Змија троглавка
Имала мајка, имала
једнога сина Стојана,
и њега мајка очува,
и њега мајка ожени,
са женом су му живели, 5
не ли свекрва душманка,
она си снају намрази.
Одила стара свекрва
по граду и по паланке
врле магије да тражи, 10
та снају да си мађоше.
Одила стара свекрва,
тражила не намерила,
на путу скоби Циганке,
Циганке до две мајсторке. 15
Говори стара свекрва:
„Чујте ме, до две мајсторке,
знаћете нешто магије,
та снају да си мађошем?”
Говоре до две мајсторке: 20
„И ми магије имамо,
али су млого, бре, скупе,
до два ми нова сукмана
и до две ризе свилене.”
Свекрва ми је гледала 25
па те магије узела.
Пођоше до две Циганке,
скобише Раду убаву,
говоре до две Циганке:
„Ја слушај, Радо убава, 30
довечер да се превардиш
од твоје старе свекрве,
од нас магије узела
па ће те, сине, умори.”
Отоше до две Циганке, 35
Рада ми дома отиде,
када је било сред ноћи,
не ли свекрва душманка,
она станала, станала
у това добо потајно 40
када ми петли не пеју
па те магије варила.
Убава Рада глупава,
она си крпу разбради
па то Стојану пребради, 45
а кад је дошла свекрва
врле магије да сипа,
редом по одар гледала,
где се забратка белеше,
и там магије разлила. 50
Када ми свану бел данак,
бел данак, света недеља,
убава Рада глупава,
она се рано дигнула
па то си двори метеше. 55
Говори Стојан, говори:
„Ја чујеш, Радо убава,
ја улез’, Радо, у собу
да видиш чудо големо.”
Када је Рада улезла, 60
имала и што да види:
мајка си сина мађоса
од жуто и од зелено,
ка’ сиво смуче зелено,
ка’ зелен гуштер у гору. 65
Говори Стојан, говори:
„Узни ме, Радо, за руку,
вод’ ме у баште ливаду,
децата да си не пудим.”
Убава Рада глупава, 70
она га њега заведе
у баштину си ливаду.
Седео Стојан, седео,
њему се воде дожедне,
отоди Стојан, отоди 75
у таја гора зелена,
на това змијско кладенче.
Када се Стојан, бре, нагнал
студену воду да пије,
све су се змије сабрале 80
Стојана да га поједу.
Цикнула змија троглавка,
све су се змије позбиле,
говори змија троглавка:
„Ја слушај, сине Стојане, 85
шта тражиш, сине, бре, овде,
нашу ли воду да пијеш
и наш другарин да будеш?”
Цикнула змија троглавка,
узела младог Стојана, 90
па то га њега заведе
у таја силна пештера,
куд њојне старе мајчице.
Викнула змија троглавка:
„Ја излез’, мајко, ја излез’ 95
да видиш чудо големо;
додај ми, мајко, додај ми
од твоје силне, бре, траве.”
Када ју мајка дочула,
главу из камен јавила, 100
цела ми гора светнула,
у уста траву носила.
Узела змија троглавка,
узела младог Стојана
на путу, на раскрснице, 105
па то га њега купала,
одма ми Стојан постаде,
од змију човек остаде.
Говори змија троглавка
и она њега испраћа: 110
„Ја слушај, сине Стојане,
где ми ју скобиш змијицу,
немој ју, сине, убијеш,
можда су моја дечица.”
Отиде Стојан, отиде 115
у своји бели дворови,
из уста сирку направи,
деца из куће слушала
па то си маме говоре:
„Ето га тата где свири.” 120
Када га мајка видела,
па то у собу улезла,
па то си појас распаса
па то се сама обеси
је не сме сина да чека. 125
Када је Стојан видео
да му се мати обеси,
јасан си огањ наложи,
мртву си мајку узео
па ју у огањ прлио. 130
Мртва му мајка згорела,
нека се знаје, познаје
када си сина мађоса
ка’ сиво смуче зелено,
ка’ зелен гуштер у гору. 135
