Змија младожења
0001 Шетала се до три побратима
0002 По Будиму граду бијеломе.
0003 Једно ти је Краљевићу Марку,
0004 А друго је од Сибиња Јанко,
0005 А треће је Реља Бошњанине.
0006 Кад се побри шедбе нашетали
0007 И Будима града нагледали,
0008 Међу собом побри говорили:
0009 „Мили Боже, на свему ти хвала!
0010 Л’јепа ти је будимска краљица,
0011 Још је љепши од Будима краљу,
0012 Ал залуду њихова љепота,
0013 Кад немају од срца порода,
0014 Немају га, а имат га не ће.
0015 А да знаду краљу и краљица,
0016 Су чијем би рода породили?
0017 Да покупе свилу по терзијам,
0018 Ибришима по млад’јем везиљам,
0019 И да сплету мрежу племениту,
0020 Да је баце у то море сиње,
0021 Прегледају за петнаест дана,
0022 Да би њима Бог и срећа дала
0023 Да улове рибу шестокрилу,
0024 Шесто десно да откину крило,
0025 И донесу б’јелу двору своме,
0026 Да краљица са рибљега крила
0027 Воду пије за четересет дана.
0028 Занаго би тешка останула,
0029 Родила би чедо зламенито,
0030 Мало чедо, али мушку главу,
0031 Сам би казо, да ће јунак бити.“
0032 Све то мисле до три побратима,
0033 Да их нико одникле не слуша.
0034 Слушала их танена робиња,
0035 Робињица краља и краљице
0036 Са пенџера двора бијелога,
0037 Гдје чешљала жуту косу своју.
0038 Кад робиња гласе разумјела,
0039 Око главе косу савијала,
0040 Преко б’јела двора потрчала
0041 До краљице своје госпођице.
0042 Робиња јој ријеч говорила:
0043 „У Богу ти, госпођице моја!
0044 Нека теби једно чудо кажем:
0045 Три делије по граду шетају,
0046 Шетајућ се тебе спомињају,
0047 Да си л’јепа, госпођице моја,
0048 А још љепши краљу господаре.
0049 Ал залуду сва љепота ваша,
0050 Кад немате од срца порода,
0051 Немате га, имат га не ћете,
0052 А да знадеш, моја госпођице,
0053 Су чијем би рода породила?
0054 Да покупиш свилу по терзијам,
0055 Ибришима по млад’јем везиљам,
0056 Па да плетеш мрежу племениту,
0057 Да је бацаш у то море сиње
0058 И прегледаш за петнаест дана,
0059 А да би ти Бог и срећа дала,
0060 Да уловиш рибу шестокрилу,
0061 Шесто десно да откинеш крило
0062 И донесеш б’јелу двору своме,
0063 А да пијеш са крила водицу,
0064 Да је пијеш четерест данака,
0065 Ти би брзо тешка останула,
0066 Родила би чедо племенито,
0067 Би ти чедо мушка глава било
0068 И чедо би зламенито било,
0069 Казало би, да ће јунак бити.“
0070 Кад краљице разуми робињу,
0071 Овако јој била бесједила:
0072 „О робињо, по Богу сестрицу!
0073 Ево теби спензе небројене,
0074 Па ти хајде по граду Будиму
0075 И покупуј свилу по терзијам,
0076 А ибришим по млад’јем везиљам,
0077 Па однеси Плетикоси Павлу,
0078 Нек ми плете мрежу племениту,
0079 Нек је баца у то море сиње
0080 И прегледа за петнаест дана,
0081 Да би њему Бог и срећа дала,
0082 Да улови рибу шестокрилу,
0083 Шесто десно да откине крило,
0084 Нек донесе б’јелу двору моме,
0085 Добро хоћу даровати Павла,
0086 Уз кољено наше поставити.“
0087 Кад робиња ријеч разумјела,
0088 Небројене спензе прихватила.
0089 Ево ти је по Будиму граду,
0090 Покупила свилу по терзијам,
0091 А ибришиљ по млад’јем везиљам.
0092 Па потражи Плетикосу Павла
0093 И овако њему бесједила:
0094 „Бог на помоћ, Плетикоса Павле!
0095 Поздрави те будимска краљица,
0096 Спреми теби свиле, ибришима,
0097 Да јој плетеш мрежу племениту,
0098 Да је бацаш у то море сиње,
0099 И прегледаш за петнаест дана.
0100 Да би теби Бог и срећа дала,
0101 Да уловиш рибу шестокрилу,
0102 Шесто десно да откинеш крило
0103 И донесеш будимској краљици,
0104 Честита ће тебе учинити,
0105 Уз кољено своје поставити.“
0106 Ал јој рече Плетикоса Павле:
0107 „А на вјеру, танена робињо!
0108 Шта ће св’јетлој будимској краљици
0109 Шта ће крило рибе шестокриле?“
0110 Кад робиња разумјела Павла,
0111 Издаде се, шинула је гуја!
0112 Па све Павлу по истини каже.
0113 А када је разумио Павле,
0114 Он то јунак и у Бога пита,
0115 Род да би му љуби породила,
0116 Ни он нема од срца порода.
0117 Па да видиш Плетикосе Павла!
0118 Брже плете мрежу племениту,
0119 Готова је за три недјељице.
0120 Ево Павла пр’о Будима града,
0121 Право здраво на Дунај на воду.
0122 У воду је лађу поринуо,
0123 Па се лађом завезе у воду.
0124 Мрежу меће Плетикоса Павле,
0125 Мрежу меће, а мрежу прегледа,
0126 Прегледа је јутром и вечером,
0127 Јутром рано, а вечером касно.
0128 Не изиђе ни недјеља дана,
0129 А Павле је рибу уловио,
0130 Оба крила риби обломио,
0131 Па се Павле крају довозио,
0132 А на сухо лађу истегнуо.
0133 Дође Павле б’јелу двору своме,
0134 Десно крило љуби оставио,
0135 А лијево понесе краљици.
0136 Кад краљица крило угледала,
0137 Плетикосу добро даривала,
0138 А рибље је крило прихватила.
0139 Са крилашца ладну воду пије,
0140 Како она, тако Павловица:
0141 Исти данак тешке остануле.
0142 Мили Боже, на свему ти хвала!
0143 Кад се девет испуни мјесеца,
0144 Чедо рађа млада Павловица,
0145 Чедо мало, ал је мушка глава.
0146 То је чедо чудо зламенито,
0147 На челу му звијезда даница,
0148 На прсима сјајна мјесечина,
0149 А на бедри сабља урезана;
0150 А свијетла будимска краљица
0151 Она љуту змију породила.
0152 Глас ти пуче по Будиму граду,
0153 Да краљица змију породила,
0154 Љуби млада Плетикоса Павла
0155 Да породи сина зламенита.
0156 Кад зачује од Будима краљу,
0157 То је њему врло мучно било,
0158 Ево ти га к љуби у одају
0159 И овако бесједио краље:
0160 „Је л’ истина, вјенчана љубовца,
0161 Је л’ истина, да од Бога нађеш!
0162 Да породи змију шаровиту,
0163 А љубовца Плетикосе Павла
0164 Она роди сина зламенита?“
0165 Када ли га љуби разумјела,
0166 Мучи јадна, не говори ништа.
0167 А да видиш од Будима краље!
0168 Колико се био расрдио,
0169 Од бедре је сабљу повадио,
0170 Да пос’јече змију и љубовцу.
0171 Ал да видиш чуда невиђена!
0172 Шаровита змија проговара:
0173 „Себи руке, од Будима краљу,
0174 Још ме н’јеси ни очим видио,
0175 А оћеш ме сада да погубиш?
0176 Нег чу ли ме, од Будима краљу!
0177 Када сам ти тако омрзнула,
0178 Јами мене у наручје твоје,
0179 Изнеси ме из бијела двора,
0180 Пушти мене граду у дувара,
0181 Не прегледај за петнаест година.
0182 Кад с’ испуни петнаест година,
0183 Дођи к мени, краљу, на дувара,
0184 Ја ћу с тобом нешто диванити.“
0185 Кадар краље змију разумио,
0186 Велик’јем се чудом зачудио,
0187 Што ’но вели змија шаровита,
0188 Па је јами у наручје своје,
0189 Изнесе је из бијела двора
0190 И пушти је граду у дувара.
0191 Он се врне двору бијеломе,
0192 Гдје пребива Плетикоса Павле.
0193 Плетикосу Павла приватио
0194 И његову вјенчану љубовцу
0195 И њихово чедо зламенито.
0196 Па их води у своје дворове,
0197 Постави их уз кољено своје.
0198 Л’јепо краљу чедо његовао,
0199 Носио га био на крштење,
0200 Дивно му је име поставио
0201 Каконо му и бабу бијаше.
0202 Гоји краље нејакога Павла
0203 У свом двору петнаест година;
0204 Ал је краљу змију позабио
0205 При љубави нејакога Павла.
0206 Кад настане шеснаеста година,
0207 Један вечер краље на вечери,
0208 Уз крило му нејаки је Павле;
0209 Покрај Павла његова је мајка,
0210 А покрај ње Плетикоса бабо
0211 И још тужна будимска краљица.
0212 Ал се краљу послушати дало:
0213 Стоји звиска испред двора б’јела,
0214 Кад ево ти змије шаровите,
0215 Ево ти је двору уз дуваре.
0216 Докле змија до пенџера дође,
0217 Чељупи је своје раширила,
0218 Из зуба јој жива ватра скаче.
0219 Кад господа змију угледаше,
0220 Од змије се тешко поплашише,
0221 Побјегоше иза св’јетле сопре,
0222 Али змија иза гласа виче:
0223 „О мој бабо, од Будима краље!
0224 Чему си се мене поплашио?
0225 Ну ти сједи за свијетлу сопру,
0226 Имам с тобом нешто диванити.
0227 Колико ти моје говорење:
0228 Кад с’ испуни петнаест година,
0229 Да ти дођеш к мени у дувара,
0230 Да ја имам с тобом диванити.
0231 А ти си ме позаборавио
0232 Од љубави нејакога Павла!
0233 Здраво мени на рамену глава!“
0234 Када ли је краље разумио,
0235 Није тио, с мање није мого,
0236 Нег се врне за свијетлу сопру,
0237 До њега је змија долазила
0238 И овако њему бесједила:
0239 „Св’јетла круно, мој милосан бабо!
0240 Ти ћеш мени хајтер учинити
0241 И с милости твојом послушати:
0242 Од вечерас до три б’јела дана,
0243 Твојега ћеш појахат ђогина,
0244 Ти ћеш поћи Млетку широкому
0245 Све до двора дужде млетачкога.
0246 У њега су до три шћери младе,
0247 У дужда ћеш просити дјевојку,
0248 А за мене змију шаровиту.
0249 Да би тамо теби забавили,
0250 Немој ми се, бабо, наљутити,
0251 Пази добро, што ће бесједити.
0252 Ти се врни до Будима твога,
0253 Ја ћу к теби, бабо, долазити,
0254 Оћеш мени право казивати,
0255 Што су тамо теби бесједили.“
0256 Кад је змија ријеч испуштила,
0257 Врнула се на пенџер од двора,
0258 Па полети граду на дувара.
0259 А да видиш краља будимскога,
0260 Гдје се краље чудом зачудио
0261 И тешко се био замислио,
0262 Каконо ће до Млетака поћи
0263 Просит младу у дужда дјевојку,
0264 Да ожени змију шаровиту!
0265 Није тио, с мање није мого,
0266 Већ ваљало змију послушати.
0267 Кадано је трећи данак био,
0268 Јест се краљу л’јепо направио,
0269 Млађешине коња препавише,
0270 Па он свога појаше ђогина.
0271 Оде краљу здраво из Будима.
0272 Куд год иђе, б’јелу Млетку сиђе
0273 Све до двора дужде млетачкога.
0274 Л’јепо краља тамо причекаше,
0275 Главом га је причекао дужде.
0276 За десне се уватише руке,
0277 За јуначко успиташе здравље,
0278 За крајине и тамо и амо,
0279 Па га стави за свијетлу сопру.
0280 Докле краљу мало починуо
0281 И ладна се вина понапио,
0282 Поче краље дужди бесједити:
0283 „Чу ли мене, дужде побратиме!
0284 До тебе се јесам замучио,
0285 Јер сам чуо, рече, од другога,
0286 Да ти имаш до три шћери твоје,
0287 Оћеш ли ми једну поклонити,
0288 Да оженим змију шаровиту,
0289 Штоно ми је љуби породила,
0290 Јест земана петнаест годин дана.
0291 Змија ме је к теби опремила,
0292 Да ја просим у тебе дјевојку?“
0293 Кадар дужде краља разумио,
0294 Јест се дужде чудом зачудио
0295 И овако краљу бесједио:
0296 „Св’јетла круно, од Будима краље!
0297 Ја не могу с мање учинити,
0298 Што ти не ћу поклонит дјевојку,
0299 Ал што реку три дјевојке младе!“
0300 Тада дужде на ноге скочио
0301 У одају к шћерцам долазио
0302 И овако њима бесједио:
0303 „Чујте мене, до три шћери моје!
0304 Ево дође добар муштерија
0305 Главом св’јетли од Будима краље:
0306 Која оће од вас одлазити,
0307 Да ожени змију шаровиту?
0308 Ви ијепо лишце наресите
0309 И шећите за свијетле сопре,
0310 Забавите краљу будимскоме.“
0311 Када ли га шћерце разумише,
0312 Брже своје лишце направише,
0313 За свијетлу дошеташе сопру,
0314 Лијепо се краљу поклонише,
0315 У б’јеле га руке целиваше.
0316 Најстарија краљу бесједила:
0317 „Св’јетла круно, од Будима краљу!
0318 Да бих млада ја за змију дошла,
0319 Змија би ми црне очи пила.
0320 Хвала теби, св’јетла круно моја!“
0321 Тад је средња краљу бесједила:
0322 „Да бих млада ја за змију дошла,
0323 Мени би се око грла вила,
0324 Змија би ме младу удавила.
0325 Хвала теби од Будима краљу!“
0326 Ал најмлађа краљу преступила
0327 И овако њему говорила:
0328 „Св’јетла круно, од Будима краљу!
0329 Ти поздрави змију шаровиту,
0330 А да сам је млада поздравила,
0331 У поздрављу да сам поручила:
0332 Ако може змија шаровита
0333 Од Будима до Млетака града
0334 Све путеве златом позлатити,
0335 Крајем пута цв’јеће посадити,
0336 Сваког цв’јета од овога св’јета.
0337 И ако ли може направити.
0338 Сред Будима пред твојим дворима
0339 До три живе воде наврнути,
0340 Кад ја дођем у Будима града,
0341 У бијеле у дворове твоје,
0342 Из једне ћу цв’јеће пољевати,
0343 Из друге ћу лишце умивати,
0344 А из треће ладне воде пити:
0345 Тад ћу змији бити за љубовцу.“
0346 Дјевојке се краљу поклонише,
0347 Па одоше у одају своју.
0348 А он краљу на ноге скочио,
0349 Јест се с дуждом дивно поздравио.
0350 Ево краља из бијела двора.
0351 Б’јесна се је коња добавио,
0352 Оде краљу до Будима свога.
0353 Кадар краљу б’јелу двору дође,
0354 Теке био мало починуо,
0355 Кад ево ти змије шаровите,
0356 Па је змија бабу бесједила:
0357 „О мој бабо, од Будима краљу!
0358 Је си л’ био Млетку широкому
0359 До онога дужда од Млетака?
0360 Јесу ли те добро причекали
0361 И дјевојку јесу л’ обећали,
0362 Оли су ти, бабо, забавили?“
0363 Али краље змији проговара:
0364 „Ва истину, змијо шаровита!
0365 Мени тамо н’јесу забавили,
0366 Вет дјевојку обећали јесу
0367 Од св’јех трију најмлађу, најљепшу.
0368 Поздрави те Млеткиња госпођа,
0369 Да ће теби бити за љубовцу,
0370 Ако га ти направити можеш:
0371 Од Будима до града Млетака
0372 Све путеве златом позлатити,
0373 Покрај пута цв’јеће насадити,
0374 Сваког цв’јета од овога св’јета.
0375 И ако ти будеш направити
0376 Пред нашијем двором бијелијем
0377 До три живе воде наврнути.
0378 Кадар дође Млеткиња госпођа,
0379 С једне воде цв’јеће пољеват ће,
0380 С друге воде лишце умиват ће,
0381 А с треће ће ладне воде пити.
0382 Тад ће теби бити за љубовцу.“
0383 Кадар змија баба разумјела,
0384 Овако је њему говорила:
0385 „О мој бабо, од Будима краљу!
0386 Ево теби злаћене јабуке,
0387 Ти почини за недјељу дана,
0388 Па тад први кад осване данак,
0389 Ти поклопи врана коња твога,
0390 Ајде, бабо, до града Млетака.
0391 Када дођеш до дувар од града,
0392 Ти узврни коња на трагове,
0393 Па привати злаћену јабуку,
0394 Преко себе удари јабуком,
0395 Па се, бабо, врни на трагове.
0396 Ал те кумим Богом великијем,
0397 И сувише св’јетлом круном твојом,
0398 Немој ми се обазират на се,
0399 Право дођи до Будима нашег.
0400 Све ће, бабо, бити направљено,
0401 Што нареди лијепа дјевојка.“
0402 Оде змија из бијела двора,
0403 Она оде граду у дуваре.
0404 Дан по данак и недјеља дана.
0405 Први данак кад је освануо,
0406 Краље се је л’јепо направио,
0407 Прихватио злаћену јабуку,
0408 Ево ти га низ бијеле дворе,
0409 Бацио се коњу на рамена,
0410 Оде здраво до града Млетака.
0411 Кад је дошо под дувар од града,
0412 На трагове узврне ђогина,
0413 Преко себе удари јабуком.
0414 Бог му даде и срећа од Бога,
0415 У дувара погоди јабуком.
0416 Па он гони коња на трагове,
0417 Нигђе ми се не узрће на се,
0418 Право дође до Будима свога.
0419 Кад је дошо пред бијеле дворе,
0420 Он наоди пред двором својијем
0421 Гдје провреле до три живе воде.
0422 Јест се краљу чудом зачудио,
0423 У бијеле дворе улазио,
0424 Тер је сио за свијетлу сопру,
0425 Починуо и каву попио.
0426 Кад ево ти змије шаровите,
0427 Зове баба испред б’јела двора:
0428 „Брже, бабо, од Будима краљу!
0429 Брже за ме изведи ђогина,
0430 А ми хомо према сватовима,
0431 Ево иђе дужде од Млетака,
0432 Воде свати лијепу дјевојку!“
0433 Кад је краљу разумио гласе,
0434 Брже сађе низ дворе бијеле.
0435 Млађешине коње изводише,
0436 Па да видиш змије шаровите,
0437 Гдје се свије коњу у седлашце,
0438 Преко седла главу наслонила.
0439 Јесте змија хреље раширила,
0440 Из уста јој модри пламен скаче,
0441 Па заигра друмом широкијем,
0442 А за њоме од Будима краљу
0443 У сусрету на поглед од свата.
0444 Кад су свати змију сагледали
0445 И сам главом дужде од Млетака,
0446 Сви се јесу тешко поплашили,
0447 Сви побјегну Млетку на трагове,
0448 Сам’ осташе три дјевојке младе,
0449 Остадоше на друму широку.
0450 Али секе секи говорише:
0451 „Секо мила, у Богу ти било!
0452 Камо поћ’ ће л’јепа младост твоја?
0453 Ну погледај змију шаровиту,
0454 А каква је, одн’јели је ђавли,
0455 Св’јех нас хоће сада прождријети!“
0456 Проговара лијепа дјевојка:
0457 „Не лудите, двије секе моје!
0458 Није оно змија шаровита,
0459 Него јунак ко на гори сунце,
0460 Благо мајци, која га родила!
0461 Благо мени, за кијем ћу поћи!“
0462 Ал када је секе разумише,
0463 Од змије се тешко поплашише,
0464 Баш и оне натраг побјегоше.
0465 У то змија до дјевојке дође,
0466 За б’јеле се приватише руке,
0467 Меденијем устим целиваше,
0468 Па је тегли на коња уза се,
0469 И здраво се врне на трагове.
0470 У то срету краља од Будима,
0471 И краље се натраг поврнуо.
0472 Када дођу Будиму б’јеломе
0473 Пред краљеве пред дворе бијеле,
0474 Причека их будимска господа.
0475 Под дјевојком коња приватише,
0476 Баш не виде змију шаровиту,
0477 Кад доведе пред дворе дјевојку,
0478 Она пође граду у дуваре,
0479 А нико је ни видио није.
0480 У дворове уведу дјевојку.
0481 Чини краљу велико весеље
0482 У својему двору бијеломе.
0483 Како да је оженио сина.
0484 Кад је вече до вечера било,
0485 Госпођа се била разметнула,
0486 Сваки оде б’јелу двору своме.
0487 А свијетла будимска краљица
0488 До невјесте своје долазила,
0489 Па је хвати за бијелу руку,
0490 Одведе је до одаје своје,
0491 Што су за њу били преправили,
0492 Па краљица неви проговара:
0493 „Нево моја, румена јабука!
0494 Ево теби мекана душека,
0495 Ти почивај, докле теби драго.“
0496 Оде она из одаје танке,
0497 Од одаје врата заворила.
0498 Кад је било ноћи половину,
0499 Ето иђе змија шаровита,
0500 Ето ти је уз дувар од двора.
0501 Када змија на пенџера дође,
0502 Угледа је лијепа дјевојка;
0503 Брже ти се на ноге скочила,
0504 Па пенџера била растворила.
0505 Уђе змија у одају танку,
0506 С’ себе свлачи од змије кошуљу.
0507 Оста јунак ко на гори сунце;
0508 Дјевојку је за руку хватио
0509 И с њоме се л’јепо поздравио,
0510 Па је сио, тер јој говорио:
0511 „Чу ли мене, моја душо драга!
0512 Петнаест сам љета превалио,
0513 А кадара свршим осамнаест,
0514 Ја ћу сметнут од змије кошуљу
0515 И оставит граду у дувару.
0516 Тада ћу се бабу каживати
0517 Баш делијом како сам и сада.
0518 Оће краље учинит весеље,
0519 Мене бабо оће покрстити,
0520 Вјенчање ћу с тобом учинити,
0521 Тад ћеш бити моја љуби права.“
0522 А да видиш момка и дјевојке,
0523 Гдјено воде слатке разговоре,
0524 Док у јутру саба зора била.
0525 Тад се јунак на ноге скочио,
0526 На се меће од змије кошуљу,
0527 Ево ти га на пенџер од двора,
0528 Здраво оде граду у дуваре.
0529 Кад је јутро расвануло било,
0530 Жарко добро огрануло сунце,
0531 Подранила будимска краљица
0532 Неви својој на одају танку,
0533 Па невјести „добро јутро“ виче:
0534 „Нево моја, румена јабуко!
0535 Похвали се, моја душо драга,
0536 Како ти је ноћас змијом било?“
0537 Ал краљици неве проговара:
0538 „Госпођице, мила моја мајко!
0539 Нерођена колик и рођена,
0540 Кад ме питаш, да ти право кажем:
0541 Није оно змија шаровита,
0542 Него јунак ко на гори сунце.
0543 Кадар к мени у одају дође,
0544 С’ себе збаци од змије кошуљу,
0545 Тад сједимо, па ми диванимо
0546 И водимо слатке разговоре
0547 Све у јутру до прве зорице.
0548 А какав је момак племенити,
0549 Да ти га се очим нагледати!“
0550 Кад краљица неву разумјела,
0551 Јест овако неви бесједила:
0552 „Нево моја, румена јабуко!
0553 Кад до вече к теби змија дође.
0554 Гледај добро, моја нево драга,
0555 Не би ли је могла преварити,
0556 А да би је санак освојио.
0557 Ако би је санак приватио,
0558 Измакни се, моја нево драга,
0559 И привати од змије кошуљу,
0560 Донеси је мени у одају,
0561 А ја ћу јој сакрити кошуљу,
0562 Не би л’ сина у кипу видјела.“
0563 Краљица јој грубе свјете даде
0564 И ко шћерцу миловати стаде.
0565 Док је вече у вечери било,
0566 Одведе је у одаје танке,
0567 Па се врне у своју одају.
0568 Кад је било ноћи половину,
0569 Долазила змија шаровита
0570 На пенџере двору бијеломе.
0571 Кад уљезе у одају танку,
0572 С’ себе збаци од змије кошуљу,
0573 Па с дјевојком води разговоре.
0574 А када је неко доба било,
0575 Јунака је санак приватио.
0576 Измакне се лијепа дјевојка,
0577 Па привати од змије кошуљу,
0578 Однесе је будимској краљици.
0579 Кад краљица привати кошуљу,
0580 С њом потрчи уз високе дворе.
0581 До огњишта била допаднула,
0582 Па на ватри сажеже кошуљу.
0583 Кад кошуља догорјела била,
0584 Јунак се је од сна разбудио,
0585 Он се скочи ко да се помами,
0586 Па он тражи по одаји танкој,
0587 Он ми тражи од змије кошуљу.
0588 Кад је јунак није наодио,
0589 Јест га тешка јека уватила,
0590 Како јечи, сва одаја звечи.
0591 Све по двору био узмамио,
0592 Сви по двору на ноге скочише,
0593 У одају к њему долазише.
0594 Јунак јечи, иза гласа виче:
0595 „Јао, душо, што си урадила!
0596 Зашт’ од змије украде кошуљу,
0597 Није дуго три године дана,
0598 Што би мене била причекала!“
0599 Ал повикне лијепа дјевојка:
0600 „Срце живо, млади краљевићу!
0601 Твоја ме је научила мајка
0602 И она ти изгори кошуљу.“
0603 Још да видиш младога јунака,
0604 Гдје је старцу бабу бесједио:
0605 „Остај с Богом, мој милосни бабо!
0606 Ти ми његуј Млеткињу госпођу.“
0607 Још би штогод био бесједио,
0608 Ал је у то душу испуштио.
0609 Кад то видје краљу од Будима,
0610 Да је њему сине преминуо,
0611 Тешку жалост јесте направио
0612 И својега покопао сина.
0613 Ни то дуго за веле не било,
0614 Ни година нити половина.
0615 Св’јетли крају био садружио
0616 Младог Павла с госпођом Млеткињом
0617 И вјенчање њима направио;
0618 Саставио велико весеље,
0619 Па их рани уз кољено своје
0620 Сред Будима у б’јеломе двору.
