Зона Замфирова/20

Извор: Викизворник


Глава двадесета


У њој се приповеда како се догодило, ама сасвим од речи до речи, по оној бачванској песми, која гласи: „Ја сам цуру молио и лепо говорио, а сада је дошло време — цура моли мене!”


Јевда је била жена још млада и лепа, али старога кова, „старовременска“, како би тамо рекли, озбиљна и достојанствена. Син њен, Мане, јако ју је поштовао и био према њој необично нежан и

послушан. Али баш зато јој се није много поверавао никада. Па тако и сада. Оно што је знала тетка Дока, није знала мајка Јевда, јер Мане није хтео, а други јој није смео казати то. Јевда је

чула, истина, да се нешто прича о Зони, о неком бекству, о некој отмици, али Манино име није чула том приликом, а целој ствари није поклањала никакве вере. Она је знала да је Зона добро дете, и

све ово је сматрала и презирала као гадне сплетке беспослена света — сплетке које је на једно ухо примила, на друго пустила, чула, па и заборавила.

Зато се силно изненадила кад јој на Крстовдан приђе главом сама Зона и поче о том истом да јој се јада. Јевда изишла мало из цркве и села у трем који је око цркве, а Зона је вребала и

увребала. Искрала се од својих, само да се састане с њом. Приђе јој и пољуби је у руку, па је одазва на страну, у башту црквену, тамо под османлуке. И ту јој се изјада. Изнесе све шта је и како

је било. Плачним гласом причаше јој Зона да је она, истина, крива, јер га је волела и хтела за њега, па тетке покварише, али да ипак није заслужила да тако прође, и да је Мане још кривљи, јер

је он изнео на глас — он и нико други, он, који јој је претио и претњу своју и испунио. Упропастио је, и она сада остаде на подсмех као ниједна њезина друга, заврши Зона и бризну силно у плач.

Јевда је неко време искрено бранила свога сина, верујући и сама искрено да није до њега кривица, али када Зона спомену Докино име, — да је и она ту умешана била Јевди је онда све јасно било,

све је веровала да је сушта истина. И она обећа Зони да ће учинити све код сина и да се нада да ће је Мане послушати и да она неће дуго плакати...

Идући кући, Јевда је размишљала о томе. Била је тужна и замишљена. Плач унесрећеног девојчета звонио јој је једнако у ушима као звоно које оглашава мртваца, а речи последње Зонине, које јој је

рекла праштајући се и љубећи је у руку: „Стринке Јевдо, ели ћеш ми ти саг овеј јесени да биднеш мајчица, — ели ће ми то на пролет бидне Горица и зелена травица!“ — речи те никако јој не

избијаху из главе. И сада јој је све јасно било. Веровала је да је све тако како јој је несрећна девојка рекла; веровала као да је сама својим очима гледала и својим ушима чула. Сад јој је

јасно било и оно расположење Манино, а сетила се и покојног Ђорђије, оца Манина, да је и онај увек готов био на такве ствари, — а Мане је исти отац...

Силно је оптуживала сина, али само зато што је био Крстовдан уздржала се и није му тога дана ништа споменула Али сутрадан нападе га свом жестином једне увређене честите мајке. Мане се трудио

да се брани и одбрани.

Јевда тада плану:
— Ти душу немаш, бога се не бојиш... девојачку срећу да убијеш!...
— Ама, несам, нане... — брани се Мане.
— Јеси, јеси, несрећо, познавам ја Ђорђијину крв!... Ђорђијо, Ђорђијо!
— Несам, нане, — брани се и куне Мане — жива ми... ете-те...
— Деде, деде, мори... Закуни се! Што поче, па застаде... Што се не закунеш?!... Закуни се де ако смеш и можеш!...
— Ама де, несам, нане... ете... ловачке ми среће, несам.
— Јеси, јеси, Мане. Знам те ја тебе убаво!... јеси!... Ти да се ожениш, а она да те куне! Тој да си дочекам, црна мајка!
— Ја се нећу женим, нане.
— Манчо! — рече Јевда подигнутим гласом. — Узни се, дете, у памет! Бог дужан ником не остањује!... Скудена и оклеветана девојка када прокуне, тешко ће ти бидне, сине! До бога се, мори, чује

њојна клетва!...

— Ама, несам, нане!
— Јеси! За све си сал ти кабает! Ама си инает и инћар, како и татко ти што беше. — Припрети му и самим владиком. — Мори, при деда-владику ћу искочим на давију. Како ти то мислиш?! Зар да

скудиш девојку, па да си капче накривиш?! Цркву побоље да си батисаја и огањ у њу фрљија и запалија гу него што си скудија девојку...

Мане ућута и не хте више да се брани, а није му лако било ни да слуша карање, зато се диже и оде од куће. Осећа се да није ни за какав посао, — зато узе пушку и оде у поље да се разоноди мало.


Ишао је тако цело после подне. дан био леп, топал и ведар септембарски дан, суморан ипак мало због оне тишине која је обична већ раних јесењих дана када нас већина птица селица оставља. Мане

је обишао своје винограде, свраћао и поседео још у некима, а кад сунце већ на смирају свом беше, врати се и Мане не уловив ништа. Од самих мисли и осећања није ловио ништа; јер, како је у

мислима занет био, могли су му зечеви преко пушке прескакати, а он их не би опазио а камоли гађао!

Већ је пао мрак кад је стигао и пролазио крај последњих винограда што су најближи вароши. Из мисли га трже женски глас. „Бата-Мане, ти ли си?“ Мане се заустави, а из жбуња му се приближаваше

једна женска прилика, и кад му приђе ближе, опет га ослови:

— Познаваш ли ме, мори?
— Кој си ти? — загледа је Мане.
— Де, несам кумита!... Што, јоште ли ме зар не познајеш? — смеје се женица. — Ја сам си Васка... Васка Гмитраћева, зар ме не познаваш... што сам била у хаџијске измећарка, а доносила ти абери

од Зону...

— А, ти ли си, Васке, девојке?...
— Ба, несам више девојка, — вели задовољно и поносито — веће шес’ недеље како сам удадена...
— Бре! А за кога се удаде?... Кој ти беше човек?...
— За Гмитра грнчара... Имамо си туј лојзенце, па искамо прекојутре гројзе-брање да прајимо... Ете ми га туј и човек ми... Он ме и пушти саг при теб’... Ја те видо’ како прође, па те чекам

одамно... Имам један абер за теб’ и поздравље...

Мане се тихо искашља, па се крене и пође полако, а за њим пође и Васка, млада женица, која се силно пролепшала откако се удала.. Срећна и весела у свом новом животу, желела је срећу целом

свету, зато је радо пристала да буде посредница између двоје несрећних. Опазила је Ману кад је прошао у лов, отрчала Зони и казала јој све, вратила се оданде и вребала и увребала сада Ману при

повратку кући. — После краће починке, размишљајући како да отпочне, проговори женица:

— Мори, зашто ме не нитујеш, бата-Мане, од кога си је, ете, абер и поздравље?
— Па тој си је твоје знање.
— Па питуј ме, де!
— Па од кога?
— Поздравила ти се Зоне...
Мане ћути и ништа не одговара.
— Чу ли, мори, пратила ме Зоне да те махсуз нађем и да ти рекнем да гу много мило за теб’... Без теб’, рече, живот си нема...
— Кол’ко ће пут па тија исти речи да ми кажеш и збориш?...
— Што, не верујеш, бата-Мане?
— Да се неси посмешила, невесто?... Знаш: Манулаћ и Манча слично му долази, — та може да си заб’равила за кога ти рекоше...
— Ама, де! — смеје се женица. — Мори, какав Манулаћ?! Ешек... пуле чорбаџијско!
— Ја се веће једанпут превари’... други пут неће ме ласно преварите!
— Јок, јок, саг је друго! Призортило је... Еве, пратила ти овој цвеће! Сама га је тргала у башчу, за теб’ га тргала! Пољубила га кад ми предаде за теб’, — поцелуј га и ти саг! Рече ми јоште да

ти рекнем: да прочетиш из њег’... „Како је, рече, овој цвеће бледо и вене, такој, рече, бледи и вене и њојно лице од карасевдах“... — рече женица и предаде му киту белих хризантема — Јоште те

је поздравила да гу прошћаваш, зашто је пролет дамно минуло, јесен дошла, — зимске руже су цвеће!... Несу руже од пролет, ама неје, рече, веће ни она што је била! Било цвеће — било и Зоне!... —

заврши дршћућим и загушеним гласом млада женица и обриса кришом сузе, па му пружи киту зимских бледих ружа.

— Ех, — уздахну Мане болно и додаде јетко, примајући и миришући руже. — добро си је што си „куче у чашире“ носи и појас, та имам куде да га заденем, ете, овој пратено цвеће...
— Де, па и ти! Какав си! — љутну се Васка, јер је разумела пребацивање. — да заб’равиш ти оној што је било. Саг да гу видиш, бата-Мане, каква стаде: никаква се напраји!... и ти пантиш онеја

речи!... Чорбаџијско дете, пусто, лудо; расло у сваки довлет; зар знало оно што је мука и невоља?... Ама, саг, саг да гу видиш и чујеш што си твори и збори! ... Слушај што ти зборим... Несам

јоште свршила работу... Има, јоште коца ми ти много да ти рекнем... Поздравила ти се Зоне и рекла да ти рекнем: Ако ти је јоште криво на њојни стареји, — ласно за тој... Има си она чàре и за

тој! Свет си збори да је побегуља, па када такој вика, збори, када ништо неје било, а оно дођи к ноћи и украдни гу... ће те чека, па, вика, ако се зове „побегуља“, — берем да знаје зашто се

такој зове. Ете, тој ти се поздравила! Води гу, рече, — у Шам ће иде с теб’!

— Ама, како да се женим, да си ’раним и жену, кад сам, ете, ловџија, фукара? Кад уловим, ће вечерамо; кад не уловим ништо, без вечеру ће легнемо. За мен’ је сирота, спроти мен’... Море, куде

се је женила фукара из чорбаџијску кућу?!

— Ех, де па и ти! — смеје се Васка.
— Бога ми ти казујем!
— Вика: ти гу све то напраји; ти си заврзаја, ти саг па и одврзуј!...
— Море, какој ће му па саг тој бидне? Чаршија збори да гу је Манулаћ уграбија, — па саг, бива ли ја да гу украднем?... Кујунџија сам, ама... „носено злато“... бива ли?...
— Мори, ћути си, несрећо кујунџијска! — прекиде га женица и пљесну по рамену. — Како па то збориш!... Зашто, инћариш, инћару ниједан!... Све си ти тој направија! — рече смејући се — па саг

„Манулаћ“, викаш! Их, мајка му остарела!... Мори, знавамо си ми жене убаво што је и кој је Манулаћ, а кој по Манасија кујунџија, и што си може кад ’оће... Их, што си ти, бата-Мане, па несрећа

ника!

— Ама, ти ме пâ л’жеш, Васке!
— Не л’жем те, бата-Мане, две ми очи!... Жив ми Гмитраћ, — а Ниш да ми даваш, — не давам га! ... да гу видиш, твоје Зоне, па да гу не познаш! Никаква се напрајила! Еве, да видиш, колико гу

мило за теб’ — таг ће гу зар верујеш. „Однеси му и овој — речи ми Зоне — и нитуј га: е ли је било јоште у свет да је девојка на момка овој пратила?! — рече и предаде му завијену свилену мараму.

— Што је овој?! — кликну Мане зачуђено кад разви мараму. — Шефтелија ?!...
— Шефтелија! — прошапта женица и устукну поплашено два-три корака устрану.
— Шефтелија?!... — прошапта Мане и заљуља се од неочекиване среће.
— Ее! — тврди Васка.
— И... Зоне ти, ете, даде овуј шефтелију? За мен’ ти даде?!...
— Зоне...
— Л’жеш ме, мори!
— Не л’жем те, — куне се женица — две ми очи, не л’жем те... Оваква да се напрајим — ако те л’жем! — рече и сави кажипрст као куку.
— и Зоне пратила? — пита је поново Мане.
— Зоне, а кој ће други да прати? — одговара Васка. — Ако имаш бога и душу, а ти си, белким, прочети, па ћеш видиш убаво кол’ко је болна од карасевдах... „Ја си учини’ тој, збори си Зоне, а он

саг нека си чини што си хоће и милује!... Ако ми, рече, не дође саг у јесен у кућу, — на пролет ће ми дође там’ под Горицу!...“

— Ама! — викну радосно Мане, и у оном одушевљењу испали пушку, иако су били већ на самом улазу у варош где их је Гмитраћ чекао, па завали руке иза потиљка и пође силно као орао кад хоће да

полети.

— Е, што да рекнем? — запита Васка и портча за њим.
— Рекни гу: Поздравија ви се Мане да га чекате, рекни, у прву недељу.