Змај огњени и госпођа Милица
0001 Љепо ти је подранит раније,
0002 Како рани Крушевац-Лазаре,
0003 Рано рани у рамне Котаре
0004 Поред с њиме Милица госпођа.
0005 Они иду у рамне Котаре
0006 Ка Ружици ка цркви божијом.
0007 И ту су се Богу помолили,
0008 Помолили Богу по закону.
0009 Када су се Богу помолили,
0010 Изиђоше из бијеле цркве,
0011 Изиђоше у поље широко,
0012 Па ми сједу у траве зелене.
0013 Гледала их котарска господа,
0014 Па су они собом говорили:
0015 „Мили Боже, чуда великога!
0016 Л’јепа ти је Милица госпођа:
0017 У струку је танка и висока,
0018 А у лицу б’јела и румена,
0019 Ма је њоме лице потамњело.
0020 Ол је когођ б’јелу двору кори,
0021 Да не има од срца порода,
0022 Ол је љуби који други јунак?
0023 То не чује госпођа Милица,
0024 Него чуо Лазар-господаре,
0025 Па ми иду двору бијеломе.
0026 Кад су дошли двору бијеломе,
0027 Ту су они сјели починути,
0028 Ал је Лазар љуби говорио:
0029 „О Милице, моја љуби драга!
0030 Што те питам, хој ми казат право?
0031 Кажи мени, моја љуби драга!
0032 Од шта ти је лице потамњело?
0033 Кунем ти се и вјеру ти давам,
0034 Да ти ништа учинити не ћу.“
0035 Кад Милица њега разумјела,
0036 Господару Лазу говорила:
0037 „У Богу ти, драги господаре!
0038 Што ме питаш, ријет ћу ти право,
0039 Од шта ми је лице потамњело.
0040 Кад ја млада у чардаке пођем,
0041 К мен’ долети огњевити змаје,
0042 Он долети из Пролог-планине,
0043 Он ми љуби лиц бијелога.
0044 Ал те молим, господаре Лазо!
0045 Узми сабљу, одс’јеци му главу,
0046 Либерај ме огњевита змаја.“
0047 Ал је Лазар љуби говорио:
0048 „Љуби моја, мило добро моје!
0049 Кад до вечер пођеш у чардаке,
0050 Кад ти дође огњевити змаје,
0051 Ти га питај, моја љуби драга!
0052 Кога би се погинут страшио.“
0053 Кад је оно по вечери било,
0054 Она иде госпођа Милица,
0055 Она млада иде у чардаке.
0056 Бијели је прозор отворила,
0057 А на прозор износила главу,
0058 Па погледа уз Пролог-планину.
0059 Сва планина сунцем засјалала
0060 Од проклета огњевита змаја.
0061 Он подвије крила испод себе,
0062 Па ми к њоме лети у чардаке.
0063 Колика је божја ноћца била,
0064 Сву ноћ јом је лице приљубио.
0065 Кад је сјутра б’јела зора била,
0066 Ма говори госпођа Милица:
0067 „Господаре, огњевити змаје!
0068 Што те питам, хој ми ријет право,
0069 Кога би се погинут страшио?“
0070 Кад је чуо огњевити змаје,
0071 Омлати јом тешку заушницу.
0072 Како ми је лако ударио,
0073 Два јом здрава зуба извадио,
0074 А четири с мјеста помакнуо,
0075 Низ лишце је крвца полијева.
0076 Ал је она њему говорила:
0077 „Господаре, огњевити змаје!
0078 Зашто си ме тако ударио,
0079 Кад ти ништа учинила н’јесам?“
0080 Ал је змаје њоме говорио:
0081 „О Милице, моја љуби драга!
0082 Што си мене упитати дошла,
0083 Кога би се погинут страшио?
0084 Ол ћеш казат господару твому?“
0085 Ал је она њему говорила:
0086 „Тврда вјера, огњевити змаје,
0087 Тврда вјера, не помогла мене!
0088 Да никому казивати не ћу.
0089 Да ми ниси мому срцу мио,
0090 Не би овди млада долазила,
0091 Долазила млада у чардаке.
0092 И још жалим, драги господаре!
0093 Гдје се јутрос јеси одоцнио,
0094 Када будеш лећет у планину,
0095 Да те когод у путу не срете.“
0096 Али јом је змаје говорио:
0097 „Чујеш мене, моја љуби драга!
0098 Кад ме питаш, ријет ћу ти право,
0099 Кога би се погинут страшио:
0100 Колико је све равно Крушево
0101 И у њему младијех јунака,
0102 И јунака и бритких сабаља,
0103 Никога се припануо не би,
0104 Нити би ме ико погубио,
0105 Него само један има јунак,
0106 По имену Анђелића Вуче,
0107 Јер он има тешку топузину,
0108 Гдје удара, у двоје раставља.
0109 Једном сам му на мегдану био,
0110 Да му змаје н’јесам убјегнуо,
0111 Био би ми главу откинуо.“
0112 Па подвије крила испод себе
0113 И полети уз Пролог-планину.
0114 А да видиш Милице госпође!
0115 Скочила се на ноге лагане,
0116 Господару иде у камаре
0117 И она је њему говорила:
0118 „Господаре, Крушевац-Лазаре!
0119 Једва ми је огњевити змаје,
0120 Он је једва мени казивао,
0121 Кога би се погинут страшио,
0122 И овако мени говорио:
0123 Колико је све равно Крушево,
0124 И у њему младијех јунака,
0125 И јунака и бритких сабаља,
0126 Да га нико не би погубио,
0127 Нити би се кога припануо,
0128 Нег јунака Анђелића Вука.
0129 Да је Вуче у мегдану добар,
0130 Да он има тешке топузине,
0131 Гдје удара, у двоје раставља.
0132 Да му једном на мегдану био,
0133 Да му змаје није убјегнуо,
0134 Био би му главу откинуо.“
0135 Кад то чује Крушевац-Лазаре,
0136 То је њему јако мило било.
0137 Брзо кити листак књиге мале,
0138 А на руке Анђелића Вука.
0139 Овако му у том књизи малом:
0140 „Пријатељу, Анђелићу Вуче!
0141 Да си брзо у двору у мене!“
0142 Када њему мала књига дође,
0143 Књигу лего Анђелићу Вуче,
0144 Кад видио, што му књига каже,
0145 Он је свога коња направио
0146 И узимље тешку топузину,
0147 Па он иде у равно Крушево.
0148 Кад је дошо у равно Крушево,
0149 А прид дворе Крушевца Лазара,
0150 Према њему Лазар ишетао
0151 И под њиме коња испримао.
0152 Коња води у росне ливаде,
0153 Њега води на куле високе,
0154 Па га стави за свијетле софре,
0155 Па му даде благоват лијепо.
0156 Кад су они благовали л’јепо,
0157 Онда њему Лазо говорио:
0158 „Пријатељу Анђелићу Вуче!
0159 Н’јеси дошо б’јелу двору моме,
0160 Да ти пијеш црвенику вино,
0161 Нег да згубиш огњевита змаја,
0162 Што ми љуби моје љуби драге.“
0163 Ма је њему Вуче говорио:
0164 „Пријатељу, Крушевац-Лазаре!
0165 Да сам знао, Анђелића Вуче!
0166 Не би ти се био помакнуо,
0167 Нити дошо у равно Крушево,
0168 Јер је трудно, Крушевац-Лазаре!
0169 Јер је трудно змаја погубити.
0170 Ма кад сам се довле замучио,
0171 Ево ћу га данас погубити.“
0172 Кад је оно по вечери било,
0173 Свак ми иде у своје одаје,
0174 Али млада госпођа Милица,
0175 Она млада у чардаке иде,
0176 А за њоме Анђелића Вуче.
0177 Он ми Вуче за вратим остане,
0178 Па је б’јели прозор отворио,
0179 А на прозор главу износио:
0180 Кад се њему погледати дало,
0181 Погледати уз Пролог планину:
0182 Сва планина сунцем засјајала
0183 Од проклета огњевита змаја.
0184 Он подвије крила испод себе.
0185 Па ми змаје лети у чардаке.
0186 А кад змаје у чардаке дође,
0187 Кад угледа Анђелића Вука,
0188 Овако је њему говорио:
0189 „Кудгод идем огњевити змаје,
0190 Туда и ти, Анђелићу Вуче!“
0191 А да видиш Анђелића Вука!
0192 Он подигне тешку топузину,
0193 Па удари огњевита змаја.
0194 И Вуку је добра срећа била,
0195 По ср’једи је њега ухитио,
0196 У двије га поле раставио.
0197 Колика је кула Лазарева,
0198 Сва је кула крвим потонула
0199 Од проклета огњевита змаја.
0200 Па је Вуче говорио њоме:
0201 „Не страши се, моја госпођице!
0202 То је крвца огњевита змаја.“
0203 Па удари Анђелића Вуче
0204 Топузином госпођу Милицу.
0205 А како је лако ударио,
0206 Три змајића из ње испанула.
0207 А завика Крушевац-Лазаре:
0208 „Бог т’ убио, Анђелићу Вуче!
0209 Што учини моја љуби драга,
0210 Да си ми је тако обранио?“
0211 А говори Анђелићу Вуче:
0212 „А не бој се, Крушевац-Лазаре!
0213 Твојом љуби ништа бити не ће.
0214 Ти доведи три добра л’јечника,
0215 Они ће ти извидат Милицу.“
0216 Кад то чуо Крушевац-Лазаре,
0217 Он добави три добра л’јечника,
0218 Па видаше Милицу госпођу.
0219 Брзо млада ране пребољела.
0220 А он јунак Анђелићу Вуче,
0221 Он узимље три мала змајића,
0222 Па их баци небу под облаке,
0223 На топуз их тешки дочекује,
0224 Да од врага не остаје трага.
0225 А говори Крушевац Лазаре,
0226 Он говори Анђелићу Вуку:
0227 „Пријатељу, Анђелићу Вуче!
0228 Ето теби у двору у мене,
0229 Узми блага, колико ти драго,
0230 И ти узми добра коња мога.“
0231 Ал је њему Вуче говорио:
0232 „Што ће мени, Крушевац-Лазаре!
0233 Што ће мени силно твоје благо,
0234 Кад ја имам блага и одвише?“
0235 Па он оде двору бијеломе,
0236 А остане огњевити змаје,
0237 Он остане у Лаза на кули.
