Zona Zamfirova/20
- Glava dvadeseta
U njoj se pripoveda kako se dogodilo, ama sasvim od reči do reči, po onoj bačvanskoj pesmi, koja glasi: „Ja sam curu molio i lepo govorio, a sada je došlo vreme — cura moli mene!”
- Jevda je bila žena još mlada i lepa, ali staroga kova, „starovremenska“, kako bi tamo rekli, ozbiljna i dostojanstvena. Sin njen, Mane, jako ju je poštovao i bio prema njoj neobično nežan i
poslušan. Ali baš zato joj se nije mnogo poveravao nikada. Pa tako i sada. Ono što je znala tetka Doka, nije znala majka Jevda, jer Mane nije hteo, a drugi joj nije smeo kazati to. Jevda je
čula, istina, da se nešto priča o Zoni, o nekom bekstvu, o nekoj otmici, ali Manino ime nije čula tom prilikom, a celoj stvari nije poklanjala nikakve vere. Ona je znala da je Zona dobro dete, i
sve ovo je smatrala i prezirala kao gadne spletke besposlena sveta — spletke koje je na jedno uho primila, na drugo pustila, čula, pa i zaboravila.
- Zato se silno iznenadila kad joj na Krstovdan priđe glavom sama Zona i poče o tom istom da joj se jada. Jevda izišla malo iz crkve i sela u trem koji je oko crkve, a Zona je vrebala i
uvrebala. Iskrala se od svojih, samo da se sastane s njom. Priđe joj i poljubi je u ruku, pa je odazva na stranu, u baštu crkvenu, tamo pod osmanluke. I tu joj se izjada. Iznese sve šta je i kako
je bilo. Plačnim glasom pričaše joj Zona da je ona, istina, kriva, jer ga je volela i htela za njega, pa tetke pokvariše, ali da ipak nije zaslužila da tako prođe, i da je Mane još krivlji, jer
je on izneo na glas — on i niko drugi, on, koji joj je pretio i pretnju svoju i ispunio. Upropastio je, i ona sada ostade na podsmeh kao nijedna njezina druga, završi Zona i briznu silno u plač.
- Jevda je neko vreme iskreno branila svoga sina, verujući i sama iskreno da nije do njega krivica, ali kada Zona spomenu Dokino ime, — da je i ona tu umešana bila Jevdi je onda sve jasno bilo,
sve je verovala da je sušta istina. I ona obeća Zoni da će učiniti sve kod sina i da se nada da će je Mane poslušati i da ona neće dugo plakati...
- Idući kući, Jevda je razmišljala o tome. Bila je tužna i zamišljena. Plač unesrećenog devojčeta zvonio joj je jednako u ušima kao zvono koje oglašava mrtvaca, a reči poslednje Zonine, koje joj je
rekla praštajući se i ljubeći je u ruku: „Strinke Jevdo, eli ćeš mi ti sag ovej jeseni da bidneš majčica, — eli će mi to na prolet bidne Gorica i zelena travica!“ — reči te nikako joj ne
izbijahu iz glave. I sada joj je sve jasno bilo. Verovala je da je sve tako kako joj je nesrećna devojka rekla; verovala kao da je sama svojim očima gledala i svojim ušima čula. Sad joj je
jasno bilo i ono raspoloženje Manino, a setila se i pokojnog Đorđije, oca Manina, da je i onaj uvek gotov bio na takve stvari, — a Mane je isti otac...
- Silno je optuživala sina, ali samo zato što je bio Krstovdan uzdržala se i nije mu toga dana ništa spomenula Ali sutradan napade ga svom žestinom jedne uvređene čestite majke. Mane se trudio
da se brani i odbrani.
- Jevda tada planu:
- — Ti dušu nemaš, boga se ne bojiš... devojačku sreću da ubiješ!...
- — Ama, nesam, nane... — brani se Mane.
- — Jesi, jesi, nesrećo, poznavam ja Đorđijinu krv!... Đorđijo, Đorđijo!
- — Nesam, nane, — brani se i kune Mane — živa mi... ete-te...
- — Dede, dede, mori... Zakuni se! Što poče, pa zastade... Što se ne zakuneš?!... Zakuni se de ako smeš i možeš!...
- — Ama de, nesam, nane... ete... lovačke mi sreće, nesam.
- — Jesi, jesi, Mane. Znam te ja tebe ubavo!... jesi!... Ti da se oženiš, a ona da te kune! Toj da si dočekam, crna majka!
- — Ja se neću ženim, nane.
- — Mančo! — reče Jevda podignutim glasom. — Uzni se, dete, u pamet! Bog dužan nikom ne ostanjuje!... Skudena i oklevetana devojka kada prokune, teško će ti bidne, sine! Do boga se, mori, čuje
njojna kletva!...
- — Ama, nesam, nane!
- — Jesi! Za sve si sal ti kabaet! Ama si inaet i inćar, kako i tatko ti što beše. — Pripreti mu i samim vladikom. — Mori, pri deda-vladiku ću iskočim na daviju. Kako ti to misliš?! Zar da
skudiš devojku, pa da si kapče nakriviš?! Crkvu pobolje da si batisaja i oganj u nju frljija i zapalija gu nego što si skudija devojku...
- Mane ućuta i ne hte više da se brani, a nije mu lako bilo ni da sluša karanje, zato se diže i ode od kuće. Oseća se da nije ni za kakav posao, — zato uze pušku i ode u polje da se razonodi malo.
- Išao je tako celo posle podne. dan bio lep, topal i vedar septembarski dan, sumoran ipak malo zbog one tišine koja je obična već ranih jesenjih dana kada nas većina ptica selica ostavlja. Mane
je obišao svoje vinograde, svraćao i posedeo još u nekima, a kad sunce već na smiraju svom beše, vrati se i Mane ne uloviv ništa. Od samih misli i osećanja nije lovio ništa; jer, kako je u
mislima zanet bio, mogli su mu zečevi preko puške preskakati, a on ih ne bi opazio a kamoli gađao!
- Već je pao mrak kad je stigao i prolazio kraj poslednjih vinograda što su najbliži varoši. Iz misli ga trže ženski glas. „Bata-Mane, ti li si?“ Mane se zaustavi, a iz žbunja mu se približavaše
jedna ženska prilika, i kad mu priđe bliže, opet ga oslovi:
- — Poznavaš li me, mori?
- — Koj si ti? — zagleda je Mane.
- — De, nesam kumita!... Što, jošte li me zar ne poznaješ? — smeje se ženica. — Ja sam si Vaska... Vaska Gmitraćeva, zar me ne poznavaš... što sam bila u hadžijske izmećarka, a donosila ti aberi
od Zonu...
- — A, ti li si, Vaske, devojke?...
- — Ba, nesam više devojka, — veli zadovoljno i ponosito — veće šes’ nedelje kako sam udadena...
- — Bre! A za koga se udade?... Koj ti beše čovek?...
- — Za Gmitra grnčara... Imamo si tuj lojzence, pa iskamo prekojutre grojze-branje da prajimo... Ete mi ga tuj i čovek mi... On me i pušti sag pri teb’... Ja te vido’ kako prođe, pa te čekam
odamno... Imam jedan aber za teb’ i pozdravlje...
- Mane se tiho iskašlja, pa se krene i pođe polako, a za njim pođe i Vaska, mlada ženica, koja se silno prolepšala otkako se udala.. Srećna i vesela u svom novom životu, želela je sreću celom
svetu, zato je rado pristala da bude posrednica između dvoje nesrećnih. Opazila je Manu kad je prošao u lov, otrčala Zoni i kazala joj sve, vratila se odande i vrebala i uvrebala sada Manu pri
povratku kući. — Posle kraće počinke, razmišljajući kako da otpočne, progovori ženica:
- — Mori, zašto me ne nituješ, bata-Mane, od koga si je, ete, aber i pozdravlje?
- — Pa toj si je tvoje znanje.
- — Pa pituj me, de!
- — Pa od koga?
- — Pozdravila ti se Zone...
- Mane ćuti i ništa ne odgovara.
- — Ču li, mori, pratila me Zone da te mahsuz nađem i da ti reknem da gu mnogo milo za teb’... Bez teb’, reče, život si nema...
- — Kol’ko će put pa tija isti reči da mi kažeš i zboriš?...
- — Što, ne veruješ, bata-Mane?
- — Da se nesi posmešila, nevesto?... Znaš: Manulać i Manča slično mu dolazi, — ta može da si zab’ravila za koga ti rekoše...
- — Ama, de! — smeje se ženica. — Mori, kakav Manulać?! Ešek... pule čorbadžijsko!
- — Ja se veće jedanput prevari’... drugi put neće me lasno prevarite!
- — Jok, jok, sag je drugo! Prizortilo je... Eve, pratila ti ovoj cveće! Sama ga je trgala u bašču, za teb’ ga trgala! Poljubila ga kad mi predade za teb’, — poceluj ga i ti sag! Reče mi jošte da
ti reknem: da pročetiš iz njeg’... „Kako je, reče, ovoj cveće bledo i vene, takoj, reče, bledi i vene i njojno lice od karasevdah“... — reče ženica i predade mu kitu belih hrizantema — Jošte te
je pozdravila da gu prošćavaš, zašto je prolet damno minulo, jesen došla, — zimske ruže su cveće!... Nesu ruže od prolet, ama neje, reče, veće ni ona što je bila! Bilo cveće — bilo i Zone!... —
završi dršćućim i zagušenim glasom mlada ženica i obrisa krišom suze, pa mu pruži kitu zimskih bledih ruža.
- — Eh, — uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i mirišući ruže. — dobro si je što si „kuče u čašire“ nosi i pojas, ta imam kude da ga zadenem, ete, ovoj prateno cveće...
- — De, pa i ti! Kakav si! — ljutnu se Vaska, jer je razumela prebacivanje. — da zab’raviš ti onoj što je bilo. Sag da gu vidiš, bata-Mane, kakva stade: nikakva se napraji!... i ti pantiš oneja
reči!... Čorbadžijsko dete, pusto, ludo; raslo u svaki dovlet; zar znalo ono što je muka i nevolja?... Ama, sag, sag da gu vidiš i čuješ što si tvori i zbori! ... Slušaj što ti zborim... Nesam
jošte svršila rabotu... Ima, jošte koca mi ti mnogo da ti reknem... Pozdravila ti se Zone i rekla da ti reknem: Ako ti je jošte krivo na njojni stareji, — lasno za toj... Ima si ona čàre i za
toj! Svet si zbori da je pobegulja, pa kada takoj vika, zbori, kada ništo neje bilo, a ono dođi k noći i ukradni gu... će te čeka, pa, vika, ako se zove „pobegulja“, — berem da znaje zašto se
takoj zove. Ete, toj ti se pozdravila! Vodi gu, reče, — u Šam će ide s teb’!
- — Ama, kako da se ženim, da si ’ranim i ženu, kad sam, ete, lovdžija, fukara? Kad ulovim, će večeramo; kad ne ulovim ništo, bez večeru će legnemo. Za men’ je sirota, sproti men’... More, kude
se je ženila fukara iz čorbadžijsku kuću?!
- — Eh, de pa i ti! — smeje se Vaska.
- — Boga mi ti kazujem!
- — Vika: ti gu sve to napraji; ti si zavrzaja, ti sag pa i odvrzuj!...
- — More, kakoj će mu pa sag toj bidne? Čaršija zbori da gu je Manulać ugrabija, — pa sag, biva li ja da gu ukradnem?... Kujundžija sam, ama... „noseno zlato“... biva li?...
- — Mori, ćuti si, nesrećo kujundžijska! — prekide ga ženica i pljesnu po ramenu. — Kako pa to zboriš!... Zašto, inćariš, inćaru nijedan!... Sve si ti toj napravija! — reče smejući se — pa sag
„Manulać“, vikaš! Ih, majka mu ostarela!... Mori, znavamo si mi žene ubavo što je i koj je Manulać, a koj po Manasija kujundžija, i što si može kad ’oće... Ih, što si ti, bata-Mane, pa nesreća
nika!
- — Ama, ti me pâ l’žeš, Vaske!
- — Ne l’žem te, bata-Mane, dve mi oči!... Živ mi Gmitrać, — a Niš da mi davaš, — ne davam ga! ... da gu vidiš, tvoje Zone, pa da gu ne poznaš! Nikakva se naprajila! Eve, da vidiš, koliko gu
milo za teb’ — tag će gu zar veruješ. „Odnesi mu i ovoj — reči mi Zone — i nituj ga: e li je bilo jošte u svet da je devojka na momka ovoj pratila?! — reče i predade mu zavijenu svilenu maramu.
- — Što je ovoj?! — kliknu Mane začuđeno kad razvi maramu. — Šeftelija ?!...
- — Šeftelija! — prošapta ženica i ustuknu poplašeno dva-tri koraka ustranu.
- — Šeftelija?!... — prošapta Mane i zaljulja se od neočekivane sreće.
- — Ee! — tvrdi Vaska.
- — I... Zone ti, ete, dade ovuj šefteliju? Za men’ ti dade?!...
- — Zone...
- — L’žeš me, mori!
- — Ne l’žem te, — kune se ženica — dve mi oči, ne l’žem te... Ovakva da se naprajim — ako te l’žem! — reče i savi kažiprst kao kuku.
- — i Zone pratila? — pita je ponovo Mane.
- — Zone, a koj će drugi da prati? — odgovara Vaska. — Ako imaš boga i dušu, a ti si, belkim, pročeti, pa ćeš vidiš ubavo kol’ko je bolna od karasevdah... „Ja si učini’ toj, zbori si Zone, a on
sag neka si čini što si hoće i miluje!... Ako mi, reče, ne dođe sag u jesen u kuću, — na prolet će mi dođe tam’ pod Goricu!...“
- — Ama! — viknu radosno Mane, i u onom oduševljenju ispali pušku, iako su bili već na samom ulazu u varoš gde ih je Gmitrać čekao, pa zavali ruke iza potiljka i pođe silno kao orao kad hoće da
poleti.
- — E, što da reknem? — zapita Vaska i portča za njim.
- — Rekni gu: Pozdravija vi se Mane da ga čekate, rekni, u prvu nedelju.