест! А сем тога, то му је и дужност, причаше јој Мане, јер су се он и Манулаћ побратимили и зарекли: ко се први ожени, да му онај други буде девер. Дакле, мора!... Али Зона неће; вели да Манулаћ нема ни форму за девера! — А како је имао форме за младожењу?! дира је Мане и доводи је до плача. И Мане гледа како је лепа и кад плаче, и мило му да је гледа кад плаче. Каже јој да га је у сну видео као њеног младожењу, па би сада рад био и на јави видети га и као девера!...
И да се само Мане питао и од њега само да је зависило, можда би тако и било. Али, срећом по Зону, стиже и Замфировима и Мани поздрав од Манулаћевих. Манулаћ се извињава да не може, јер баш тих дана га трговачки послови одазивају на дужи пут у Лесковац и околину — да купи пропалу вересију, од које, ако што пара скупи, да после купује кудељу и кускуне...
Тада се једва једном разведри и сину лице Зонино.
За другог кандидата за девера лако се погодише. То је био Митанча, чорбаџи-Петракијев син, и читатељима већ добро познат из ранијих глава. На то радо присташе сви — и младенци, и родитељи њихови. Митанче већ може; из чорбаџијске је куће, млад је, леп је, има науснице, друг је Манин, — дакле, нико бољи од њега да буде Мани девер. А сем тога, тако ће се узети да је остао момак и да оног брака са Швабицом Хермином као да није ни било. Тако треба и оцу Петракију представити и протумачити. И стари Замфир узе на себе ту дужност, обећа се да ће уложити сав свој ауторитет и утицај на јогунастог Петракија, и да ће измирити оца са сином — са сином који се каје, који се поправио, и који је опет примљен у ред чорбаџисјки, јер га, ето, и сам стари и поносити Замфир прима у свој род!
И успео је чорбаџи-Замфир код чорбаџи-Петракија! Јер није прошло много, а трећега дана од измирења рано ујутру читаше изненађене чаршилије нову фирму над вратима Петракијева дућана, која је гласила: „Трговина Петракија Н* и Сина“.
Лицем на Свету Петку била је свадба. Био је леп, ведар дан — као и лица срећних младенаца. Све се слегло у сватове, и радовало се што се тако лепо, и баш онако као што је требало, свршило.
Тетка Таска је тога дана била све и сва у Замфировој, а тетка дока у Маниној кући. Дубоко у ноћ још се таласало коло и игре, а „Јелке тамничарке“ играло се неколико пута до „Шарен-ора“.
— Ама саг право да ми кажеш што ћу те, ете, питујем, — запита трећега дана Замфир зета Ману — ама ти га напраји сав онај џумбус?! Ете, жив ти ја, тој право да ми кажеш!
— Хехе! — снебива се Мане. — Несам, несам, ловачке ми среће, несам! Куд па смем ја тој да напрајим?! — куне се Мане. — Теке сутрадан, пред ручак, и ја си сам чу’ у чаршију, ама викам „сокак-лаф“ си је... Што си неће залудњаци да зборе?
— Хе! — врти главом стари Замфир и не верује му. — Татко кој ти беше?... Ђорђија! А иверка пада ли далеко од кладу?...
А Мане му се куне у пушку, која га никад није слагала, па тако неће ни он сад њега слагати. Заклиње му се напослетку чак и у светог Евстатија, патрона ловачког!
Али му Замфир не верује. Врти главом, али му ипак мило кад их погледа — гледа их дуго и вели и признаје у себи: да другог зета по свом ћефу, и таку слику и прилику као што су Зона и Мане мучно да би могао наћи и саставити...
Мило му све то, мило му што је дахнуо душом, што се курталисао једне тешке бриге и главобоље, само му није мило што се младенци много снебивају и стиде и крију од света. Зато се ваљда хаџи-Замфир, одмах после неколико дана, и сетио свога чифлука и јесењих радова који му императивно налажу и захтевају да се ових дана неизоставно тамо појави и пробави. И он нађе да ће бити најбоље да се уклони мало од куће. Па тако је и урадио. Казао је домаћима да иде; иде, вели, једно, да се после силних брига одмори и разоноди на недељу-две дана тамо на чифлуку, а друго — време је да се, вели, и та деца мало ослободе и изиђу међу свет, јер ено благочестиви тутори и одборници општине турековачке већ трећи дан како се вуку све средином сокака (већ им се и шегрти смеју гледајући их како спадоше с ногу!) тражећи Ману кујунџију да му исплате и дигну поручена кандила, кадионицу и петохљебницу, па никако да га нађу: нема га, као да је у земљу пропао...